Životna priča Brajsa Džonsa: Kum Kevin Panter, u Ulcinju plata 800 evra i dueli sa Vembijem

Otkako se pojavio na regionalnoj košarkaškoj sceni, Brajs Džons konstantno postavlja nove standarde i svaka naredna sezona bolja mu je od prethodne. Od dve godine u Borcu iz Čačka, preko FMP-a, do Igokee, momak iz Bruklina je s vremenom zavredneo status jednog od najboljih igrača na svojoj poziciji. Bio je legitimni kandidat za MVP priznanje u sezoni 2021/22, sada u Igokei igra još i bolju sezonu sa prosečno 18,2 poena, 5,9 asistencija i 3,3 skoka pa je logično jedan od razloga zašto je tim iz Laktaša prvi iza vodeće četvorke - Partizan Mozzart Beta, Budućnosti, Dubaija i Crvene zvezde.

Izabran je za najkorisnijeg igrača u martu, protiv Partizan Mozzart Beta odigrao sjajan meč sa 21 poenom i sedam asistencija, dok je u pobedi nad Krkom u subotu uveče zabeležio rekord karijere sa 35 poena i indeksom 46, uz sedam podeljenih, šest ukradenih i tri uhvaćene lopte.

Sve to bilo je i više nego dobar razlog da se sa vedetom Igokee konačno prelistaju životna poglavlja i dobije jasniji odgovor - ko je Brajs Džons? Za početak, otvorili smo razgovor trenutnom pozicijom Igokee na tabeli ABA lige i koliko je zadovoljan učinjenim...
"Kao takmičar, uvek veruješ da možeš još bolje", otvara Džons veliki intervju za Mozzart Sport i nastavlja:
"Biti među pet u ovako jakoj ligi je vrlo dobra stvar. Bilo je nekih utakmica koje su nam promakle kroz prste, u prvom delu sezone, izgubili smo neke mečeve koje je trebalo dobiti. Ali, sve je to proces učenja. ABA liga je prepuna talenta i ako zadržimo poziciju na kojoj smo za plej-of, možemo da budemo zadovoljni. Ali, definitivno svi verujemo da smo mogli da budemo još bolji".

Rekao si da u ABA ligi ima dosta talenta. Ovde si četiri godine, odnosno šest na Balkanu. Kakvo ti je dosadašnje iskustvo?
"Sada već dosta toga poznajem i lakše mi je, ali svakako mogu da kažem da mi je kompletno iskustvo pozitivno. Pošto dolazim iz Bruklina, jasno je koliko je velika razlika. Ali, uspeo sam da se adaptiram na ovdašnju kulturu i ljude. Postoje određene sličnosti, pre svega koliko su ljudi strastveni i emotivni, ali i što se tiče košarke, ljudi mnogo vole igru. Navijači te obožavaju, razumeju košarku, uvek su tu za klub, prate te u stopu. Ovde je košarka više od igre, to je jedan od razloga zašto igramo, da između ostalog osetimo tu ljubav i strast. Sviđa mi se takođe i fizikalnost i čvrstina sa kojom se košarka ovde igra. Svi igraju sa određenom dozom agresivnosti, želje, čvrstine... Počev od trenera, pa sve do igrača. Ovde je svaka utakmica važna i ne smeš da se opustiš nijednog trenutka, a taj fokus i odlučnost su dobre stvari, treba ih imati i ići sa istim stavom kroz život, ne samo kroz utakmice i treninge".

