Velike priče NBA asova: Kobi, Lebron, Pejton, NBA snovi i lekcije koje se ne zaboravljaju

U Sijetlu ga je dočekao Predrag Drobnjak, čije mu je prisustvo u početku mnogo značilo. Međutim, kako je Radmanović objasnio, činjenica da je imao sa kim da razgovara na maternjem jeziku istovremeno ga je usporila u prilagođavanju ostatku ekipe.
“Olakšavajuća okolnost za mene, kada je reč o odlasku i celokupnom prilagođavanju, bila je to što sam imao Peđu Drobnjaka za saigrača te godine. Provodili smo mnogo vremena zajedno i zbog toga mi je sve bilo znatno lakše. S jedne strane mi je to pomoglo, a s druge odmoglo, jer sam tek kada je Peđa otišao shvatio da se uopšte nisam asimilovao sa ostatkom ekipe. Nas dvojica smo izbegavali da pričamo na engleskom, osim onoga što smo baš morali. Kada je Peđa otišao, tek je onda krenulo pravo prilagođavanje”.

MOZZART RELAX radi za tebe – Tvoj tim povede sa 16 razlike, i tip kec ili dvojka je odmah dobitan

Na terenu ga je čekao Geri Pejton, jedan od najboljih plejmejkera tog vremena, poznat po izuzetnoj odbrani, ali i specifičnom karakteru. Radmanović je brzo shvatio da do lopte od njega nije bilo jednostavno doći.
“Geri nije baš davao loptu svakome. Davao je samo onome ko može da pogodi. Tako da smo Peđa i ja imali tu privilegiju da dobijamo loptu od Gerija Pejtona. Poverenje se stiče kroz svakodnevne treninge, konstantan rad, akcije koje smo igrali na utakmicama, ostajanje posle treninga i dodatno šutiranje. Plejmejker koji vidi da ti, kada dobiješ loptu, pogađaš 40 odsto šuteva, forsiraće tebe. Neće forsirati nekoga ko ima manje šanse da pogodi. Stvarno je bilo tako da, kada ti doda loptu, samo kaže: 'Šutiraj, šutiraj!' To je bilo pravilo. Ako ti doda loptu, šutiraj”, rekao je Radmanović.

Za mladog košarkaša koji je prethodno igrao u Srbiji, takav pristup predstavljao je veliku promenu, posebno kada je reč o slobodi koju su igrači imali u napadu.
“Ja sam došao kao mlad momak, prilično uplašen, jer sam u Zvezdi za tri godine promenio sedam trenera. I koji god trener da dođe, u principu se sve svodilo na isto: 'Ti si mlad, ne smeš da šutiraš. Tvoje je samo da trčiš gore-dole i skačeš.' Onda odjednom dođeš u drugu sredinu, gde ti neko kaže da moraš da šutneš. Pogotovo u tranziciji, kada je prošlo pet, šest ili deset sekundi napada. Kod nas je to tada bilo nezamislivo. Šutneš tako rano i odmah izađeš napolje. Nema razmišljanja”, ispričao je Radmanović i nastavio:
“I sada ja dobijem loptu, potpuno sam otvoren, ali uopšte ne gledam prema košu, nego razmišljam kome ću da dodam. Posle dva-tri takva moja poteza, trener me izvede i kaže mi da treba da šutnem ili da dodam loptu. Ja mu kažem: 'Ali prošlo je tek deset sekundi napada.' A on meni odgovara: 'Tebe nije briga koji je sekund. Ako si otvoren, šutiraj.' To je potpuno drugačiji pristup košarci. Tako da sam, na moju sreću, imao priliku da tamo igram više nego ovde”.

