Životne lekcije Željka Obradovića: Ja sam filantrop, iako svetom vladaju zavist i ljubomora

Sve što uradi izaziva pažnju. Sve što kaže odjekuje. I jedno i drugo – s debelim razlogom. Kao najtrofejniji trener Evrope ima argumente da svakom iz struke stane na crtu, mada bi logičnije bilo obrnuto, a pokazao je u međuvremenu Željko Obradović da vešto barata i rečima, pa je svako njegovo oglašavanje u javnom prostoru odjekuje.

Takav je šef stručnog štaba Partizan Mozzart Beta bio i tokom razgovora sa domaćinom Slavenom Bilićem u emisiji Nesupeh prvaka, emitovanoj na TV Arena sport. I kako to obično kod Žoca biva, akcenat je više na ljudskoj nego na sportskoj strani ličnosti.

„Ne umem da budem neko drugi. Ono sam što jesam. Sad smo u 2025. godini, protok informacija je takav da je nemoguće bilo šta sakriti. Zato sam otvoren i spreman uvek da ponudim nešto onima koji misle da mogu da im pomognem. Kod mene na trening dolazi mnogo ljudi, kao što sam i ja išao u goste kod drugih, počev od profesora Aleksandra Nikolića i kasnije Dude Ivkovića“, rekao je Obradović.

Kao igrač je bio dobar, kao trener vrhunski, ali je nekoliko puta isticao da je bitno biti čovek. I to duguje odrastanju u vreme nekadašnje Jugoslavije.
„Ako se vratimo u ta vremena, živeli smo zajedno. Ispadao je smešan svako ko je pokušavao da se razlikuje ako kupi bolje patike ili majice. Težili smo da budemo isti, bili smo tim, jedni druge hrabrili, Kad rasteš u takvom okruženju, imao si roditelje, školu, prave nastavnike koji su te učili pre svega životu, a imao si i školu ulice. Ne da te vodi u katastrofalne odluke, nego da budeš čovek, poštuješ druge, ceniš prave vrednosti. Sadašnje generacije imaju veliku priliku da se izjednače sa nama, zato što su ljudske vrednosti uvek najvažnije“.

Taku su i durgi prepoznali da je Željko drugačiji od okruženja i ponudili mu da u trenuku dok je još bio aktivan igrač postane – trener. Prihvatio je, srećom po crno-bele, ovdašnju i evropsku košarku.

„Kad donosiš odluke, sa njima živiš. Ne misliš šta je moglo da bude drugačije. Ne znam čoveka koji je uvek donosio samo dobre odluke. Tako je bilo i kad sam prekinuo igračku karijeru i postao trener Partizana. Svi su nas dobijali po 50 razlike u pripremnom periodu, a onda su se momci koji su bili rasuti po reprezentacijama vratili, napravili smo ekipu da sve izgleda totalno drugačije i ljudi su od podsmeha počeli da pričaju da se nešto dešava. A dešavalo se da ne spavam dva meseca. Morao sam da imam spreman odgovor ako me igrač bude pitao za šta služi neke vežba. Ostao sam posle prve godine, iako nije bilo novca, da bih radio sa profom Nikolićem i da bih napredovao. Kad vratim film, sam sebi čestitam: „Bravo, dobro si ovo uradio“.

Nit koja se proteže celim razgovorom jeste Obradovićeva spremnost da sebe kao ličnost da drugima. Potvrđeno, između ostalog, na primeru kako bira saradnike.

„Usppostavljam odnose tako da sam ravnopravan sa njima. Imaju pravo da mi kažu šta hoće, bilo na utakmici ili na trenigu. Bilo gde da sam radio, uvek su bili oko mene fenomenalni ljudi. Divni ljudi i treneri. Pitao sam se da li baš imam toliko sreće, ali pošto sam neke zaticao, da li je to sreća ili način na kojim sam radio, jer nisam čovek koji traži da mi saradnici klimaju glavom. Reci mi, napadni me, kaži kako bi ti uradio“.

Uz vernost kao bitnu kategoriju.
„Kad otrvorim telefon posle pobede u njemu je 200 poruka, a posle poraza pet. Od ljudi koji su uvek tu. Oni su uvek najbolji“.

A da li Željko Obradović dozvoljava saradnicima apsolutnu slobodu ili bi, možda, malo da ih kontroliše?

„Ja sam filantrop, volim ljude i ako je tako verujem svima, razume se i saradnicima. Poverenje nekad dovodi do razočaranja. Ne samo u trenerskom poslu, ali ne mogu sebe da promenim zato što sam udario triput u zid. I dalje volim ljude. To mi daje za pravo da razgovaramo, da vidimo ko greši.  Reći „izvini“ kad pogrešiš je toliko lako, a ljudi tu reč ne koriste često“. Kad se završi meč Evrolige, poslednji izlazim iz kancelarije. Nikad se nije desilo da izgubimo neku utakmicu i da nismo svi zajedom, jer nam je svima teško palo. Ne verujem da postoji surovi profesionalizam da si okružen samo profesionalcima. Ipak smo ljudi mnogi više nego što smo profesionalci. Zato je poverenje preduslov da se napravi hemija u timu. Često se tokom meča naljutim na igrače ili trenere, mada znaju da je to samo trenutak. Ako  ponovim 20 puta neku stvar, a 21. uradiš nešto drugo naravno da je problem. Opet, ko je čovek koji ne greši? Recite mi takvog“.

Star sport

To je struka. A kako ta ista struka bira pojačanja, kako reaguje na tržištu, čime se vodi?
„Svi prepoznaju dobrog igrača, to je lako. Dobar će ti uvek nešto dati, makar bio treći ili četvrti u hijerarhiji, a loš neće nikad ništa. Na primer, ako  se povredi „petica“, a nema visokog igrača na tržištu, hajde da uzmemo nekog ko je dobar na drugoj dobroj poziciji, a ne nekog da nam ne pomaže uopšte. Ne možemo mi da kupimo 12 Majkla Džordana ili Tonija Kukoča, Vlada Divca. Zato postoje vodonoše... Svi znaju ko su najbolji igrači, a ja se sećam i onih koji su mi pomogli da budemo prvaci. Tih marginalaca. Bez onih koji „rudare“ nema ništa“.

Samo, nisu svi isti... I tu dolazimo na teren psihologije.
„Ako stavim nekog na teren, ne mogu da uperim prstom u njega bude li loše. Moja je greška što je u određenom trenutku bio u igri. Razgovaram sam sa sobom i ne ljutim se na tog igrača. Znam da nije na tom nivou da može da odgovori. Na primer, u Fenerbahčeu je Ekpe Udo bio najlenji na treningu, nisu mogli da ga gledaju ni saigrači, ni članovi stručnog štaba. Svi, svi, svi... Rekao sam mu: „Znaš šta, smetaš svima, i meni. A znam šta ćeš da mi daš na utakmici“. Pretvarao se u zver kad počne meč. Koncentracija? Bilo je dovoljno jednom da mu se kaže šta igramo u napadu, a šta u odbrani. Čudo! A na treningu lenj. Čim se podbaci lopta postajao je drugi čovek“.