Verovatno si dosta toga takođe pokupio iz rodnog Bruklina, s obzirom na to da često slušamo priče o tome koliko se i tamo igraju čvrsti, fizički zahtevni basketi na ulicama grada?
"Definitivno. Odrastao sam igrajući košarku u parku. To je moj prvi kontakt sa igrom, to me je i privuklo da nastavim dalje da se bavim košarkom. Imao sam park bukvalno preko puta kuće u kojoj sam odrastao, što mi je značajno pomoglo. Igrao sam svaki dan, uglavnom protiv momaka starijih od mene i znaš kako to obično ide... Nema sudija, moraš da pokažeš čvrstinu, da si spreman da se nosiš sa udarcima i pritiskom, znaš i da ti neće uvek uvažiti faul koji si tražio, malo hoće i da pokažu nepoštovanje prema tebi, ali ti kao klinac sve to želiš da istrpiš, ako želiš da budeš poštovan. Iz toga sam crpeo veliko samopouzdanje, nisam dao na sebe. Posle uličnog basketa, kada odeš da igraš košarku sa sudijama i publikom, bude ti lakše. Navijači jesu neprijateljski nastrojeni prema tebi, ne vole te, ali ti si već na to navikao. Mene je ulični basket očvrsnuo, naučio kako da se ne plašim duela i buke. I sve to sam prošao još kao klinac. Kada sam došao ovde i počeo da igram profesionalno košarku, sve mi je to već bilo poznato i nije me doticalo. Odrastao sam sa tim. Dolaskom ovde, proces adaptacije je prošao dosta lagano, nije mi bila velika promena u životu s te strane, prosto navikneš na to da će navijači bodriti svoj tim i da će da urade sve kako bi tebe izbacili iz balansa. I dobro je sve to, sviđa mi se".

NEUSPELA PROBA U GRČKOJ I TEŽAK PERIOD U ULCINJU

Hajde da prođemo kroz godine tvoje karijere... Posle završetka studija na Marej Stejtu, imao si jednu 'praznu' godinu pre nego što si zaigrao za Ulcinj 2018. Šta se desilo u toj godini između koledža i selidbe u Crnu Goru?
"Posle Marej Stejta počeo sam svoju prvu profesionalnu godinu. Imao sam agenta koji mi obezbedio probu u Grčkoj. Kao ruki, nisam razmišljao, odmah sam prihvatio. Proba je bila u grčkom Panioniosu. U to vreme, čini mi se da je taman ušao u najviši rang grčke košarke, da je osvojio drugu ligu. Zvali su me i otišao sam na probao. Igrali smo utakmicu protiv kluba iz istog ranga, ne mogu iskreno da se setim imena, ali ukratko, izgubili smo i već sledećeg jutra su me otpustili. Kada su me otpustili, osetio sam kao da sam udario o zid, mentalno nisam bio na pravom mestu. Pokušavao sam i dalje da nađem angažman, ali nažalost kroz celu sezonu nisam dobio ugovor. Otišao sam kući i proveo sam celu godinu tamo. Kada je došlo lepo vreme, po ceo dan sam bio napolju i igrao basket. Išlo mi je jako dobro, domiirao sam celim Njujorkom, a onda je stigao poziv iz Ulcinja".

Kakav je osećaj bio otići iz metropole u mali grad u Crnoj Gori?
"Prvi put u životu mi je nedostajala kuća", zastaje Džons, pa dodaje:
"Bukvalno, nikada pre toga mi nije nedostajala kuća, kao tada. Uvek sam bio prvi u porodici koji izlazi iz kuće, prvi sam je i napustio kada sam odrastao, bilo zbog koledža ili putovanja. Nikad me nije bilo kod kuće. E, sad, kada sam otišao u Ulcinj, bio je to pravi kulturološki šok za mene. Nisam znao nijednu reč, sve mi je bilo drugačije. Apsolutno ništa nisam razumeo, a malo ko je znao da priča engleski i osećao sam se izgubljeno. Bilo je dana kada sam razmišljao da neću preživeti celu sezonu tamo, nisam imao sa kim da razgovaram, baš loš osećaj. Znate one scene iz filmova, ako ti se nešto dogodi, kako će porodica i prijatelji da znaju. To mi je bukvalno bio najveći strah. Ipak, shvatio sam da ne mogu da se nerviram oko toga, da moram da promenim stav. Počeo sam da se fokusiram samo i isključivo na košarku, trenirao jako, trudio se da upijam svaku izgovorenu reč koju su treneri i igrači izgovarali iznova i iznova... Počeo sam da postavljam pitanja, pošto sam neke stvari slušao redovno, ali nisam znao šta znače. Svako moje pitanje, otvaralo je samo još više pitanja, ali to mi je pomoglo. U toj prvoj godini sam samo slušao, nisam mnogo pričao. Trudio sam se da čitam govor tela saigrača i trenera, kako bih shvatio da li je nešto dobro ili ne, smešno ili ozbiljno, kako bih znao da reagujem u određenim situacijama. Na kraju dana, samo sam igrao i trenirao. Trener je bio dosta tvrd prema meni, ali bio sam psihički jak i znao sam da mogu to da iznesem. Sve to me je dovelo ovde, gde sam danas".

