Zašto je ujedinjenje NBA, Evrolige i FIBA jedino održivo rešenje za Evropu

Evropska košarka nalazi se na istorijskoj raskrsnici. U javnost su isplivale informacije o namerama čelnika NBA lige da spreme ponudu kako bi preuzeli kontrolu nad Evroligom i da bi sudbina elitnog takmičenja u Evropi mogla da bude poznata 5. oktobra. Tada će se vlasnici 13 klubova akcionara okupiti u Vili d'Este u Černobiju, na jezeru Komo, a jedna od glavnih tema biće upravo mogućnost da NBA uđe u vlasničku strukturu, odnosno o potencijalnoj akviziciji Evrolige. Druga tema je nastavak već pokrenutog projekta proširenja takmičenja i prelaska na franšizni model.

Koliki bi deo Evrolige NBA želeo, po kojoj ceni i sa kakvim upravljačkim pravima, zasad nije poznato i zbog toga je rano govoriti o klasičnom preuzimanju vlasničkog udela. Međutim, sama mogućnost da se takva ponuda nađe pred vlasnicima evroligaških klubova menja dosadašnju raspravu o planovima NBA u Evropi i više nije jedino pitanje da li će od jeseni 2027. na Starom kontinentu postojati novo takmičenje koje će pokušati da uzme deo klubova, tržišta, sponzora i publike Evrolige. Otvorena je i mogućnost da najjača liga na svetu svoj projekat na ovoj strani Atlantika izgradi upravo na već postojećoj strukturi.

Ako gledamo samo poslovni aspekt, takva odluka bila bi racionalnija od stvaranja još jednog, paralelnog košarkaškog takmičenja. Samo, pod pravim uslovima... U prevodu - udruženim snagama. NBA i FIBA su već odmakli od početne ideje i plan koji se trenutno razvija predviđa takmičenje sa 16 ekipa, od kojih bi 12 imalo stalna mesta, dok bi četiri dolazile kroz kvalifikacioni sistem. Predviđeno je da klubovi nastave da igraju nacionalna prvenstva, a put ka evropskoj ligi bio bi otvoren preko FIBA Ligu šampiona i dodatnog kvalifikacionog turnira. Posebno je važno to što NBA i FIBA najavljuju usklađivanje kalendara sa domaćim takmičenjima i reprezentativnim prozorima.

Sa druge strane, Evroliga se priprema kao da dogovora neće biti. Takmičenje bi od sezone 2027/28 trebalo da naraste na 24 kluba, uz transformaciju sadašnjih dugoročnih licenci u franšize i dodelu novih stalnih mesta, čemu se nadaju i beogradski večiti rivali. Jedanaest kandidata koji su prošli prvi filter dostavilo je obavezujuće ponude čija ukupna vrednost iznosi gotovo 700.000.000 evra samo kroz franšizne naknade, uz planirane investicije veće od 3,2 milijarde u narednih pet godina.

Ipak, posle najave milanskog lista Gazeta delo Sport da bi NBA mogla da dostavi ponudu za preuzimanje Evrolige, otvara se pitanje - kakva je realnost košarke u Evropi? Eventualni sukob bio bi najgori mogući rasplet i izvršni direktor Evrolige Čus Bueno već je javno rekao da je takmičenje spremno da se nadmeće sa NBA ako dogovor ne bude postignut. Istovremeno je priznao da bi dve evropske lige podelile vrednost tržišta, od televizijskih prava i sponzora do publike u dvoranama. Njegova poruka je prilično precizna i Evroliga smatra da joj je NBA potreban u oblastima u kojima je američka organizacija jača, ali očekuje da NBA prizna vrednost klubova koji decenijama unazad stvaraju sopstveni identitet.

NBA u Evropu može da donese kapital kakav klupska košarka na kontinentu nikada nije imala. Podsetimo, konačne ponude za stalna mesta u NBA Evropi u mnogim slučajevima kreću se između 500.000.000 i milijardu dolara, a među zainteresovanima su postojeći košarkaški i fudbalski klubovi, privatni investitori i nekadašnji vlasnici NBA franšiza. Projekat cilja najveća tržišta poput Londona, Pariza, Madrida, Barselone, Rima, Milana, Berlina, Minhena, Atine, Istanbula... Sa tim novcem dolaze iskustvo u prodaji televizijskih prava, digitalnim platformama, organizaciji događaja, poslovanju dvorana, međunarodnim sponzorstvima i stvaranju proizvoda koji može da se prodaje daleko van grada u kojem se utakmica igra. Komesar Adam Silver godinama otvoreno govori da između popularnosti košarke u Evropi i njene komercijalne vrednosti postoji veliki jaz i NBA u toj praznini vidi svoju šansu da osvoji tržište.

