Toma Tomović i neizbrisivi trag u Zvezdi od 48 sati: Naježim se kada se setim poruka iz Istanbula

U bašti poznatog beogradskog hotela, uz kafu, cigaru i osmeh čoveka koji izuzetno uživa u onome što radi, Tomislav Tomović odaje utisak potpunog mira i staloženosti iako je poznat po neverovatnoj dozi energije pored aut linije. Njegov trenerski put u poslednjih desetak godina bio je sve samo ne običan. Od beogradskih parketa, preko kineskih metropola u doba pandemije i izolacije, do evroligaške klupe Crvene zvezde i ruske Lokomotive Kubanj, Tomović je prošao školu kakva se retko sreće i kako sam kaže za Mozzart Sport... Ništa što je dobro ne dolazi i ne stvara se lako.

Lokomotiva je sa Tomom ponovo u Beogradu povodom kup takmičenja na kojem učestvuje i FMP, što je bila idealna prilika da sa srpskim stručnjakom napravimo detaljan razgovor koliko je to vreme dozvolilo pre sastanka sa trenerima, a pričali smo kako na magičnih 48 sati u kojima je kao v.d. trenera Zvezde srušio šampiona Evrope usred Istanbula, tako i na sve prepreke, izbore i lekcije koje su ga oblikovale.
"Osećam se lepo u Lokomotivi, a još lepše kada sam sa klubom u Beogradu. Prošlogodišnji dolazak bio je iznenadan i zahtevao je period adaptacije, oko mesec i po dana dok nisam upoznao ekipu, saradnike i ligu. Posle dve-tri godine rada u Evroligi kao pomoćnik, gde je obim posla ogroman, nisam detaljno poznavao VTB ligu. Bilo mi je ključno da prvo osmotrim svoj tim, a potom i sve rivale. Čim sam osetio celokupno okruženje, rad je postao znatno lakši i sve je krenulo prirodnim tokom”, započinje Tomović intervju za Mozzart Sport.

Lokomotiva je redovan učesnik same završnice VTB lige uz CSKA, Zenit i Uniks... Prošle sezone napravljen je veliki uspeh jer je osvojena bronza koju je malo ko očekivao od ekipe koju je usred sezone preuzeo Tomović.
„Klub je uglavnom u top 4, ali su u prošlosti često završavali četvrti jer su borbe za bronzu izuzetno specifične. Ekipe dođu iscrpljene posle napornih i intenzivnih polufinalnih serija, igrači se emotivno isprazne i već razmišljaju o odlasku kućama. Ipak, pronašli smo snagu da napravimo iskorak. Iako smo protiv Zenita gubili 2:0 u seriji, uspeli smo da preokrenemo na 3:2, što je bilo izvanredno. Sem sezone kada su sa Sekulićem bili drugi, klub desetak godina nije osvojio medalju. Bio je to prelep trenutak za sve nas. Nastavak saradnje došao je potpuno prirodno, aktivirana je ugovorna opcija i zaista uživam u Krasnodaru.”

Nivo takmičenja u Rusiji i dalje drži izuzetno visoke standarde, uprkos tome što klubovi ne igraju u Evropi zbog dobro poznate situacije koja nema veze sa sportom.
„Nivo kvaliteta je i dalje na visokom nivou. Možda nije kao u periodu kada su njihovi klubovi igrali Evroligu i Evrokup, ali organizacije su vrhunske. Pored vodeće četvorke, dodao bih Parmu i Uralmaš koji ulažu značajna sredstva i imaju odlične timove. Liga ima jezgro od sedam-osam stabilnih i kvalitetnih klubova. Što se tiče samog Krasnodara, najveća prednost je pozicija na jugu, pa izbegavamo surove ruske zime. Grad se ubrzano razvija poslednjih dvadesetak godina, pa infrastruktura ponekad ne uspeva da proprati toliki priliv ljudi, što stvara saobraćajne gužve, ali grad nudi sve što je čoveku potrebno. Zbog blizine geopolitičkih dešavanja postoje momenti koji nisu prijatni, ali se život odvija normalno i ljudi su se navikli na te okolnosti.”

© Starsport

Kada se osvrne na prethodnu deceniju, od klupe beogradskog Slodesa do danas, izgrađen je u najmanju ruku zanimljiv i upečatljiv CV.
„Moja osnovna želja po završetku igračke karijere bila je da postanem glavni trener. Rad u Slodesu mi je izuzetno prijao i bio je pravi naredni korak. Onda se neočekivano otvorila opcija u Kini, gde sam se zadržao čak sedam sezona. Trenerski život gledam kroz sezone. Otišao sam na novo tržište, stvari su se dobro razvijale, ljudi su reagovali pozitivno i ponude su se nizale. Ipak, tokom pandemije kovida bio sam predugo odvojen od porodice. Posle poslednje dve sezone obećao sam im da se vraćam kući. Mega mi je u tom momentu pružila ruku, pomogla mi da se vratim na domaće tržište i podsetila košarkašku javnost na moje ime.”