Da li je istina da si u Ulcinju igrao za 500 evra?
"Nije, ali jesam za 800. Nije to bio novac za neki normalan život, ali da vam kažem... S obzirom na trenutak u kojem sam živeo, novac nije bio razlog zašto sam igrao košarku. I to mi nikada nije bila namera, da igram košarku zbog para. Kada završiš koledž, ponese te u startu ta misao, da želiš da juriš novac dok igraš košarku. Međutim, Bog me je blagoslovio i oduvek sam bio skroman. Nisi morao da mi nudiš novac, da bih igrao košarku. Uvek sam bio spreman, u svakoj situaciji. Novac mi nikada nije bio pokretački faktor. Moram da pomenem mog čoveka, Delroja Džejmsa, sa njim sam počeo da igram ulični basket i on me je naučio da, kada odem preko okeana, nikada ne brinem zbog novca. Tako da, znao sam već šta me čeka i pre nego što sam došao u Evropu. I, značilo mi je to mnogo. Znao sam da ne treba da očekujem nikakav novac, već da samo treba da se trudim mnogo, da igram košarku najbolje što znam. Tako sam pokazivao svoju vrednost. Sada se sve to promenilo, naravno, drugačije je sa godinama i statusom. Ali, kada se prvi put pojaviš, moraš da pokažeš koliko vrediš".

MALINA STRAŠAN TAKMIČAR, NEVELS NAJVEĆI RADNIK KOJEG ZNAM

Brajs Džons u FMP-u (©ABA liga - Igokea / Nikola Vuruna)

Prelazak u Borac iz Čačka 2019. godine bio je veliki korak napred u tvojoj karijeri...
"Dosta je interesantno bilo u Čačku, mada opet i donekle slično kao i prethodno iskustvo. Bio sam prvi stranac koji je potpisao za klub, opet sam doživeo kulturološki šok. Kao jedini stranac tamo, momci iz ekipe nisu nužno morali sa mnom da razgovaraju, da se druže i slično. Nismo imali slična interesovanja na početku, što mi je bilo dosta čudno na početku. Bio sam sam sa sobom uglavnom, pokušavao sam da provalim stvari, da hvatam konce u ekipi. Tako je bilo na početku, a kasnije, kada smo počeli da pobeđujemo, momci su me više prihvatali. A, pobeđivali smo dosta, baš dosta utakmica. Bilo je dobro. Tada su i navijači počeli da me više prihvataju, što mi je baš prijalo i bilo je jako dobro".

Verovatno ti je bilo mnogo lakše da se na svakodnevnom nivou uklapaš na život u Čačku?
"Ispričaću vam jednu priču... Jedan dan smo izašli u jednu lokalnu piceriju, Rimini se zove lokal. Čim sam ušao, sve se odjednom utišalo. Bilo je ekstremno tiho i ljudi su samo gledali u mene. Bio sam šokiran, a Malina (Marko Marinović pr. au) mi je samo rekao da se pripremim, da će takve stvari da se dešavaju često, dok me ne upoznaju. Navikao sam se brzo, ali čim su ljudi počeli da gledaju kako igram, čim su me malo upoznali, odmah su me prihvatili. Baš su me brzo zavoleli. Dešavalo mi se čak da dobijam besplatnu hranu i piće, kada sednem negde. Bilo mi je sjajno u Čačku. Kao što znate, vratio sam se da odigram i drugu godinu tamo, pošto se prva završila prerano, zbog korone".

