Vasa Micić proživljava sudbinu Fakunda Kampaca

Svi znamo koliko je kvalitetan. Zna i sam da je sposoban da rešava utakmice. Samo što još to ne znaju u Sjedinjenim Američkim Državama. Neko će reći da mu je potreban period prilagođavanja, drugi kriviti izbor sredine, treći pokazati prstom na Šeja Gildžus Aleksandera, ali činjenice kroz koje s one strane Atlantika posmatraju stvarnost su neumoljive. Vasilije Micić ne igra u NBA ligi.

Na poslednje četiri utakmice uopšte ga nije bilo u sastavu ekipe Marka Degnolta, upravo odlukom trenera. Na prvih deset utakmica na sedam uopšte nije igrao. Na preostale tri skupio je šest, 12 i 14 minuta. Postizao tri, dva i pet poena. Skromno za momka koji je domirao u Efesu i bio referentna tačka na parketima Evrolige. Zato je i angažovan, ali kako zapaža španski As, Srbin proživljava sudbinu Fakunda Kampaca, kao primer igrača koji pravi razliku na Starom kontinentu, a u NBA ne dolazi do izražaja.

Madriđani su iskoristili primer Argentinca za poređenje sa Micićem, podsetivši da je bio izvanredan u dresu Reala i učestvovao u osvajanju dve titule prvaka Evrope pre odlaska u Denver. A u Koloradu je počeo samo 23 utakmice za dve sezone. Od 164 moguće. Pokunjen se vratio korak unazad i posle kratke stanke u Dalasu izabrao Crvenu zvezdu kako bi oživeo karijeru pred povratka u Real.

Ono što se sad dešava Miciću je slično. Ne igra, a to je za svakog sportistu deprimirajuće. I nije Vasa sporedni košarkaš, već uticajan. Toliko da je za vreme mandata u Efesu pomogao turskom timu da se tri puta uzastopno plasira na Fajnal four Evrolige (bio bi i na četvrtom da se nije isprečila pandemija virusa korona), dvaput bio najbolji igrač završnog turnira u sezonama kad je ekipa iz Istanbula osvajala pehar (2021, 2022) i taj status MVP-a bio je pozivnica da se napokon preseli u NBA. Jeste odigrao još jednu sezonu pre selidbe, onu u kojoj je ekipa Ergina Atamana podbacila, ali niko nije očekivao da će početak biti ovako bledunjav.

Primera radi, trener Degnolt više računa na Kejsona Valasa, koji beleži prosečno 7,8 poena i 50 odsto pogodaka za tri poena, od povrede se oporavio Šet Holmgren, tako da Vasa mora da čeka. A osim Gildžus Aleksandera redovno su u timu Lugenc Dort, Džoš Gidi, Džejlen Vilijams, svi momci na spoljnim pozicijama.

Još jednom: Micić je dokazan košarkaš, kome treneri i kolege veruju, daju mu loptu u završnim sekundama, a Vasa tad obično pogađa. Zato je logično pretpostaviti da će u nekom trenutku prevazići poteškoće, tako karakteristične za Evropljane po odlasku u najjaču ligu planete. Čak i na primeru Saše Vezenkova, najkorisnijeg igrača Evrolige minule sezone, to možemo da primetimo u Sakramentu, pošto je i Bugarin daleko od visina dotaknutih u Olimpijakosu.

A nisu Vasilije Micić, Saša Vezenkov, pre njih i Fakundo Kampaco izolovani slučajevi. Veliki je broj igrača kojima nije prijala promena sredine, a dubok trag su ostavili u evropskoj košarci. Setimo se samo Šarunasa Jasikevičijusa, pošto je 2005. bio najbolji strelac i najkorisniji igrač Fajnal foura kad je uticao da Makabi iz Tel Aviva osvoji titulu. Otišao je u Indijanu, kasnije u Golden Stejt i njegov učinak se srozao sa prosečnih 16 poena u dresu izraleskog velikana na tek 6,8 u NBA.

Eksplicitan je i primer Huana Karlosa Narava, jer je u Barseloni bio jedan od najboljih plejmejkera Evrope, pre selidbe u Memfis 2007. u statusu najboljeg strelca Evrolige i španskog prvenstva. U dresu Grizlija mu je prosek sa skoro 11 poena po utakmici pao na 11. Potrajao je među Amerikancima samo jednu sezonu pre povratka u Kataloniju.

Isto toliko se zadržao i legendarni Vasilis Spanulis u Hjustonu. Između dve etape u Panatinaikosu, za Rakete nijednom nije bio starter (!?) i beležio je tek 2,7 poena na 31 utakmici. A među Zelenima je bio najbolji igrač prvenstva Grčke.

Zaključak: Vasilije Micić ne bi smeo da očajava. Prvo, tek je na početku i situacija može da se promeni. Drugo, ako ne ostavi trag u NBA uvek je tu Evropa, teritorija koja je mnogima daleko više pogodovala.