Krstić o Džejsonu Kidu: Samo trči i pazi da te lopta ne pogodi

Nenad Krstić (©Mozzart Sport/Dragana Stjepanović)

Nenad Krstić je imao nešto drugačiji put do najjače lige sveta. Draftovan je 2002. godine, ali je još dve sezone ostao u Partizanu, pre nego što je 2004. stigao u Nju Džersi Netse. Tamo je zaigrao sa Džejsonom Kidom, jednim od najboljih plejmejkera svih vremena, čija su dodavanja predstavljala veliku prednost za mladog srpskog centra. Krstić je već u prvoj sezoni izabran u drugu najbolju petorku rukija, a saradnje sa nekadašnjom zvezdom Netsa prisetio se uz osmeh.
“Sa Džejsonom je bilo tako da je on od tebe tražio samo da trčiš i da paziš da te lopta slučajno ne udari negde. Moraš da gledaš gde je lopta, gde je on i to je to. Bukvalno tranzicija. Gledam gde je Džejson i čim vidim da je slobodan, odmah idem u pik, odmah se otvaram. Mogao sam i da šutnem sa nekih pet-šest metara i to je bilo to. Vrlo brzo sam se adaptirao, a sigurno mi je značilo, i iz ove perspektive mislim da mi je mnogo značilo, što sam ostao još dve sezone u Partizanu. Imao sam vremena da malo sazrim, i kao igrač i kao osoba, pre svega mentalno. Zbog toga sam se kasnije lakše navikao na taj stil igre”.

U Nju Džersiju je ubrzo dobio priliku da igra i sa Vinsom Karterom, koji je stigao iz Toronta, čime je ekipa dodatno dobila na napadačkom kvalitetu.

Saša Pavlović: Mesec dana nisam igrao jer sam rekao da je moj napad moja odbrana

Saša Pavlović je u NBA stigao 2003. godine, kada ga je na draftu izabrala Juta. U Solt Lejk Sitiju dočekao ga je Džeri Sloun, trener stare škole, čiji su rad i zahtevi podsećali na ono što je prethodno upoznao u evropskoj košarci. Međutim, najduži i najvažniji deo NBA karijere proveo je u Klivlendu, gde je bio saigrač Lebrona Džejmsa i učestvovao u pohodu Kavalirsa na finale 2007. godine.

U Klivlendu je morao da prihvati drugačiju ulogu i zasluži poverenje trenera Majka Brauna, koji od njega nije očekivao samo poene. Pavlović je ispričao kako je zbog jedne izjave ostao bez minutaže.
“Nije bilo tog poverenja ni u mene tokom prvih nekoliko sezona u Klivlendu. Čak sam imao jedan javni ispad, jer sam znao da svojim napadom, onim što pokazujem na treninzima i na nekim utakmicama, zaslužujem da igram više. Međutim, nisam dobijao minutažu. Jednom me je novinar posle treninga pitao: 'Da li misliš da zaslužuješ veću minutažu, s obzirom na to da vidimo da dominiraš u napadu na treninzima, ali Majk Braun kaže da bez odbrane nećeš igrati?' Ja sam tada izjavio: 'Moja odbrana je moj napad'“, prisetio se Pavlović i objasnio kakve je posledice imala ta izjava:
“Posle toga mesec dana nisam odigrao nijednu utakmicu. Bio sam ljut i tako je to ispalo. Međutim, ta situacija me je mnogo naučila. Kada sam dobio sledeću priliku da igram, fokusirao sam se isključivo na odbranu, više da bih pokazao publici i treneru da to želim. Bacao sam se za neke lopte za koje uopšte nije bilo potrebe da se bacam, ali njima je upravo to bilo potrebno da vide. Onda je krenula priča: 'Evo ga, igra odbranu.' Posle toga sam dobio i veću minutažu”.