Taj povratak u srpsku košarku pokazao se kao prekretnica.
„Bio je od neprocenjivog značaja. Odradili smo odličan posao, a ubrzo je usledio poziv Crvene zvezde. To je bila ogromna čast, ali i odgovornost koju sam prihvatio sa velikim entuzijazmom, ostavivši neki trag tokom dve i po godine boravka u klubu.”

Odluka da napusti evroligaški tabor i preuzme kormilo Lokomotive bila je vođena jasnim trenerskim motivom.
„Kao što sam rekao, moj krajnji cilj uvek je bio uloga šefa stručnog štaba. Pozicija pomoćnika u Evroligi jeste izuzetno respektabilna, ali želeo sam sopstveni tim. Lokomotiva se pojavila u idealnom trenutku, kao optimalan nivo košarke i izazov po mojoj meri. Neizmerno sam zahvalan upravi Crvene zvezde. Imali su svako pravo da me zadrže pod ugovorom usred sezone, ali odnos koji smo imali, od Željka Drčelića do Saše Obradovića, bio je izuzetno ljudski. Pružili su mi potpunu podršku i rekli da ne žele da mi stoje na putu ka ostvarenju trenerskih snova. Kada iz kluba odeš na takav način, imaš unutrašnji mir da nastaviš dalje. Svako iskustvo, različite lige, kultura i kontinenti daju čoveku neprocenjivu širinu.”

Priče o njegovom dolasku u stručni štab Duška Ivanovića u periodu kada je vodio Crvenu zvezdu vežu se za prilično neobičan ambijent.
„To je bila Duškova druga sezona u Zvezdi i dolazilo je do promena u stručnom štabu. Iz kluba su me kontaktirali dok sam bio u Crnoj Gori. Poklopilo se da je i Duško bio u Pržnu, gde ima stan i gde ja inače godinama letujem kod prijatelja. Našli smo se, popričali, on je dao zeleno svetlo i na tome sam mu veoma zahvalan. Iako smo radili kratko usled kasnijih promena, izgradili smo odličan odnos. Nedavno smo se sreli na VTB Superkupu jer on sada radi u Zenitu i bilo je veoma srdačno. Od svakog trenera sa kojim sam sarađivao trudio sam se da usvojim novo znanje.”

© Starsport

Posebno mesto u sećanju zauzima prva sezona sa Janisom Sferopulosom, krunisana sa tri trofeja.
„Janis je debitovao protiv FMP-a, a već u naredna četiri dana imali smo dva večita derbija. Bila je to turbulentna sezona, ali sa prelepim završetkom. Osvojili smo Kup Radivoja Koraća, ABA ligu i KLS. Kada sezonu otvorite trofejem, stvori se posebna hemija. Rezultatski u Evroligi nismo bili na željenom nivou, ali je cela godina bila uspešna. Biti deo prvog tima Zvezde i osvajati pehare donosi emocije od kojih se i danas naježim.”

Na pitanje koji je igrač iz te šampionske generacije ostavio najjači utisak, Tomović izdvoji dva imena.
„Pored Miloša Teodosića, koga smatram jednim od najboljih srpskih košarkaša svih vremena i sa kojim je bila čista privilegija raditi, istakao bih Jaga dos Santosa. On je stigao kao treća opcija na poziciji organizatora igre, kao potpuni 'underdog', a sezonu je završio kao MVP finalne serije ABA lige. Izuzetno cenim njegov put i način na koji je uprkos fizičkim limitima, uz osmeh i posvećenost, izrastao u ključnog igrača. Kada samo pogledate da je on u tri godine bio šampion u Brazilu, pa Nemačkoj gde je bio MVP finala, a onda i ABA lige gde je takođe bio MVP, onda je to stvarno preleša priča koja i mene inspiriše”.

Ipak, naredna sezona je donela nove promene. Slab početak sezone i nenadani odlazak Janisa Sferopulosa koji je svega nekoliko meseci pre toga produžio ugovor. Baš taj period u kojem se tragalo za novim trenerom, zapravo pregovaralo sa Sašom Obradovićem. obeležilo je Tomovićevih 48 sati na klupi i epski trijumf protiv Fenerbahčea u momentu kada je Zvezda bila u potpunosti otpisana od svih.
„Igrali smo u petak u Istanbulu, a meni je u sredu uveče saopšteno da preuzimam vođenje ekipe. Vest mi je saopštio Milan Tomić. Imali smo samo jedan trening u četvrtak pred put i lakši trening u petak ujutru na dan utakmice. Faktički sam bio šef struke svega 48 sati, jer sam već po završetku meča znao da dolazi Saša Obradović. Za nekoga ko godinama čeka takvu priliku, to je ogroman trenutak. Osećao sam unutrašnji pritisak da se dokažem, iako bi poraz protiv evropskog prvaka u tom momentu svi opravdali. Želeo sam samo da prenesem pozitivnu energiju na ekipu i promenim atmosferu.”