Kakva ti je saradnja bila sa Markom Marinovićem u Borcu? Kada si ti dolazio, on je taman okačio patike o klin i postao trener...
"Iskreno, bio je trener igrača. Taman je završio karijeru, ali dok nas je trenirao, i sam je trenirao sa nama. Bio je toliko zapaljen da igra sa nama pet na pet, bilo je momenata kada bi nam rekao da nije zadovoljan nekim stvarima koje radimo, pa bi rekao: 'Evo, sad ću da vam pokažem'. I dalje je bio dobar šuter, a u njemu je gorela vatra ozbiljnog takmičara. I tako je bilo svaki dan. To nam je mnogo pomoglo kao ekipi. Kada sam video tu strast kod njega, shvatio sam da je mogao komotno da odigra još koju sezonu, da je imao to u sebi, čak mi je izgledalo kao i da želi još da igra košarku".

A, kakav je bio kao trener?
"Uvek nam je davao samopouzdanje. Mene je, recimo, stalno forsirao da uzimam šuteve, da se oslobodim i igram. Znate da je on bio šuter, pa je njegov mentalitet pokušao da usadi u mene. Bio je vrlo strastven čovek, jako sam voleo da igram kod njega".

Posle Čačka, usledeo je poziv iz FMP-a? Imao si priliku da se preseliš u Beograd, da tu živiš i igraš košarku. Verovatno je i to bila velika promena za tebe, posle boravka u dve manje sredine?
"Bio sam vrlo uzbuđen, kada sam dobio šansu da se preselim u Beograd. Posle Ulcinja i Čačka, dolazak u Beograd je bio baš velika promena, jer kao neko iz Njujorka, navikao sam da živim u gradu koji je stalno u pokretu, gde se stalno nešto dešava. Osećao sam se više kao kod kuće, opuštenije. Beograd nije veliki kao Njujork, ali nikada ne spava i mnogo me je podsećao na Njujork. Iskreno, u to vreme sam znao da ću biti bliži mom bratu Kevinu Panteru, što je takođe bilo jako dobro".

Kako pamtiš vreme u FMP-u i koliko je brzo napredovao tvoj odnos sa Nenadom Stefanovićem?
"Naš odnos je rastao svakodnevno. Nisam znao šta da očekujem kada sam potpisao, nisam mogao ni da pretpostavim da ću imati tako dobru godinu, kakvu sam zapravo imao. Nisam čak očekivao ni da ću biti prvo lice tima, nisam znao da će tako biti kada sam dolazio. Kada je video kako igram, koliko se trudim i radim, samo mi je dao ključ ekipe u ruke. Sa takvom ulogom, mogao sam igram svoju igru, dobio sam još više samopouzdanja. Kada trener dozvoli igraču da bude ono što jeste, odnos mora da bude sjajan. Neša mi je sada više od trenera. Sa njim možeš da razgovaraš uvek i o svemu, uvek možeš da mu se obratiš. Možda zvuči kao kliše, ali stvarno je tako. Mogao si uvek sa njim da razgovaraš, da kažeš sve što misliš i to mi je mnogo značilo".

Geret Nevels i ti ste imali jako dobru saradnju, tokom zajedničkog boravka u FMP-u, kockice su se tu jako dobro poklopile?
"Apsolutno, imali smo sjajan odnos. On mi je jedan od omiljenih saigrača u karijeri. Iskreno, radio sam mnogo i stvarno sam se uvek trudio da budem prvi ili među prvima na parketu, da šutiram, da radim na sebi. Ali, Geret... Uh, brate. Taj čovek je radio duplo više od mene! On je verovatno čovek koji je najviše radio na sebi od svih ljudi sa kojima sam sarađivao u karijeri. I to mu stalno govorim. On je radio baš mnogo, bilo je neverovatno. Sećam se, kada je slomio šaku, čovek je i dalje dolazio na svaki trening i šutirao, jednom rukom. Došao bi u halu, presvukao se u opremu i šutirao. Nije mogao mnogo da radi na početku, ali je bio ludački radnik, mnogo je u sebe uložio svakog dana".