Pavlović se osvrnuo i na Lebronov uticaj unutar Klivlenda, posebno na česte tvrdnje da je američki superstar imao odlučujuću ulogu u sastavljanju ekipe.
“On nije jedan od onih tipova za koje se priča po medijima da biraju igrače i određuju koga će klub dovesti. Stvarno nije tako. Ali klub u kojem on igra nalazi se pod ogromnim pritiskom da njemu napravi odgovarajuću ekipu, što je potpuno logično. I onda, kada stvari ne idu kako treba, novinari kažu: 'Lebron je doveo ovoga, Lebron je doveo onoga.' Nije baš tako. Ali samim svojim autoritetom, koji je zaslužio, on ima ogroman uticaj, tu nema mnogo dileme. Svi se trude da se stvari urade kako treba, da bi on bio zadovoljan”, naglašava Pavlović i dodaje:
“Igranje sa njim bilo je stvarno jedno veliko životno iskustvo. On je jedan od najboljih košarkaša svih vremena i baš mi je drago što sam bio deo toga. S druge strane, da sam otišao u neku ekipu koja nije imala takvu superzvezdu, možda bih ja individualno napravio nešto više. Ali, u svakom slučaju, ne treba biti nezadovoljan”.

Na pitanje da li bi, kada bi mogao da vrati vreme, nešto promenio u svojoj karijeri, Pavlović je odgovorio da ne bi.

Radmanović o Kobiju Brajantu: Bio je težak prema svima, ali tek kasnije shvatiš zašto

Vladimir Radmanović (©Mozzart Sport/Dragana Stjepanović)

Ako je Pavlović imao Lebrona Džejmsa, Radmanović je u Los Anđeles Lejkersima igrao sa Kobijem Brajantom. U Kaliforniju je stigao 2006. godine i proveo tri sezone u jednoj od najpoznatijih NBA organizacija. Iako je pre toga već imao ozbiljno iskustvo u ligi, tek po dolasku u Lejkerse shvatio je koliko razlika može da postoji između klubova.
“Odlazak u Lejkerse bio je... Ne znam kako to plastično da objasnim. Recimo, kao kada iz Zdravlja Leskovac dođete u Partizan ili Zvezdu. To je taj nivo razlike. Ja prosto nisam znao, kao neko ko je već igrao u NBA ligi, da može da postoji tolika razlika između organizacija klubova, njihovih ambicija, želja, navijača i svega onoga što ide uz jedan klub”.

Za Kobija Brajanta rekao je da je bio veoma težak čovek, a zatim objasnio šta je pod tim podrazumevao.
“Prema sebi, prema svima. Mislim, to je bilo konstantno. Nije to čak bilo ni testiranje, nego forsiranje tebe da daš sve od sebe. Čovek je imao ambiciju da osvoji sve što može da se osvoji i u nekom trenutku, kao mlad igrač, jednostavno ne shvataš šta je to što on od tebe želi. Ali, kažem, tek kada izađeš iz cele te priče i kada je posmatraš sa strane, možeš malo objektivnije da sudiš o svemu tome. Stvarno je bio poseban čovek. Nažalost, više nije sa nama, ali je ostavio neizbrisiv trag u košarci”.

Radmanović je sa Lejkersima stigao do NBA finala 2008. godine, kada je Los Anđeles poražen od Bostona.

Krstić i Oklahoma: Harden još nije imao bradu, ali talenat je bio očigledan

Nekadašnji kapiten reprezentacije Srbije govorio je i o periodu provedenom u Oklahomi, gde je zaigrao nakon povratka iz Rusije. Dok su Netsi bili veteranska ekipa, Oklahoma je gradila tim oko mladih igrača koji će kasnije postati najveće zvezde NBA lige.
“To je bilo potpuno drugačije iskustvo u odnosu na Nju Džersi. Slobodno mogu da kažem da je Nju Džersi tih godina bio veteranska ekipa, a onda dolazim u potpuno drugačiju organizaciju. Mislim da je Oklahoma, ako ne najbolja, onda jedna od najboljih organizacija u NBA ligi, čak i trenutno. Sem Presti, koji je generalni menadžer, bio je tamo i kada sam ja igrao, a i dalje je na toj poziciji. On sve radi veoma planski i kvalitetno, što možemo da vidimo i po rezultatima koje su ostvarivali, uključujući i osvojenu titulu. Kroz taj klub prošlo je mnogo dobrih igrača. Pomenuo si Hardena i Durenta. Stvarno sam imao sreće da igram sa njima dok su još bili mladi. Harden je tada bio na početku karijere, u prvoj ili drugoj sezoni u Oklahomi”.

