Za nas ne moraju, ali sebi duguju

Već smo to konstantovali, ali ne smeta da još jednom ponovimo. Košarkaši Srbije su naši šampioni. Zbog odnosa prema državnom dresu, prikazanoj igri, dostojanstvu i u nepravdi, upornošću i u neprilici, ne odustajanju i u neminovnosti. I baš zato pred današnji okršaj (11.00) sa reprezentacijom Nemačke u meču za treće mesto na Olimpijskim igrama u Parizu, više nemaju šta da dokazuju, pa ni obavezu da se kući vrate sa medaljom oko vrata.

Mada bi bilo lepo. I bilo bi pravično posle svega što su proživeli i doživeli u polufinalnom okršaju sa "drim timom". Ali, svakako, nemaju nikakav imperativ da pobede, tim pre zato što su imali tek nešto više od 30 sati za odmor između dva meča, kao i zato što su pretrpeli ogromnu pre svega emotivnu, pa onda i fizičku potrošnju koju je veoma teško nadoknaditi za ovako kratko vreme. To nam pokazuju slični primeri iz ne toliko daleke prošlosti.

Da zaslužuju medalju, zaslužuju. Bespogovorno. Ali, isto tako su i zaslužili pobedu nad Amerikancima pa do nje na kraju nisu došli. Čak ni sport, kao ni život, nije uvek fer, ali zato će ti sigurno kad tad vratiti. Samo, ne možeš da znaš kada.

Možda se za Pešićeve momke to dogodi već danas, kada jedna Šruderova ili Vagnerova odlučujuća lopta izađe iz obruča, a možda na nekom narednom takmičenju.

To niko ne može unapred da zna, ali ono što sa sigurnošću možemo da tvrdimo, jeste da će Orlovi uprkos svemu izaći sa motivom kao da je u pitanju finale, sa voljom kao da je u pitanju najvažniji meč koji su ikada igrali u karijerama.

"Što se tiče nas, prvo da zacelimo rane i da se fizički vratimo u prvobitno stanje, kao pred utakmicu sa Amerikom. Okrenutui smo narednom duelu, imali smo sastanak sa igračima. Znamo protiv koga igramo. Poštujemo ih i respektujemo. Igraju timski orijentisanu košarku. Pokazali su, ne samo na ovom turniru, da su izrasli u sjajan tim, sa izvanredim pojedincima. Na nama je da pronađemo prava rešenja u odbrani i napadu. Nije bilo mnogo vremena za detalje. Znamo ih dobro, moramo da razmišljamo o našem planu igre", naglasio je selektor Svetislav Pešić.

Ne bi ih niko kudio ni da slede primer italijanskih vaterpolista koji su usled nezadovoljstva prema suđenju u četvrtfinalu odlučili da bojkotuju početak meča sa Špancima u razigravanju od petog do osmog mesta. Imaju Orlovi takođe povoda za to, kao i mnogi drugi sportisti na ovogodišnjim Igrama. Ali, to je neka druga priča.

Suština koja preovladava pred okršaj sa Pancerima jeste da naši momci treba da igraju u inat svemu i zbog sebe. Pobeda ne samo da bi im donela mesto na jednom od pobedničkih podijuma što je bio cilj koji su zacrtali kada su se okupili 24. juna, već bi ujedno i predstavljala svojevrsni revanš za prošlogodišnji poraz koji smo doživeli u finalu Svetskog prvenstva (77:83).

Zadali su nam Nemci tada bolni udarac, već smo se bili videli za ustoličene na svetskom tronu, kao što su oni sebe sada videli u finalu Igara. Nisu krili da su doživeli veliko razočarenje porazom od Francuza, jedinim dosadašnjim na turniru.

Međutim, neće njima manjkati elana pošto je u pitanju poslednji meč na selektorskoj klupi za Gordona Herberta, kanadsko-finskog stručnjaka koji je preporodio nemačku košarku i vinuo je u visine na kojima nije bila od vremena kada ju je vodio čovek koji danas sedi na klupi našeg nacionalnog tima. Bronza na prvenstvu Evrope, zlato na Mundobasketu, i sada prilika da se trećim odličjem sa trećeg različitog takmičenja na najlepši način zaokruži priču. Mogli bi naši momci da mu upropaste oproštajnu žurku.

Pa da Dobrićeve i Bogdanove suze ne budu uzalud prolivene, da Jovićevo i Milutinovo igranje pod temperaturom ne bude uzalud insistirano, da Aleksina energija ne bude uzalud potrošena, da Karijeva trenerska disertacija ne bude uzalud napisana, da Jokićeva magija ne bude uzalud isporučena.

Ali, pre svega toga, zato što to sebi duguju.

E, zato!

KOŠARKA – OLIMPIJSKE IGRE

Subota

Utakmica za treće mesto

11.00: (2,15) Nemačka (15,0) Srbija (2,00)

Finale

21.30: (14,0) Francuska (30,0) SAD (1,02)

*** Kvote su podložne promenama