Ipak, novac ne može da napravi ono što Evroliga decenijama već ima. Da, može da se napravi nova franšiza u Londonu ili Rimu i da joj se obezbede vrhunska dvorana, veliki budžet i kvalitetan tim, ali ne može da kupi nekoliko decenija rivalstva Panatinaikosa i Olimpijakosa, Real Madrida i Barselone, Partizan Mozzart Beta i Crvene zvezde, niti atmosferu na utakmicama u Beogradu, Kaunasu, Istanbulu ili Atini. Jasno je svima da evropska košarka nije postala privlačna NBA samo zato što na kontinentu postoji nekoliko velikih gradova, već zato što postoji kultura koja je odavno izgradila klubove, navijače i tržište.

Iz ugla NBA, potpuno preuzimanje Evrolige bilo bi logičnije od projekta koji se podiže od nule. NBA bi odmah dobio infrastrukturu, sportski kvalitet i najveći deo relevantnih brendova evropske košarke. Evroliga bi, s druge strane, dobila finansijsku snagu, znanje i pristup tržištima koje sama teško može da razvije istom brzinom.

Međutim, treba razmišljati i o tome da se eventualni posao ne svede samo na promenu vlasnika. Evropskoj košarci suštinski nije potreban bogatiji vlasnik koji ne bi znao kako dalje. Odavno je jasno da njena najveća slabost nije samo nedostatak novca, već činjenica da nema jedinstven sistem. Evroliga i Evrokup pripadaju jednoj vertikali, FIBA i Liga šampiona drugoj, nacionalna prvenstva pokušavaju da se izbore za sopstveni značaj u ekosistemu, dok klubovi na kraju igraju sve više utakmica. Reprezentativni prozori ulaze u klupsku sezonu i redovno dovode igrače, klubove i saveze u situaciju u kojoj moraju da biraju čiji je interes važniji. Evropska košarka ima mnogo takmičenja, a premalo jasne hijerarhije među njima i to je ono što je godinama guši.

Zbog toga ni NBA Evropa kao samostalno telo nije dovoljno dobro rešenje. Takmičenje koje zajednički prave NBA i FIBA već pokušava da odgovori na deo problema jer četiri dostupna mesta ostavljaju prolaz klubovima iz nacionalnih liga, a najavljeno poštovanje reprezentativnih termina rešava jedan od najdužih sporova između Evrolige i FIBA. Osim toga, planirana su i ulaganja u nacionalne lige, omladinske pogone i razvoj igrača, trenera i sudija...

Ipak, ako bi rezultat svega toga bio nastanak lige koja će se istovremeno boriti protiv Evrolige, evropska košarka bi rešavajući jedan problem napravila nekoliko novih. Iz pozicije očigledno je da bi se dve elitne lige nadmetale za iste igrače, trenere, sponzore i televizijske partnere. Kratkoročno bi igrači verovatno bili među dobitnicima, jer bi konkurencija povećala cenu vrhunskog kvaliteta, plate bi rasle, a klubovi bi morali da ponude bolje uslove kako bi zadržali nosioce. Dugoročno bi bilo mnogo manje dobitnika. Na Starom kontinentu nema veliki broj klubova sposobnih da finansiraju ekipe najvišeg nivoa, niti neograničenu količinu elitnog igračkog kvaliteta. Eventualna nova fragmentacija košarke u Evropi dovela bi do toga da jedna liga ima Real i Barselonu, druga Panatinaikos i Olimpijakos, jedna bi pokušala da osvoji London, druga Pariz... Novac od televizijskih prava i sponzorskih ugovora bio bi podeljen, a kompletna javnost bi se verovatno pitala koje takmičenje bi zapravo predstavljalo evropski košarkaški vrh. Evropska košarka je već jednom prošla kroz takav rat na prelazu dva milenijuma i iz ovog ugla nema mnogo razloga da ga ponavlja, sada sa još većim ulozima.

Postoji i pitanje igrača iz NBA. Novi izvršni direktor njihovog sindikata Dejvid Keli već je upozorio da Unija igrača (NBPA) ne prihvata lako mogućnost da NBA koristi sopstveni brend za stvaranje velikog novog izvora prihoda u Evropi, dok igrači koji su tom brendu dali globalnu vrednost ne učestvuju u zaradi. Njegov stav je da bi makar deo prihoda NBA Evrope morao da uđe u širu diskusiju o košarkaškim prihodima prilikom narednih pregovora o kolektivnom ugovoru.

Sve to pokazuje koliko eventualne posledice projekta izlaze iz evropskih okvira. NBA Evropa nije samo pokušaj da se napravi bolje evropsko takmičenje i za NBA je to novi poslovni proizvod, dodatni izvor prihoda i mnogo neposredniji pristup kontinentu sa kojeg dolazi značajan deo najvećih zvezda lige. Opet, za evropske igrače potencijal je drugačiji, jer bi veći novac mogao da podigne plate, standarde trening centara, medicinsku zaštitu i organizaciju klubova, ali i da poveća sposobnost evropskih ekipa da duže zadrže najbolje košarkaše.