Upravo Harden bio je povod za jednu od šaljivih opaski tokom panela, kada je pomenuto da u vreme Krstićevog dolaska još nije imao svoju prepoznatljivu bradu.
“Nije imao bradu, mada je već tada počela pomalo da raste. Ali ono što je vrlo interesantno jeste to što su njih trojica u jednom kratkom periodu tri puta bili MVP lige. To dovoljno govori o talentu koji je ta ekipa imala. Već tih godina se videlo da Oklahoma ima ogroman potencijal. Možda je jedina njihova greška, makar iz ove perspektive, što su tako lako pustili Hardena. Da je ostao, možda bi brže došli do titule, a možda i ne bi. Ali, u svakom slučaju, bilo je to jedno odlično iskustvo za mene”.

Rakočević o NBA: Možeš da budeš najbolji na treningu, a onda deset utakmica ne igraš

Igor Rakočević (©Mozzart Sport/Dragana Stjepanović)

U razgovor se uključio i Igor Rakočević, koji je sezonu 2002/03 proveo u Minesoti. Nekadašnji košarkaš Crvene zvezde i Budućnosti, kasnije trostruki najbolji strelac Evrolige, prisetio se odlaska u NBA, gde je kao veoma mlad igrač želeo da se oproba po svaku cenu.

Odgovarajući na pitanje novinara Mozzart Sporta o tome zbog čega je evropskim bekovima često teže da se izbore za ozbiljniju ulogu u NBA ligi nego visokim igračima, Rakočević je prvo ukazao na sve veće atletske zahteve, a zatim se osvrnuo i na sopstveno iskustvo sa negarantovanim ugovorom.

“Danas bek mora da bude izuzetno kvalitetan atletski. Danas nema čak ni u Evroligi, a kamoli u NBA ligi, igrača koji su slabe atlete. Ali prvi preduslov kada odeš u NBA jeste da imaš garantovani ugovor, da te dobro plaćaju, zato što vlasnici koji plaćaju i skauti koji biraju igrače žele da oni koje su doveli, kojima su garantovali ugovore i koje su platili, igraju. Takav igrač jednostavno ne može da ima manju ulogu na terenu od nekoga ko je došao sa negarantovanim ugovorom”, objašnjava Rakočević, a zatim se priseća svog odlaska u Ameriku:
“Tako sam ja, recimo, otišao. Meni je bila velika želja, još kao mladom igraču, kao klincu, da dođem u NBA ligu po svaku cenu. Imao sam negarantovani ugovor. Čak sam morao da platim svom matičnom klubu obeštećenje, tako da sam praktično igrao besplatno, ali sam ostvario svoj san. Bilo je situacija u kojima bih na treningu fantastično odradio posao. Bio sam bolji od druga dva konkurenta, koji su bili izuzetni igrači. Imao sam Roda Striklenda, legendu NBA lige, jednog od najboljih plejmejkera, i Troja Hadsona, koji je tada imao najbolju sezonu u životu. Ja sam bio treći plejmejker. Međutim, dešavale su se situacije u kojima bih na treningu stvarno odradio fantastičan posao, pa i na nekoj utakmici, i onda samo dobiješ: 'Good job', zamene te i ne uđeš u igru narednih deset utakmica. Jer jednostavno nemaš ulogu”.

