Đurišić: Probao sam fudbal kao klinac, ali bio sam debeo

Eksplodirao je u Megi, osetio surovi profesionalizam preko bare, a onda je kucnuo čas za ono pravo – povratak kući i oblačenje crveno-belog dresa. Nikola Đurišić je novi adut Crvene zvezde. U razgovoru za klupsku televiziju, mladi bek je potpuno otvoreno govorio o vatrenom krštenju na Malom Kalemegdanu, američkoj lekciji, porodičnim kritikama i momentu kada je shvatio da više nije samo „klinac koji obećava“.

Debi u dresu voljenog kluba uvek nosi posebnu težinu. Đurišić ne krije da su ga, uprkos prividnoj mirnoći pre meča, emocije potpuno savladale kada je osetio težinu Zvezdinog grba.
„Iskreno, pred utakmicu nisam imao neku preveliku tremu. Međutim, kad je meč krenuo i kad sam seo na klupu – iako nije bilo puno navijača – sama pomisao da sam u dresu Crvene zvezde... Istog trenutka se pojavila trema. Ako sam iskren, prvih minut-dva na terenu se ničega ne sećam! Ali čim sam krenuo da igram, to je prosto nestalo.“

Pritisak i Crvena zvezda su sinonimi. Za mnoge mlade igrače to je omča oko vrata, ali za Nikolu je gorivo.
„Pritisak i velike ambicije... To je lep osećaj. Taj pritisak nama igračima pomaže da dajemo maksimum, 101% sebe. To je dodatna motivacija, ne mogu to ni da opišem rečima.“

Veliku ulogu u probijanju leda odigrao je šef stručnog štaba, kao i saigrači koji su odmah stali iza njega.
„Saša Obradović mi je samo rekao da igram svoju igru. Igrači su me bodrili, ceo stručni štab... Dali su mi podršku i vetar u leđa da budem ono što jesam na terenu.“

Adaptacija je išla lakše jer je u svlačionici zatekao poznata lica, ali ističe da su ga svi prihvatili vrhunski – od domaćih igrača do stranih pojačanja.
„Znao sam Stefana Miljenovića iz Mege, sa Filipom Škobaljem sam igrao u U19 reprezentaciji. Ognjena Dobrića i Dejana Davidovca znam iz seniorske reprezentacije. Ali stvarno su me svi prihvatili. Od stranaca bih izdvojio Novoru i Batlera, super su momci.“

Prelazak u tabor regionalnog šampiona nije se dogodio preko noći. Priča je imala dugu predistoriju.
„Bio sam u kontaktu sa Zvezdom poslednje dve godine, tako da sam donekle i znao da ću završiti ovde kad-tad. Kad sam se vratio iz Amerike, nakon što su me otpustili, samo sam hteo jedno – da dođem kući i da obučem dres Zvezde.“

Potpis za crveno-bele izazvao je buru oduševljenja, a jedna čestitka stigla je sa Floride, čim je tamo svanulo sunce. Nikola Jović je odmah okrenuo broj svog prijatelja.
„Jeste, javno se pohvalio i čestitao mi. Kad sam potpisao, on je spavao u Americi zbog vremenske razlike. Ali čim je ustao, odmah me je pozvao, popričali smo i čestitao mi je.“

Odlazak u Sjedinjene Američke Države bio je rolerkoster. Iako se epizoda nije završila onako kako je planirao, Đurišić to ne vidi kao neuspeh, već kao kapitalnu školu za nastavak karijere.
„To je bilo jedno veliko iskustvo za mene. Nije sve teklo kako sam hteo i nije se završilo kako sam želeo, ali to je ogromna lekcija da znam šta i kako da radim u budućnosti.“

Šta je bilo najteže za prilagođavanje na košarkaškom, a šta na privatnom planu?
„Košarkaški, brzina igre i atletika. To je totalno drugačiji sport nego u Evropi. Veći teren, bolji šuteri, svi lete... Na to mi je bilo najteže da se naviknem. Životno gledano, nedostajalo mi je društvo, prijatelji, a i upoznavanje te drugačije kulture je zahtevalo vreme.“