OKRŠAJ SA VEMBIJEM I KLUŽ ZA PAMĆENJE

Brajs Džons u Limožu (©FIBA Basketball)

Ta sezona u Jadranskoj ligi svrstala te je u red najboljih košarkaša u regionu. Imao si 15,7 poena, 6,1 asistenciju i 3,1 skok u proseku što nije prošlo neopaženo. Otišao si u Limož, pa u Kluž. Kako ti je bilo tokom te dve godine, igrajući u Francuskoj i Rumuniji?
"U Limožu mi je bilo jako lepo. Tamo sam prvi put zaigrao jedno kontinentalno klupsko takmičenje i bilo je jako zanimljivo. U toj godini sam dosta toga novog naučio, pa i o sebi, ali sam na parketu uradio i neke izuzetne stvari. Pogađao sam šuteve za pobedu, otišli smo u Top 16, igrali dobru košarku... Zanimljivo, te godine u Limožu sam čak igrao i protiv Vembanjame. Sve to mi je dalo izuzetno samopouzdanje, a odlazak u Kluž je bio nešto posebno. To je bio najbolji tim u kojem sam igrao u svojoj profesionalnoj karijeri. Tu sam postao pobednik, osvojio prve trofeje u karijeri. Osvojili smo prvenstvo, igrali Evrokup... Radili smo neke jako dobre stvari. Tim koji smo imali, čoveče... Bio je mnogo dobar. Uživao sam da igram tamo, baš je bila super atmosfera, životna situacija bila je mnogo bolja, uz mene je bila devojka koja me je mazila i pazila. Ona je živela sa mnom dok smo bili tamo, saigrači su mi bili kao braća. I danas se svakodnevno čujemo, toliko smo povezani. Navijači u Klužu su takođe bili sjajni, otvoreni, puni podrške. Bilo je fantastično igrati tamo, mnogo mi je značilo što sam bio tamo i dobijao podršku tako sjajnih ljudi. Pobeđivali smo i to je bila mnogo dobra stvar, baš sam se sjajno osećao tamo. Te dve sezone su bile generalno sjajne. Nisam osvojio ništa u Limožu, ali jesam u Klužu, vratilo mi se. I bile su to zaista dve sjajne godine za mene".

Pomenuo si da si igrao protiv Viktora Vembanjame? Imao si priliku da vidiš njegov talenat i potencijal iz prve ruke...
"Bilo je sjajno iskustvo, videti ga na samom početku. Vembi je od starta bio top talenat, nešto poput Lebrona ili čak i bolji od njega u smislu koliki potencijal ima. Neverovatno je to koliko je privlačio pažnju, gde god da se pojavi, bukvalno su sva svetla pozornice uvek uperena ka njemu. Kad god uđe u dvoranu, nešto bi se desilo. Bilo je vrhunski videti sve to iz prvog reda, a igrati protiv njega na samom početku, pre njegovog odlaska u NBA, nikada ne bih uzeo zdravo za gotovo. Vrhunska stvar, lepo osećaj".

Posle sjajnog iskustva u Klužu, kako si doneo odluku da se vratiš u Jadransku ligu? Da li je Nenad Stefanović bio ključni faktor?
"Iskreno, prva stvar je bila da ponovo igram sa svojim trenerom. Znao sam odmah da bi igranje pod njegovom palicom na evropskom nivou bilo nešto veliko za mene, da bi mi mnogo pomoglo. Na kraju je bila to dobra stvar za obojicu. Ali, to je definitivno jedan od glavnih razloga zašto sam se vratio u ABA ligu, da bismo obnovili saradnju".