Reakcija tima u Istanbulu bila je impresivna... Pao je evropski šampion.
„U takvim situacijama ekipa obično reaguje sama po sebi, ne pripisujem te zasluge isključivo sebi. Trudio sam se da im pomognem koliko je u mojoj moći, utakmica se otvorila i napravili smo podvig. Količina podrške pre meča i broj poruka nakon pobede bili su neopisivi. I danas imam sačuvan snimak ekrana gde dvadeset minuta posle utakmice skrolujem poruke puna dva minuta bez prestanka. Neizmerno mi je drago što sam ostavio svoj pečat u Crvenoj zvezdi.”

Nakon tog trijumfa, ekipa je uvatila strahovit zalet pod komandom Saše Obradovića.
„Saša je stigao i vezali smo osam pobeda u deset kola. Negativna energija se transformisala u fenomenalan talas i igrali smo sjajno. Žao mi je što u javnosti često nema više razumevanja za padove u formi koji su neminovni. U tom periodu je i Panatinaikos imao probleme sa povredama centara i vezao pet poraza. Sezone su iscrpljujuće, sa ogromnim brojem utakmica i putovanja. Evroliga je izuzetno kvalitetna, dve utakmice su nas delile od četvrtog mesta. Setite se samo meča sa Makabijem i onih otpadaka pod košem koji nisu hteli u obruč. Primera radi, Milano godinama ulaže ogromna sredstva pa je za petnaest godina bio samo jednom na Fajnal-foru. Zvezda mora zadržati kontinuitet u samom vrhu i siguran sam da će doći sezona u kojoj će se napraviti taj završni iskorak. Za mene je uspeh uvek biti tu, boriti se sa svima, zato verujem i u Ibona Navara koji je sjajan tim, želim sve najbolje Crvenoj zvezdi ove sezone”

Ističe i da je stabilnost na klupi ključni faktor uspeha u savremenoj košarci.
„Apsolutno. Česte promene trenera i nestrpljenje retko donose rezultat. Svaki moj kolega radi izuzetno naporno i želi najbolje svom klubu. Razumem navijačke strasti, ali na kraju sezone može biti samo jedan šampion. Strpljenje prema treneru je ključ uspeha i voleo bih da se svest o tome promeni.”

Uloga u stručnom štabu reprezentacije Srbije pod vođstvom Dušana Alimpijevića došla je kao prirodna nagrada za predan rad.
„Sve se dogodilo prošle godine i izuzetno sam zahvalan Duletu što me je uvrstio u svoj štab. Obojica radimo sa ogromnom energijom i volim rad sa ljudima koji su sto odsto unutra. Kada postoji obostrano poštovanje, visoka energija ne predstavlja problem već snagu. Atmosfera u reprezentaciji je fantastična, prisutni su vrhunska posvećenost, rad, ali i zdrava doza humora. Nemam nijednu zamerku, sve funkcioniše besprekorno.”

Rad sa zvanično najboljim košarkašem planete, Nikolom Jokićem, ostavlja bez daha.
„Zbog klupskih obaveza bio sam prisutan samo tokom jednog prozora, ali rad sa njim je fascinantan. Svi slušamo priče o njegovim konjima i privatnim hobijima, a onda dođete na teren i vidite surovog profesionalca. Nikola brine o svakom detalju, želi da svaki trening uspe i svojim primerom pokreće sve ostale. Iako je najbolji igrač sveta, podređen je timu i komunikacijom saigrače čini boljima. Privilegija je boraviti na terenu sa njim.”

Fokus nacionalnog tima ostaje kristalno jasan.
„Plasman na Svetsko prvenstvo je jedini cilj u ovom trenutku i od toga sve polazi. U prethodnom prozoru uradili smo odličan posao, očekuju nas još dva prozora i verujem da ćemo uz dobru atmosferu, rad i odziv igrača uspešno izboriti plasman na Mundobasket.”

Pogled u budućnost otkriva jasnu viziju, ali bez stvaranja lažnog pritiska.
„Cilj mi je da održim kontinuitet dobrog rada u VTB ligi sa Lokomotivom i napravim dodatni iskorak u odnosu na prošlu godinu, dok ću u reprezentaciji dati maksimum da ostvarimo zacrtane ciljeve. U našem poslu je nezahvalno praviti dugoročne planove jer se okolnosti menjaju preko noći. Voleo bih da se u budućnosti ponovo okušam u Evrokupu ili Evroligi kao glavni trener, ali ne žurim. Trenutno sam posvećen novom timu Lokomotive i želim da iz ove sezone izvučemo maksimum, a vreme će pokazati gde će me moj put odvesti”, zaključuje Tomislav Tomović.