Umesto medalje u Tokiju - košmar: Ono kada ti odlazak u toalet promeni ceo život

Poslednja četvrtina samo što je počela, olimpijska reprezentacija Australije igrala je “na nož“ protiv Italije u utakmici grupne faze. Bumersi su imali blago vođstvo i nedostajao je samo još jedan trzaj da bi se obezbedio plasman u nokaut fazu. Selektor Brajan Gurdžijan bacio je pogled ka klupi, sa željom da u vatru baci svog robusnog centra. Međutim, Arona Bejnsa nije bilo na svom mestu...

Šta se desilo sa Bejnsom?

Mesecima posle završenih Olimpijskih igara u Tokiju, došlo je vreme da se ispriča jedna od najtužnijih priča sa drugog kraja planete, iz ugla novinara ESPN. Svedoci dešavanja sa pomenute utakmice kažu da je Bejns između treće i četvrte deonice otišao do toaleta. I niko nije mogao da pretpostavi koliko će taj put biti dugačak... Morao je da pretrči dijagonalno preko celog terena, pa niz hodnik, a onda uz stepenice. Nejasno je i dalje zašto je jedna takva prostorija smeštena toliko daleko. Bejns je otrčao kako ne bi propustio start poslednje četvrtine. Ali se nije vratio...

Zabrinut, jedan od članova stručnog štaba krenuo je po njega, istim putem. Našao ga je kako leži na pločicama toaleta, tragovi krvi nalazi su se svuda po njegovom dresu i oko njega. Razlog su bile dve duboke ubodne rane u gornjem delu ruke. Digla se uzbuna.

04.00: (1,40) Golden Stejt (14,0) Minesota (3,35)

Prvo je dojurio timski doktor. Potom lekarska služba dežurna u dvorani. Bejns je i dalje ležao na podu, grogi i nije mogao da se podigne. Jedino čega se seća jeste da je trčao i skrenuo u pravcu svlačionice. Od tog momenta – ništa.

Ubrzo su se u celu priču uključili svi, započeta je istraga. Na zidu su bile ušrafljene dve kuke za peškire koje su mogle da budu uzrok uboda. Bejns je ležao glavom okrenutom ka pločicama. Dok su ga bolničari prebacivali na nosila, uzeo je telefon, slikao ubodne rane i fotografije odmah prosledio svom agentu u Njujorku. Istovremeno, pokušavao je da isprati finiš utakmice koju su njegovi Bumersi na kraju dobili.

Detalj sa utakmice protiv Italije (©Reuters)

Pošto nije stigao da ode do toaleta, krenuo je da ustane sa nosila. Momentalno je pao na pod. U konfuziji trenutka niko nije shvatio da je Bejns izgubio sposobnost da hoda. Niti da mu se život pretvara u košmar. Ni da njegova košarkaška karijera više nije važna, da sledi borba za živu glavu... Stigao je u najbližu japansku bolnicu, sam. Bolovi su bili nepodnošljivi. I bili su još ozbiljniji kako je vreme prolazilo. Doktori su počeli da iznose najmračnije prognoze, da će zauvek ostati paralizovan.

“Najusamljeniji trenuci mog života bili su ti dani u bolnici. Smenjivali su se intervali kada sam bio pri svesti i kada sam ostajao bez iste. Razmišljao sam o životu i plakao“, otvorio je dušu Bejns za ESPN i prvi put progovorio o najtežem periodu života. “Moj ujak Don doživeo je nesreću pre deset godina. Sada je kvadriplegičar (stanje izazvano oštećenjem kičmene moždine pr. au)“.

Pre kobnog događaja u Saitami, Bejns se nalazio u dobrom momentu karijere. Posle sezone karijere sa Finiks Sansima (2019/20) u kojoj je beležio 11,5 poena i 5,6 skokova, potpisao je dvogodišnji ugovor sa Toronto Reptorsima vredan 14.300.000 dolara.

Odlazak na Igre u Japan bio mu je vrhunac karijere. Sjajna generacija vođena Petijem Milsom, Džoom Inglsom, Matisom Tajbulom, Danteom Egzumom, Džokom Lendejlom i Metjuom Delavedovom bila je konačno spremna da preskoči tu neverovatnu barijeru zvanu “četvrto mesto“ i okiti se medaljom. Bejns je sa svojom zemljom išao po prvu olimpijsku medalju. Tokom priprema za istu pobedili su SAD dva puta, zbog čega je cela nacija verovala da je čak i zlato nadohvat ruke.

Posle pauze na poluvremenu prve utakmice protiv Nigerije, Bejns je izašao na parket da se zagreva za nastavak. Ruke su mu bile i dalje vlažne, ali je on krenuo na snažno zakucavanje. Uspeo je, ali su mu prsti skliznuli sa obruča. Izgubio je balans, pao na glavu i vrat, zbog čega je presedeo celo drugo poluvreme.