Kako je počela cela priča oko tvog dolaska u Igokeu?
"Čim se završila sezona u Klužu, otišao sam u SAD i on mi je jednog dana poslao poruku: 'Hoćemo da radimo zajedno ponovo?' U tom trenutku još nisam znao da je potpisao za Igokeu, pa kada mi je poslao poruku, bio sam zbunjen. On mi je samo poslao još jednu poruku, da bi voleo da ponovo radimo zajedno, što me je baš obradovalo. Uhvatio me je pomalo nespremnog, ali čim sam saznao da je u Igokei, samo sam mu tražio nekoliko dana da razmislim. S obzirom na to koliko je dobra osoba, pustio me je da razmislim i nije me pritiskao, bio je jako strpljiv. Jednog jutra sam se probudio i rekao sebi: 'Idemo, ponovo'. Izabrao sam Igokeu i da ponovo radim sa Nenadom".

Da li je tačno da ste se sreli u Las Vegasu, kako biste razgovarali o tome šta vas čeka u Igokei?
"Jeste. Pošto sam potpisao ugovor, Nenad mi je rekao da će biti u Las Vegasu na Letnjoj ligi, ja sam bio u Kaliforniji. Odmah sam mu rekao da ću doći kod njega. Bio sam mnogo srećan zbog njega, što radi sa Atlantom, što može da oseti kulturu NBA lige, da radi sa tim momcima i uči iz celog iskustva. Baš sam bio ponosan na njega. Kada sam sleteo u Las Vegas, odmah smo otišli na večeru, sjajno smo se ispričali. Bilo je vrhunsko iskustvo, malo smo govorili o prošlim vremenima, ali i šta nas čeka u ovoj sezoni. Takođe, pohvatali smo konce iz vremena kada nismo sarađivali, dok sam bio u Limožu i Klužu. Rekao sam mu koliko sam sazreo kao čovek, ne samo kao igrač, otkrio neke lične stvari. Tako je ta večera prošla, uspeli da pohvatamo konce i od tog momenta smo bili spremni da zajedno uđemo u novu sezonu".

Možeš li da vidiš Nenada kao člana stručnog štaba neke NBA ekipe u budućnosti?
"Iskreno, verujem da bi mogao da radi tamo i siguran sam da će uskoro biti u društvu najboljih svetskih trenera. Verujem u njega".

KEVIN PANTER I JA SMO DOSTA SLIČNI, DUEL U NIŠU NEŠTO NAJBOLJE ŠTO PAMTIM

Brajs Džons i Kevin Panter (©Star Sport)

Nekoliko puta si pomenuo Kevina Pantera. Vas dvojica imate vrlo duboko prijateljstvo, kako je sve počelo?
"Znamo se još iz Njujorka, dok smo odrastali zajedno. On je iz Bronksa, ja iz Bruklina. Takođe, AAU (Amaterski sportski savez) nas je zbližio. Često smo se viđali, a onda nas je viša srednja škola (Junior college) približila. Želeli smo jako da igramo jedan protiv drugog, ali nažalost njegov koledž je bio poražen i nismo dobili tu priliku. Mi smo te godine osvojili trofej. To je bila jedina šansa da igramo jedan protiv drugog tada, ali nije se dalo".

Niste tada, ali ste odigrali vrhunsku utakmicu u polufinalu Kupa Radivoja Koraća 2022. godine. Obojica ste ubacili po 29 poena, ti si imao i 13 asistencija. Tada je Kevin Panter rekao mnogo lepih stvari o tebi...
"Sećam se te utakmice... To mi je jedna od omiljenih utakmica koje pamtim i koje sam igrao. Igrati protiv njega taj meč bilo je nešto posebno za mene. Želeo sam tada da pokažem svima da mogu da igram protiv najboljih. Obojica smo napravili šou te večeri, ali on je imao više sreće i pobedio (smeh)".