Sistem rada sa mladim igračima preko okeana je fabrika koja radi 24/7.
„Svaki igrač ima svoj personalizovani program i plan za svaki dan u sezoni. Tačno znaš šta radiš. Ja sam, na primer, imao po dva-tri trenera stalno sa sobom – jednog fizioterapeuta, jednog čoveka zaduženog za teretanu i dvojicu na terenu. Rade sa tobom i pre i posle treninga, a možeš i dodatno da ih pozoveš kad god želiš.“

Na pitanje šta bi iz tog holivudskog sistema prepisao i uneo u evropsku košarku, Nikola kroz osmeh odgovara:
„Rekao bih – muziku na treningu! Pošto to ovde ne sme (smeh). Ali ako pričamo ozbiljno, sve je to relativno slično, izuzev tog njihovog 'player development' segmenta. Taj individualni rad sa igračima je tamo zaista na kosmičkom nivou.“

Pre Zvezde i Amerike, bila je Mega. Fabrika talenata u kojoj je Đurišić prešao put od poletarca do vođe tima. Kako se prepoznaje taj momenat kada pritisak javnosti i kluba više nije teret, već odgovornost lidera?
„To se na neki način samo oseti u ekipi. Kada se okupite na pripremama, nekako i saigrači i stručni štab osete ko je zapravo lider. To ne mora niko glasno da ti govori, jednostavno osetiš u sebi.“

Ipak, počeci pod palicom Marka Baraća bili su sve samo ne laki.
„Te prve sezone kad je došao Barać, baš sam bio pod ogromnim pritiskom. Priče o draftu, očekivanja... Iskreno, nisam znao gde bijem! Ali već sledeće sezone, to neko 'iskustvo', ako uopšte mogu da ga nazovem iskustvom sa svojih 20 godina, dosta mi je pomoglo da se smirim, da budem staloženiji i pametniji.“

Kada podvuče crtu i pogleda trenere koji su mu oblikovali igru, jedno ime stavlja u prvi plan.
„Trenerski, to je sigurno trener Gidra (Dragoljub Avramović), koji je sada trener juniora Zvezde. Sa njim sam i dan-danas u kontaktu, čujemo se bukvalno svaki dan, pričamo o svemu. Imamo fantastičan odnos, on je sjajan trener i veliki prijatelj, od njega sam baš dosta naučio. Naravno, tu su i Marko Barać, kao i Vule Avdalović koji je sada na klupi Mege. Dosta njih je ostavilo trag.“

Sportska genetika Nikole Đurišića je impresivna – majka Vesna je bivša odbojkašica, otac Milan fudbaler. Ipak, narandžasta lopta je pobedila, a razlog je prilično simpatičan i iskren.
„Probao sam fudbal, ali sam prestao jer sam bio debeo kao dete, pa nisam mogao puno da trčim (smeh). Probao sam razne sportove, ali me je onda stric odveo na košarku. Kad sam zakoračio na teren, to je bilo to – zaljubio sam se i više se nisam okretao.“

Iako su mu roditelji prošli kroz sito i rešeto profesionalnog sporta, Nikola se zbog ranog završetka njihovih karijera ne seća samih utakmica, ali pamti lekcije koje su mu usadili u kući.
„Bio sam jako mali, oca uopšte ne pamtim na terenu, majke se sećam kroz maglu, tako da nisam mogao iz prve ruke da vidim kako su živeli. Ali strašno puno su mi pomogli savetima o tome kako jedan profesionalni sportista mora da se ponaša, kako da komunicira sa ljudima, kako da se hrani... Imali su ogroman uticaj na mene.“

Za sam kraj, otkrili smo i ko drži ulogu „lošeg policajca“ u kući Đurišića nakon odigranih utakmica.
„Ko je veći kritičar? Oboje, Boga mi! Ali bih rekao više majka, jer nekako od majke ne očekuješ da te toliko kritikuje (smeh). A pravilo oko telefonskih poziva posle meča je jasno: ako odigram loše – zovem majku, a ako odigram dobro – zovem oca!“