O toj hijerarhiji u NBA ligi Rakočević kaže:
“To je prva stvar po kojoj se NBA razlikuje od Evrope. Tamo igraju ugovori. I sada, kada gledate neku utakmicu, recimo Embida ili Durenta, kako god da igraju, oni će provesti određeni broj minuta na terenu i šutnuti 20 ili 30 puta. Tako da je to velika razlika. Sećam se da sam, kada sam odlazio u NBA, negde pročitao intervju Saše Đorđevića, koji je otišao u Portland. Rekao je: 'Ja ne mogu. Vraćam se u Evropu. Uđem, dam trojku, bacim se za loptu, a trener mi kaže: Good job, i izvede me iz igre.' Tako da je filozofija mnogo, mnogo drugačija”.

Rakočević je zatim dobio i pitanje da li bi, iz današnje perspektive, drugačije organizovao svoju karijeru i da li mladim igračima savetuje da u NBA odu čim im se ukaže prilika ili da prethodno pokušaju da izgrade ozbiljniji status u evropskoj košarci.
“Mislim da je možda bolje ići korak po korak. Znam da mi je jedan Podgoričanin rekao: 'Grešiš. Ti ideš direktno iz podgoričke Budućnosti u NBA. Bolje bi bilo da prvo odeš malo u Evropu.' A ja sam mu odmah rekao: 'Ma, ne zanima me. Samo hoću da idem u NBA.' Tako da sve zavisi od toga kakav ti je cilj i koja ti je želja. Meni je želja bila isključivo da dođem do NBA lige i da igram. Ništa drugo. Tako da sam možda malo tinejdžerski, ne razmišljajući dovoljno, prihvatio to”, priča Rakočević i dodaje:
“Možda bi bilo bolje da sam prvo otišao negde u Evropu, malo napravio svoje košarkaško ime, pa tek onda otišao u NBA sa nekim drugim uslovima, boljim ugovorom i boljom šansom na terenu. Jer, po meni, u NBA ligi u bukvalno 97 ili 98 odsto slučajeva sve zavisi samo od toga da li ćeš dobiti pravu šansu ili ne”.

Može li Jokić ponovo da osvoji NBA titulu?

Saša Pavlović (©Mozzart Sport/Dragana Stjepanović)

Jedno od pitanja iz publike odnosilo se i na Nikolu Jokića i mogućnost da ponovo osvoji šampionski prsten sa Denver Nagetsima. Saša Pavlović smatra da srpski centar ima kvalitet da ponovo odvede svoju ekipu do vrha.
“Ja smatram da može. Ne znam još kakva je ove godine ekipa, nisam imao priliku da ih gledam, ali s obzirom na njegov individualni kvalitet, mislim da je on uvek u prilici da bude šampion NBA lige”.

Nenad Krstić kratko se saglasio sa njegovom procenom, dok je Radmanović imao nešto drugačiji stav.
“Ja se ne bih složio, ali ne zbog Nikole Jokića, nego zbog ekipe”, poručio je nekadašnji košarkaš Sijetla i Lejkersa, koji je imao više rezervi prema Denverovim izgledima da osvoji titulu.

Škola pre košarke: Pavlović otkrio kakav savet daje sinu

Jedna od tema tokom razgovora odnosila se na položaj mladih košarkaša i sve češće odlaske evropskih talenata na američke koledže. Radmanović je tom prilikom upozorio da roditeljska očekivanja mogu da predstavljaju veliko opterećenje za decu koja tek počinju da se bave sportom.
“Jedina poruka koju mogu da pošaljem mladima jeste da uživaju u bavljenju sportom. Mislim da je to osnova svega. Nažalost, danas živimo u vremenu u kojem, zbog društvenih mreža i svega što nam je instant dostupno, svi imamo neke ambicije koje možda nisu u skladu sa onim što možemo da pružimo. Lepo je imati san i lepo je želeti nešto, ali, s druge strane, sport pre svega treba da bude rekreacija, razonoda i zabava. Pričamo o maloj deci. Za roditelje je poruka da svoje ambicije ne prenose na decu i da ne pokušavaju preko njih da ostvare ono što sami možda nisu uspeli da urade. A onda u nekom trenutku stvari počinju da se kristališu i oni koji su stvarno talentovani, koji imaju priliku da naprave karijeru, sami isplivaju. Prosto, nemoguće je pomešati ulje i vodu tako da ostanu zajedno. Uvek se napravi razlika”.