Ako gledamo širu sliku, Evropa ne bi smela da postane samo uređeniji razvojni pogon iz kojeg NBA uzima talentovane igrače i ako novi sistem treba da stvori uslove za napredak, onda mora da poveća vrednost evropske košarke kao samostalnog proizvoda. Upravo iz tog razloga je treći scenario - najrealniji. Tačnije, partnerstvo NBA, Evrolige i FIBA, jedino rešava suštinski problem. I zapravo jedini je logični rasplet u celoj, vrlo zamršenoj situaciji!

Real Madrid je, iako je ovog leta produžio desetogodišnji ugovor sa Evroligom, među klubovima koji javno zagovaraju upravo takav rasplet. Španski gigant smatra da zajednički projekat ima veću ekonomsku i sportsku logiku od direktnog rata između postojećeg takmičenja i NBA. Opet, ni taj dogovor ne bi bio jednostavan. Trebalo bi rešiti pitanje vlasništva, raspodele prihoda, broja stalnih članova, kriterijuma za ulazak, odnosa prema nacionalnim ligama, formata drugog i trećeg evropskog nivoa i toga ko donosi ključne odluke. Evroliga je u međuvremenu izgradila prvu kolektivnu regulativu sa Udruženjem igrača i njeni klubovi neće lako prepustiti kontrolu dok FIBA, opet, neće odustati od svog sportskog puta i kalendara reprezentativnih kvalifikacija i takmičenja. Takođe, NBA neće sigurno doći i ulagati milijarde samo da bi bila samo marketinški partner... Možda bi baš zato podela uloga mogla da bude najveća vrednost takvog, ujedinjenog sistema. NBA liga ima novac, globalni brend i poslovno znanje, Evroliga klubove, tradiciju, rivalstva, publiku i takmičenje koje već funkcioniše na najvišem evropskom nivou, dok FIBA nudi nacionalne saveze, reprezentacije i institucionalni okvir koji omogućava da se vrh poveže sa ostatkom košarkaške piramide.

Iz svega toga bi moglo - i trebalo - da nastane jasno stablo evropske košarke. Na vrhu bi bilo jedno elitno takmičenje, ispod njega jasno rangirani evropski nivoi sa definisanim prolazom dalje kroz sportski rezultat, umesto paralelnih sistema koji su u međusobnom sukobu. Takođe je važno i to da bi nacionalne lige ostale osnova, reprezentacije bi dobile unapred zaštićene periode bez klupskih utakmica, a klubovi bi pre početka sezone tačno znali koliko mečeva igraju i kada.

Iako je situacija zamršena, rešenje bi moglo da bude jednostavno. Suštinski, nije neophodno da evropska košarka kopira NBA i u mnogim stvarima ne bi ni trebalo jer evropski sport počiva na klubovima sa dugom istorijom i tradicijom, nacionalnim prvenstvima i pre svega ideji da rezultat na terenu mora, makar delimično, da određuje poziciju u košarkaškoj piramidi. Potonji element se u međuvremenu izgubio, ali i dalje nije kasno da se uređivanjem sistema stvore uslovi za bolju košarkašku budućnost u Evropi. NBA model trebalo bi da donese ekonomsku stabilnost i otvori vrata novim tržištima, ali potpuno preslikavanje istog značilo bi gubitak srži, odnosno dela zbog kojeg je evropska košarka oduvek posebno privlačna...

Projekat koji NBA i FIBA spremaju jeste na papiru interesantan, ali bi bez učešća Evrolige ostao nepotpun. Isto važi i u obrnutom smeru. Evroliga može da se proširi na 24 kluba, proda nove franšize i poveća prihod, može da nastavi samostalno i verovatno bi preživela udar konkurencije. Međutim, time ne rešava sukob sa FIBA, kao ni uređivanje godišnjeg kalendara, niti posledice fragmentacije evropskih takmičenja. Iz svega bi Evroliga samo napravila finansijski snažniju verziju postojećeg sistema.

Upravo zato 5. oktobar može da bude Dan D za evropsku košarku. Prava prilika je da se prvi put za istim stolom usklade interesi organizacija koje kontrolišu tri različita dela evropske košarke. Pitanje je šta će biti ako dogovora ne bude? NBA ima dovoljno kapitala da napravi sopstvenu ligu, Evroliga klubove i investitore da odgovori konkurenciji, a FIBA dovoljno institucionalne moći da podrži novi projekat...

U suštini, svi mogu da nastave sami, ali pitanje je zašto bi to ponovo uradili, ako zajednički mogu da naprave sistem koji evropska košarka već decenijama nema...