“Ne znam tačno šta se desilo. Neurolozi nisu sigurni šta je tačno uzrok. Ali bio sam u ozbiljnim bolovima posle tog pada. Bio sam baš pod bolovima i bili su mi potrebni lekovi“, priznao je Bejns.

Tri dana kasnije okliznuo se u kupatilu i pao. Nikom i dalje nije bilo jasno da li je to bila posledica prvog pada ili zbog vode na pločicama. Svakako, njegovo zdravstveno stanje naglo je počelo da se pogoršava.

Vratimo se na momenat kada ga je član stručnog štaba našao krvavog u toaletu, na meču protiv Italije. Prva pomisao doktora bila je da je doživeo potres mozga. Kako je vreme prolazilo, počeo je da oseća trnce u nogama. Ubrzo je shvatio da ne može da pomera kompletnu levu ruku. Nije mogao da podigne ni praznu flašicu.

“U roku od pola časa moje stanje počelo je naglo da se pogoršava“, kaže Bejns.

Aron Bejns (©Reuters)

Posle ostvarene pobede, cela ekipa dotrčala je u svlačionicu kako bi videla šta se dešava sa njihovim saigračem. Dok je utakmica trajala nisu bili svesni ničega. Aron je uvek važio za igrača koji ne glumi, odnosno igra kroz bolove.

“Došli smo u svlačionicu sa željom da vidimo kako je Aron“, priseća se Delavedova i dodaje:

“Izgledao je loše. Pitali smo se odmah da li može da igra u nastavku turnira. Tešili smo sebe da će sve biti OK“.

Bejnsa su ambulantna kola odvezla u bolnicu gde je odmah prošao ceo spektar testova, analiza, pregleda na skeneru... Magnetna rezonanca pokazala je unutrašnje krvarenje koje je vršilo opterećenje na kičmenu moždinu.

Da cela situacija bude još komplikovanija, Aron je u bolnici bio sam. Zbog pandemije virusa korona, Tokio je bio u vanrednom stanju, zbog čega Bejns nije mogao sa sobom da povede nikoga iz ekipe.

“Poslao mi je bio fotografiju ubodnih rana u njegovoj ruci, kratko mi reka da ga doktori pregledaju i sledeće što znam situacija se drastično pogoršava“, priča Danijel Moldvoan, Aronov dugogodišnji agent:

“Niko nije mogao da nam odgovori šta se dešava. Pokušavali smo na sve načine da dođemo do informacija, a istovremeno i da njegovu suprugu Rejčel održavamo u toku sa najnovijim informacijama. Želeo sam već sledećim letom da odletim u Tokio, ali to je bilo nemoguće zbog striktnih pravila ulaska u Japan“.

Dok je čekao izveštaje doktora, Bejns se nalazio u jednoj maloj sobi, a kako je sam priznao – mogao je bočne zidove da dohvati rukama. Naravno, da mu ruke nisu bile ukočene. Nijedan krevet nije bio dovoljno dugačak za njega, zbog čega su sestre morale da postave još jedan krevet pored kako bi noge imale potpunu slobodu, dužinu da stanu.

Bejns se sve vreme mučio sa aplikacijom za prevođenje koju je koristio na telefonu. Iako nije mnogo toga razumeo, Bejns je shvatio da će mu biti potrebna hirurška intervencija kako bi se smanjio pritisak na njegovu kičmu. Uspeo je da se čuje preko telefona sa svojom suprugom i decom u Australiji, kako bi bili svesni šta se dešava.

“I dalje sam se nadao da ću igrati sledeću utakmicu. Međutim, doktori su smatrali da sam lud. I dalje ne mogu da shvatim sve što se dešavalo tih dana“, priseća se Bejns.

Na telefonu je konstantno bio sa jednim neurohirurgom iz Australije, tako sve do dva sata iza ponoći. Doktorski tim u domovini bio je upoznat sa celom situacijom, planom operacije, lečenja i neophodne fizikalne terapije.

“Doktori iz Australije su nas malo smirili. Znali su šta tačno treba da se radi. Kada smo i mi bili upoznati sa situacijom, bilo nam je lakše“, kaže Moldovan.

Gotovo dve nedelje Bejns je proveo u učenju da ponovo stane na noge. Tek kada bude uspeo da stane, moći će da se vrati kući u Brizbejn. Razmišljanje o tome da ponovo ustane postala mu je opsesija. Nije bio dovoljno jak, a terapeuti su pomerali noge umesto njega, bol je bio toliko jak da je prožimao celo njegovo telo.

“Nisam mogao da se nosim sa tim. Bila je to neverovatna kombinacija, kao da gorim i da me neko bode istovremeno. Stalno sam koristio lekove protiv bolova, ali bi me isti odmah oborili, zbog čega sam morao da pravim tajming kada ću da pijem lekove, kako ne bih propustio utakmice. Lekarsko osoblje u Tokiju pokazalo je veliku privrženost i spremnost da pomogne“.

