Željko Rebrača: Zasukanih rukava Vošu podižemo od temelja

Gde je Voša danas, a gde će se naći u dogledno vreme, za Mozzart Sport govori Željko Rebrača, košarkaški as od formata koji je upamćen kao jedan od najmađih članova zlatnog sastava Partizana, onog koji je crno-beli barjak popeo na krov Evrope.

Trenutno se nalazi na novom zadatku kao predsednik KK Vojvodina što ima veliku težinu za sam klub, ali i za košarku u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji. Nakon kontrolne utakmice između Borca i Vojvodine, s njim smo obavili razgovor čije delove prenosimo.

“Napravili smo petogodišnji plan rada i želimo da stvari postavimo na svoje mesto. Kuća se zida od temelja, pa krećemo od mlađih selekcija i idemo do seniorskog tima. Naravno, za svaki posao je potrebno vreme. Probaćemo da prva sezona bude godina stabilizacije kluba. Vojvodina ima određene dugove i napravili smo plan otplate. Moramo da pošaljemo novu sliku kluba u Srbiju jer Novi Sad zaslužuje vrhunski tim. Uz Partizan, Zvezdu, Megu i evo Borac, Vojvodina zaslužuje sastav koji će igrati, za oko, lepu košarku”, ističe za naš portal Željko Rebrača.

Da li srpska Atina može da iznese stvaranje moćne Vojvodine?

“Odgovor je potvrdan. Grad od pola miliona stanovnika, sa takvom privredom, može sve da iznese. Na nama je da radimo, postavimo temelje i okrovimo kuću. U prva tri meseca uradili smo dosta stvari i nadam se da će se pozitivne promene videti u narednom periodu. Zatvorili smo se u rudnik i zasukali rukave, što je suština”.

Veličković i Rebrača na proslavi 30. godišnjice od Partizanovog osvajanja Evrope (Foto: MN Press)

Imate mladog i perspektivnog trenera. Kakva će biti njegova uloga?

“Miloš Isakov Kovačević je sjajan mladi trener sa ogromnim potencijalom. Vodi U15 reprezentaciju u timu selektora Karija Pešića. Završio je medicinski fakultet, ali obožava košarku. Studiozan je, živi za košarku 24 sata. Prava je milina gledati Miloševe treninge koji su interesantni, dobri, drže pažnju igračima. Takvom treneru mora se dati šansa. Evo, i na ovoj prijateljskoj utakmici videlo se da postoji hemija, energija, ali naravno rano je za zaključke”.

Da li se može govoriti o kratkoročnim i ciljevima na duže staze?

“Ovo je godina stabilizacije. Takođe, godina koja će nam poslužiti za sagledavanje gde možemo da budemo nakon jednog ispravnog rada. Budžet je skresan pre svega zbog dugovanja. To je očekivano i sve smo planirali. Već sam kontaktirao sa svim klubovima iz Novog Sada, školicama košarke, radimo da sastavimo dobar kadetski i juniorski pogon. Probaćemo da manjim novosadskim timovima pomognemo kako bi izbacivali dobre igrače koji će ići ka nama. Vojvodina koja biti krovni cilj. Naravno, i mi moramo stvarati dobre igrače, ali to je duži period, od tri do pet godina”.

Željku Rebrači ne fali energija?

“Naprotiv, pun sam elana, kao kada sam bio igrač. Funkcija jeste drugačija, ali želim da iskustvo podelim i prenesem. Da postanem karika u lancu uspeha. Želim da stručni ljudi budu deo Vojvodine. Doveli smo Seada Krdžalića, Dragana Mirkova da budu deo tima jer sa njima tek možemo da naučimo. Evo, uvešćemo elektronske kartone, raditi na prevenciji od povreda, da igrači budu svesni da mogu da budu bolji nego što su trenutno”.

Svojevremeno, dali ste intervju mojim kolegama sa portala. Utisak je da bolji sportski, životni tekst, od tog, odavno nismo imali priliku da pročitamo. Šta možemo dodati?

“Svi dođemo u neki period života kada smo prošli neke faze. Prošao sam sportsku fazu, pa post fazu u kojoj sam se tražio, radio, ajde da ne kažem gluposti, već stvari koje nisu bile deo mene. Neke stvari nisam znao da radim, pa sam iz njih učio. Kad se sve sublimira i kada imaš 50 godina, kada si prošao sve i svašta, možeš da ponudiš ta iskustva. Ja želim to da podelim, da prenesem na generacije koje dolaze, da dečaci nauče iz svega, da im prenesem na kvalitetan način, ako mogu da kažem’sažvakan’, da mogu da private…Današnji ‘klinci’imaju drugačije softvere od nas. Socijalne mreže su poremetile njihove glave, asocijalni su, lenji u nekim segmentima…Sve se menja, ali taj rad u rudniku se ne menja. Želim da budem karika kvalitetnih ljudi da ponudimo nešto kvalitetno ne samo u Srbiji, već u regionu. Probaćemo da pošaljemo drugačiju sliku Vojvodine i neke sitnice se već vide”.

Saradnja sa kompanijom Mozzart bila je kroz akademiju Rebrača. Da li će biti nove saradnje?