Uprkos razdaljini koja vas deli, i dalje ste veliki prijatelji?
"Da, naravno. Kevin će biti kršteni kum mog deteta. Uskoro ću postati otac", otkriva Brajs, pa nastavlja:
"Tokom reprezentativne pauze otišao sam u Barselonu kako bismo se videli i tada sam ga pitao da bude kum mom detetu".

Kako je reagovao na tvoje pitanje da budete kumovi?
"Sjajno, baš se obradovao. KP i ja imamo sličan mentalitet, dosta smo slični po karakteru i zato sam ga izabrao, da bude kum mog deteta. Volim činjenicu da je tih momak i skroman, ali njegova igra je vrlo 'glasna'. On govori na parketu, ne priča mnogo van terena. Mnogo sam naučio od njega, često pričamo i daje mi savete. Naše prijateljstvo je veće od košarke. Lepo je imati takvog čoveka u svom uglu".

Šta je najbolja, a šta najlošija stvar koja ti se desila tokom ove četiri godine u ABA ligi?
"Uh, morao bih da razmislim... Svako moje zakucavanje je ono što mi daje neku posebnu lepotu i mnogo volim te trenutke. To su stvari koje mi se vrte po glavi. Nedavno sam dao koš uz zvuk sirene protiv Cibone, to bih takođe dodao na spisak... Dosta je utakmica u kojima sam odigrao sjajno. Što se tiče nekih loših stvari, rekao bih da je to moja druga godina u Borcu. Imali smo seriju od osam poraza, koja je bila baš loša. I to nas je sve frustriralo. Takođe, dodao bih tu i povredu koju sam imao kada sam bio u FMP-u. To je jedna od najlošijih stvari koje su mi se desile. Nisam mogao da igram u plej-ofu protiv Budućnosti, osećao sam da sam bio u dobrom ritmu pre povrede. Nisam mogao da pomognem saigračima da se borimo i pobedimo tu prvu utakmicu protiv Budućnosti. Da smo to uradili, imali bismo mnogo više samopouzdanja pred drugi meč i onda nikad ne znate šta bi se desilo. To su dve stvari koje bih kategorisao kao loše tokom mog dosadašnjeg boravka u ABA ligi".

Izabran si za najkorisnijeg igrača marta u ABA ligi, sjajnu košarku si nastavio da igraš i u narednim utakmicama. Da li je ovo najbolji period tvoje karijere, u smislu kvaliteta tvoje igre?
"Moglo bi tako da se kaže, igram možda i najbolju košarku u karijeri. Ali, osećam da je sve počelo od finalne serije dok sam igrao u Klužu. Tada sam stekao potpuno novu dozu samopouzdanja i taj osećaj sam preneo na sledeće leto, radio mnogo na sebi i to sam sve doneo u Igokeu. Mislim da sam pokazao na terenu svojim igrama, ali i kroz rezultate Igokee zajedno sa saigračima. Stvarno sam u sjajnom momentu karijere i osećam da je ovo možda i najbolja košarka koju igram. Ali, nadam se da mogu još bolje. Nisam zadovoljan u potpunosti, verujem da mogu još da napredujem i da prevaziđem ovo, da podignem igru na još viši nivo".

Za kraj, kako bi voleo da Igokea završi sezonu?
"Pobednik sam u duši i naravno da bih voleo da vidim Igokeu kako osvaja titulu. Pokušaćemo da damo sve od sebe u plej-ofu, ići ćemo utakmicu po utakmicu. Ako bismo osvojili ABA titulu, bila bi to daleko najbolja stvar koja mi se desila u karijeri. Ali, ako ne uspemo, vraćamo se na parket, da treniramo i radimo još jače, da vidimo šta možemo da uradimo kako bismo bili još bolji. Tako vidim Igokeu, kao tim koji hoće da pobedi i osvoji trofej. Želim da pobedimo, da nastavimo ono što smo radili u većem delu sezone", završava Džons razgovor za Mozzart Sport.