Krstić je ukazao na problem sa kojim se suočavaju mladi sportisti koji ne uspeju da naprave profesionalnu karijeru, a prethodno su zapostavili obrazovanje.
“Upravo to što je Vlada rekao. Mislim da sam baš nedavno čitao o tome kako sport stvara socijalne slučajeve. I baš je to problem, zato što većina tih momaka ne uspe. Ne znam ni kakav je procenat uspešnosti kada govorimo o nekoj ozbiljnoj zaradi, novcu, karijeri, slavi i svemu ostalom. Verovatno je neverovatno mali. I onda dolazimo u situaciju da nemate ni završenu školu, ni neki jezik koji ste naučili kako treba”, upozorava Krstić i nastavlja:
“Što se tiče ove situacije sa koledžima, to je sada globalni košarkaški problem. Govorim i iz ugla Košarkaškog saveza, gde imamo problem sa odazivanjem igrača za mlađe reprezentativne selekcije. Ali prosto, ni FIBA, ni NBA, niti bilo ko drugi ne može da stane na put tome što se trenutno dešava, uključujući i problem sa odazivanjem igrača. Vlada je dobro rekao da tu postoje različite divizije i koledži. Ali igrači, pre svega, dobijaju obrazovanje, priliku da nauče jezik i određeni novac za sve to. Na kraju dana, posle toga više ne moraju ni da igraju košarku. Ja smatram da je to uspešna karijera, bez obzira na sve ostalo. Sve preko toga je samo plus. A da ne pričamo o nekim igračima koji odlaze tamo za milionske ugovore. Mislim da je to generalno dobar put i, zašto da ne, dobar put ka NBA ligi. Jer danas imamo Evroligu koja sve manje i manje pruža šansu mladim igračima. Gde onda ti mladi igrači mogu da se razvijaju? Tako da mislim da je koledž dobar put”.

Trofej Leri O'Brajen (©Mozzart Sport/Dragana Stjepanović)

Posebno zanimljiv pogled na ovu temu izneo je Saša Pavlović, čiji sin već nastupa za mlađe reprezentativne selekcije Srbije i član je omladinskog pogona Partizana. Pavlović je objasnio zašto, uprkos dosadašnjim košarkaškim uspesima sina, obrazovanje za njega ostaje prioritet.
“Znaš kako, evo, vraćamo se na ono o čemu smo pričali. Škola je jako bitna. On i dalje ide u školu, treći je razred Sportske gimnazije, ima treninge dva puta dnevno i pored svega toga redovno ide u školu. Nismo zapostavili školovanje, jer to što su osvojili Evropsko prvenstvo, što su bili vicešampioni sveta, meni za sada ništa ne govori. Moj savet mu je da ide u školu što duže, pa ako se pokaže da može od košarke u nekom smislu da živi, gledaćemo šta ćemo dalje, dan za danom”, priča Pavlović i nastavlja:
“Ali jako je teško, košarkaški gledano. Evo, sada je u situaciji da je junior Partizana. Njih nekoliko klinaca igraće za drugi klub. Nedavno smo baš pričali o tome. Njih trojica ili četvorica, koji su po talentu malo iznad ostalih, igraće za Metalac u KLS-u i to je neki njihov put ove sezone. Međutim, sledeće sezone, ako ne bude šanse u prvom timu Partizana, bilo zbog kvaliteta ili zbog bilo čega drugog, jedina druga opcija je koledž. Zato što ja i dalje više razmišljam o školovanju nego o košarci. Ako zahvaljujući košarci može besplatno da se školuje u Americi, meni je i to dovoljno. Sve preko toga je ekstra”.