Moj mali brat je bio spreman da pokori svet

Nekada zvezda Ajaksa, Abdelak Nuri se probudio iz kome u martu 2020. godine, dve godine i devet meseci nakon što je preživeo srčani udar tokom prijateljske utakmice sa Verderom iz Bremena. Bivši mladi fudbaler sada spava, jede i smeje se, objavio je njegov brat na holandskoj nacionalnoj televiziji. Predivne vesti u ova teška vremena je sa velikim osmehom prihvatio Amin Junes. Igrač veznog reda Napolija je u opširnom razgovoru za Goal.com pričao o tome koliko je Nuri zapravo bio više od saigrača.

"Amsterdam. Jul 2015. godine. Napustio sam Nemačku po prvi put u profesionalnoj karijeri kako bih potražio nove izazove. Velike izazove. U velikom klubu. Ajaksu.

Lagao bih kada rekao da je sve odmah leglo na svoje mesto. Morao sam da se izborim sa dosadnom povredom koja me je mučila, nisam poznavao grad i imao sam problema sa jezikom. Ali sve te stvari su nestale same od sebe brže nego što sam očekivao, jer sam imao sjajne saigrače, koji su me fantastično prihvatili i omogućili mi da se smestim u novi dom.

Saigrače kao što je Abdelak Nuri.

Api, kako su ga svi u ekipi zvali, imao je samo 18 godina kada je došao u Ajaks. Još je bio samo dete. Ali u Ajaksu mladi nikako ne treba da strepe od starijih. Naročito oni koji su stremili ka prvom timu.

Api je bio deo talentovane grupe sa Frenkijem de Jongom, Matijsom de Lihtom i Donijem van den Bekom. Van terena su bili nerazdvojni. Na terenu su delovali neverovatno dobro. Svi koji nisu imali paradajz umesto očiju su to mogli da vide. Ti ljudi su mogli da idu do vrha jednog dana. Posle svog treninga često sam gledao utakmice mladog tima AJaksa, rezervnog sastava i bio sam iznenađen gledajući kako nastupaju. Naročito Apija. Pravio je veliku razliku u kontroli sa loptom, njegovim driblingom i načinom na koji je posmatrao igru. Kako sam ga gledao na treninzima, mislio sam: 'Čoveče, on igra sve bolje i bolje!'

Api je bio veliki talenat. Zvezda u usponu. Spreman da pokori svet.

No, prava stvar sa njim nije bilo to što je radio na terenu. Bile su to njegove akcije van terena. Nije bio jedan od onih koji je konstantno zurio u mobilni telefon ili imao slušalice čim bi izašao sa terena, kao većina mladih danas. Uvek je bio otvoren. Voleo je da razgovara. Želeo je da uči. Upijao je sve što biste mu rekli. Sanjao je da ide do vrha.

Brzo smo uspostavili blizak odnos. Zajedno sa Anvarom El Gazijem, često smo se molili u svlačionici. Tokom Ramazana 2016. godine smo se posle sumraka sastajali da jedemo. To su bile lepe proslave.

Voleo sam Apija kao osobu od prvog našeg sastanka.

Bio je skromna osoba, kakvu nisam nikada ranije video. BIlo je to zbog njegovog obrazovanja i detinjstva. Kao sin marokanskih imigranata, nije odrastao u nekom elitnom kraju Amsterdama. Roditelji su ga učili da bude pristojan prema drugima i da bude zadovoljan i malim stvarima. Njegov stariji brat Muhamed mi je jednom pokazao teren na kojem je Api igrao kao dete. Bio je u užasnom stanju. Ali Apiju je bilo svejedno. Tokom treninga u Ajaksu sam shvatio koliko mu fudbal znači. Kada smo došli do finala Lige Evrope 2017. godine, rekao sam sebi: 'Nema šanse da ga bilo šta zaustavi'.

Nažalost, nisam bio u pravu. Nažalost, desio se 8. jul 2017. godine.

Osećam kao da je to bilo juče. Nekoliko dana nakon što sam osvojio Kup Konfederacija sa Nemačkom, vratio sam se u rodnu zemlju, Liban, kako bih se odmorio sa ocem. Sećam se da sam otvorio rezultate da vidim kako se snalazimo protiv Verdera iz Bremena. I onda smo dobili vest da se nešto strašno desilo Apiju. Prvo smo pomislili da je samo bila slabost zbog Ramazana ili zbog toga što je tog dana bilo pretoplo. Ali nekoliko sati kasnije, Denis Bergkamp me je pozva kako bih došao u kamp u Austriji što je pre moguće.

Put u Austriju je bila prava noćna mora za mene. Bio sam uplašen i molio sam se za svog mlađeg brata koji je imao samo 20 godina. Kada sam stigao u trening kamp, bio sam jedini koji se vratio kasnije, otišao sam u salu za sastanke i video skamenjena lica. Doktor me je obavestio šta se desilo sa Apijem. Mnogi su se rasplakali. Bio je to pravi pakao. Naročito za njegove najbolje prijatelje, Frenkija, Matijsa i Donija, jer su ga poznavali bolje nego ja. Prvo je sve bila samo jedna velika praznina.

Nisam mogao da shvatim šta se desilo. U tom trenutku mi je u glavi još bio onaj sjajni igrač sa brojem 34 na leđima, kojem su sva vrata ispred bila otvorena. Veliki talenat. Zvezda u usponu.

Danas, Api to nije. Niti će ikada biti. Ali za nas, njegove prijatelje, nećemo nikad zaboraviti šta on jeste. Nosim broj 34 u trenutnom klubu, jer ga izuzetno poštujem. Da se iznova podsetim na sve te prelepe trenutke koje smo imali svakoga dana. Od te tragedije 8. jula 2017. godine posetio sam njegovu porodicu nekoliko puta i znao sam da je u najboljim rukama. Roditelji i rođaci su sve uspeli da prežive na neverovatan način. Jedva čekam da ga vidim. Ko zna, možda će me Api jdnog dana ponovo prepoznati i možda ćemo se ponovo smejati kao što smo to nekada činili.

Nadam se. Molim se. Za Apija. Živahno dete. Sanjalicu sa ulice. Mog malog brata".

Foto: Reuters