“Postoji neka priča, radili smo neke akcije sa akademijom Rebrača. Mozzart je društveno odgovorna kompanija i kroz akademiju Rebrača to se dodatno videlo. Nadam se da ćemo kroz mlađe selekcije Vojvodine naći zajednički interes. Novi Sad i Vojvodina imaju kvalitetne mlade ljude, pa bi levak mogao da teče ka Vojvodini”.

Reprezentacija je pitanje koje se ne može zaobići. Kakva su vaša očekivanja?

“Gledao sam utakmicu sa Grčkom. Grci imaju jednu od najjačih reprezentacija i sve izgledalo dosta solidno. U ovoj fazi greške su bile vidljive sa obe strane. Jokić našem timu daje nešto više, novu viziju, može da menja utakmicu… Bilo je grešaka u odbrani koje se mogu popraviti. Ognjen Jaramaz je odigrao odlično, Milutinov takođe, potrebno je novo samopuzdanje. Kada se utakmica igra pred dvadeset hiljada ljudi stvari mogu da idu u pozitivnom, ali i negativnom pravcu. Tim može da bude bolji za 30 odsto, ali i lošiji. Sa Turcima nije bilo baš većih problema, pokazali smo šta možemo u prvih 20 minuta meča”. 

Da li ovaj tim Srbije može do medalje?

“Znamo da se medalja očekuje, podrazumeva, ali ne smatram da smo favoriti. Nee bih se zaletao već iz drugog reda probao da napravimo nešto…Grci, Slovenci, Francuzi, Španci imaju kvalitet, mi smo raštrkani od NBA, Evrolige, ABA, domaće lige… Jedni igrači igraju kvalifikacije, jedni prve prozore, teško je sve uklopiti”.

Međutim, navikli ste nas na medalje?

“Još živimo na lovorikama. Sada se ne podrazumeva zlato, nije to više tako, moramo da se probudimo, da radimo na svim nivoima, nemamo više tu bazu koju smo imali pre dve decenije. Baza je prepolovljena, manje se radi, a traže se vrhunski igrači. Posle Micića, Jokića, Bogdanovića, Teodosića… nema baš igrača na tom, vrhunskom, nivou. Manje sredine moraju da se promovišu, da se tamo ulaže jer u manjim sredinama nastaju igrači. Partizan, Zvezda uzimaju gotove proizvode od 18, 19, 20 godina. Iz Vojvodine su nastajali Bodiroga, Tarlać, Šilobad…U manjoj sredini može i mora da se formira igrač takvog kalibra”.   

Partizan 1992. (Foto: MN Press)

Da li možete da se prisetite nekih detalja od pre 30 godina kada su se “crno- beli” popeli na krov Evrope?

“Pripremama Partizana priključio sam se nešto kasnije. Nikola Lončar, Mlađan Šilobad i ja smo bili na Svetskom prvenstvu za juniore u kanadskom Edmontonu. Bilo je to krajem jula 1991. godine. Praktično poslednji zajednički nastup košarkaša stare Jugoslavije. U šampionskom timu Partizana Lončar i ja smo bili najmlađi. Radilo se puno, naporno…Radili smo neke osnovne košarkaške stvari, abecedu, i to smo ponavljali do beskonačnosti”.

Na koji način pamtite saradnju sa Žocom i Profom?

“Aca Nikolić je testirao naše krajnje granice, a kad se iznervira zvao nas je po brojevima. Na jednom treningu, ja sam se iznervirao i zapitao Profu, da li ima još neki igrač na treningu osim Rebrače. Naredna dva dana zvao me je jedanaest”.

Čega se još sećate?

“Stalnih putovanja. Putovalo se utorkom za Madrid preko Ciriha. Mislim das mo upoznali svaki kutak aerodroma u Cirihu. Iz Madrida smo imali još 40 minuta vožnje do Fuenlabrade. Sreda je bila rezervisana za trening, četvrtak takođe, a uveče je bila utakmica. U petak smo se vraćali, pa smo za vikend igrali domaću ligu i tako stalno. Sezona nam je prošla u stalnim putovanjima”.

Rebrača u igračkim danima (MN Press)

Potencira se vaše veliko prijateljstvo u toj ekipi?

“Tada nije bilo telefona, društvenih mreža…Mi smo razgovarali, družili se…U ekipi smo imali šmekera Ivu Nakića, potom Vladu Dragutinovića, oni su nas edukovali u prestonici. U timu je vladala strašna hemija. Moraš da veruješ, moraš da veruješ u bajke. To važi i za Vojvodinu”, konstatovao je veliki košarkaš.

Rebrača, to je fakat zna znanje, jer kompetentnijeg za izazov s Vojvodinom nema. Pre svega on je neko kome je antologijski meč sa Huventudom odredio dalju igračku karijeru koja je dostigla nebeske visine. Igrao je popularni Rebarce za Beneton, Panatinaikos, Detroit, Atalantu, Kliperse, Valensiju, uz veliki broj odličja u dresu nacionalnog tima. I, šta mu iskustveno, pa treba više da bi Vojvodina postala ono što je s upravom kluba zacrtao…

PIŠE: Đurđe Mečanin

djurdje.mecanin@mozzartbet.com