Deset dana posle nesreće, Bumersi su osvojili bronzanu medalju posle uzbudljivog meča protiv Slovenije. Bejns je ceremoniju dodele medalja posmatrao sam, u svojoj sobi. Plakao je od sreće kada je spiker izgovorio njegovo ime... Ljudi u bolnici nisu razumeli šta se dešava, zbog čega su odmah došli da mu daju lekove, misleći da plače od bolova. Zbog toga Aron je unapred aktivirao ceo niz alarma na telefonu, kako bi ga držali budnim dok pogleda ceremoniju.

Fotografija iz Rija – Bejns, Ingls, Delavedova i Andersen (©Reuters)

Sledećeg dana u posetu su mu došli Metju Delavedova i Nejtan Sobi, doneli su mu medalju. Osećao se bolje. Otok koji je pritiskao kičmenu moždinu je splasnuo, a terapija je davala pozitivne signale. Bolnica je dozvolila da mu u posetu dođu timski doktor i saigrač, na 15 minuta. Sobi je glumio doktora, kako bi mogao da se provuče.

“Ta prva poseta bila je prilično emotivna. Prošli smo tako dugačko putovanje, a Aron je bio deo celog procesa. Bili smo svi u suzama. Ne želim da pravim sebi problem sa japanskim vlastima, ali drago mi je što smo mogli da uđemo i vidimo ga“, kaže Delavedova.

Tokom svog jedanaestog dana u bolnici, Bejns je konačno mogao da ustane. Potom je počeo da radi niz vežbi za vraćanje motoričkih pokreta, ubrzo je počeo da slaže jednu šoljicu na drugu, što je bio taj pomak kojem se radovao. Odmah je svoj uspeh podelio sa suprugom preko telefona. Ubrzo je video i svoje najmlađe dee, šestomesečnu ćerku, koja takođe uspeva da radi iste stvari kao njen tata. Bejns je počeo da plače, bio je to spoj tuge i radosti...

Povratak u Brizbejn bio je brutalno naporan. Morao je kući u specijalnom, medicinskom avionu, kako bi bio siguran. Doktori su procenili da bi let od preko 6.000 kilometara trebalo da prođe vezan za krevet, pod anestezijom tokom svih osam sati. Kada je konačno sleteo u Brizbejn, dočekala su ga ambulantna kola koja su ga prebacila u bolnicu. Morao je da prođe dvonedeljni karantin, što je značilo da i dalje nije mogao da vidi svoju porodicu.

Ubrzo je počeo sa intenzivnom fizikalnom terapijom. To mu je bio najbolji deo dana, jer je soba u kojoj je radio imala prozor i njegova porodica mogla je da ga vidi. Njegov cilj bio je jasan – da konačno povrati snagu toliko da može ponovo da zagrli suprugu i decu. U bolnici je ostao još gotovo mesec dana. Napredovao je na dnevnoj bazi, iz kolica prešao je u šetalicu, do toga da je konačno ponovo mogao da hoda samostalno. Doduše i dalje je osećao slabost u levoj nozi. Bukvalno je ponovo učio da hoda i stoji uspravno, da mu se noge sinhronizuju sa ostatkom tela.

Aron Bejns (©Reuters)

Posle nekoliko meseci oporavka, konačno je ponovo potrčao. Nedavno je prvi put uzeo loptu u ruke, prvi put od avgusta. Iako uglavnom ne priča o svom stanju, kaže da svakodnevno dobija poruke, mejlove i pozive bivših saigrača, trenera i novinara kako bi ga pitali šta se desilo. Ipak, nije pričao. Dane je provodio uglavnom gledajući NBA utakmice, svoje bivše saigrače i protivnike na terenu. Sada uspeva da ode na plažu sa porodocom. Prvo leto u Australiji koje provodi sa njima posle mnogo godina. Prošlog vikenda prisustvovao je utakmici između Brizbejn Buletsa i Melburn Junajteda. Gledao je Delavedovu kako ubacuje 16 poena i vodi Junajted do pobede. Mnogi su mu prilazili kako bi se fotografisali sa njim...

“Sada ljudi ne bi znali da mi se bilo šta dogodilo. Mnogo sam napredovao tokom poslednjih šest meseci“.

Bejns je napunio 35 godina tokom oporavka, a uprkos svemu i dalje sanja da se vrati na NBA parkete.

“Jednostavno, taj čovek se ne gasi. Agresivno vežba, trenira i radi svakodnevno kako bi ponovo igrao NBA ligu. Ponekada čak i osam sati dnevno provodi u vežbanju. Pokušavamo da ga nateramo da malo smanji gas, ali je to nemoguće“, kaže Moldovan.

Bejns kaže da je jedan od glavnih razloga njegove želje da se vrati u NBA ligu način na koji sudije vode utakmice. Dozvoljeno je više kontakta, fizička igra pod obručima, što je njegov omiljeni stil.

“Sada sve to izgleda mnogo zabavnije. Takvu košarku igrao sam dok sam odrastao i zato želim da se vratim. Ne znam gde će me put odvesti, ali želim da budem deo NBA priče“, zaključio je centar koji je poslednji angažman imao u Torontu...