U. JovičićVeć viđeno, ili: Kako nam je košarka upropastila početak jeseni
_na_meÄu_sa_Interom.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | sub. 13.09.25. | 10:39
Dnevnik polufinala Evrobasketa
Kada je Goran Marković objavio film „Već viđeno“ sa Mustafom Nadarevićem i Anicom Dobrom u glavnim ulogama, pobrao je simpatije ljudi u Jugoslaviji i dobio nagradu na festivalu u Puli, jer je ponudio publici psihološki triler. Neko bi rekao čak i neku vrstu horora.
Film je prikazao talentovanog pijanistu, koji je postao profesor klavira i sa sobom u taj svet povukao sve psihičke traume i njihovo nasleđe, ljubav i opsesiju, svaki pedalj naličja sopstvene duše.
Izabrane vesti
Zgodna se paralela prirodno povlači između Markovićevog ostvarenja i polufinala Evrobasketa. Nadali smo se psihološkom trileru, ali smo dobili neku vrstu horora. Nemačka i Turska su toljagom zatukle svoje rivale, Finsku i Grčku, i povukle sa tim pobedama sve naše košarkaške traume i njihovo nasleđe i ono stanje kada ljubav prema ovoj igri, čak i opsesija, postanu tako mračni.
Proverili smo u starim dnevnicima Evrobasketa, koje svako za sebe piše i arhivira, i na tim stranicama piše – već viđeno.
Već je viđeno da se do polufinala dovuče neko veliko iznenađenje. Gledali smo i Makedoniju, dok se još tako zvala, i Poljsku, gledali smo razne autsajdere kako na tom putu podele nekoliko šljaga mnogo većima, kvalitetnijima i cenjenijima od sebe, pa dođu na centimetar od sreće, u borbu za medalje.
Finska je na tom putu išaketala samo jednog mnogo većeg, kvalitetnijeg i cenjenijeg – Srbiju.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
I prošla je kao sva ta najveća turnirska iznenađenja. Isprepucana je. Mnogo jednostavnije nego što je Španija onomad pobedila Pera Antića i Boa Mekejleba; mnogo blaže nego što je Francuska na prošlom Evrobasketu pobedila Poljsku.
Ali od prve četvrtine bilo je jasno u kom pravcu ova utakmica ide. Finska nije uspela da nametne fizički ritam koji je nametnula protiv Srbije i Gruzije. Nemci su na finske bezobrazluke reagovali većim bezobrazlukom. Finska nije uspevala da uvede dinamiku u utakmicu iz koje bi izašla sa serijom pogođenih trojki za kratko vreme koje slamaju moral rivala. Njoj je moral slomljen nekoliko puta preko kolena.
Franc Vagner je sjajan košarkaš. Igrač koji je u stanju da pokrije mnogo zadataka iz napadačkog asortimana svog tima, a kada je inspirisan da skače, da se baca za loptu, često u evropskim okvirima deluje nezaustavljivo. Po Finsku je loša okolnost bila i što je pobedivši Luku Dončića, Denis Šreder opet uplatio kratkotrajnu pretplatu na utemeljeno samopouzdanje. On ga ima i inače, samo bez pokrića. Ovoga puta je odigrao utakmicu na nivou pika svoje karijere.
Tako je ekipa koja nas je uhvatila na spavanju i ogolila sve naše probleme, posle dva šamara spustila gard, pokupila svoje stvari i otišla iz školskog dvorišta. A naš najveći rival u poslednjih pet godina u evropskoj košarci, otišao je u finale.
Tamo će čekati reprezentaciju Turske koja je uradila nešto – već viđeno.
I to ne nešto, nego više već viđenih stvari.
Za početak, Ergin Ataman uradio je nešto što radi već godinama u Evroligi i što većinu evropskih ljubitelja košarke užasava i više od njegovog šimika-stajlinga i potpunog nepoznavanja bontona. Ponovo je svoju ekipu psihološki savršeno pripremio za samu završnicu takmičenja. Turska je u polufinale ušla kao u neki od istambulskih parkova, u šetnju.
Čuvena je legenda o jednom od kvoterbekova iz prvog istorijskog reda NFL-a, koji je ispričao novinarima kakav je savet dobio kao klinac, dok je vežbao pred očevom štalom. „Kad gađaš ovu tačku na zidu štale, ponašaj se kao da je svako bacanje na Superbolu. Kad budeš na Superbolu, ponašaj se kao da gađaš tačku na zidu štale“. Upalilo je.
Upalilo je i Atamanu čija je ekipa, kako bi rekli Srbi tamo gde se ruke peru u reci simbolično, da bi se popravio šut – ovršila Grke kao bocu.
Već smo videli kako igra Alperen Šengun na ovom nivou svesti o sopstvenom kvalitetu, kako šutira, kako razigrava, kako se gradi, a ponekad i kako preglumljuje i prenemaže se. Već smo videli kako Turci vrte pikenpop kao da sutra ne postoji. Već smo videli Osmanija u najboljoj epizodnoj ulozi turnira. Već smo videli, a o tome smo i pisali Džedija Osmana kako igra ovakve simultanke i to baš pod vođstvom Atamana.
Sa druge strane, već smo videli kako ekipe igraju odbranu protiv Janisa Adetokumba i u NBA ligi. Napune reket, onemoguće ga da napadne obruč i pojačaju intenzitet odbrane na liniji za tri poena sa preostalim igračima, ostavljajući uvek sistemski nekog samog uz računicu – bolje da nas ubije On, nego Janis. Papanikolau, Mitoglu, Larencakis i Toliopulos šutnuli su 1 od 13 za tri, a Janis je utakmicu završio sa 12 poena uz realizaciju manju od 50 odsto.
Stvar je otišla dođavola, kao i u prvom polufinalu, već u prvoj četvrtini, a Grci su još manje od Finaca pružali otpor.
U polufinalu nismo videli ukupno pet minuta uzbuđenja. I nismo u njemu videli Srbiju, o čemu bismo sigurno manje razmišljali, da Finska i Grčka nisu ovako lako položile oružje.
Prigodan za kraj teksta, bio bi neki od onih mimova – to smo mogli biti mi, ali.
#većviđeno
