TIKET UZ KAFICU - ZLATKO BOLIĆ: Šuteri psihopate su izumrla vrsta!

Po završetku duge i uspešne karijere Zlatko Bolić se vratio u rodni Novi Sad i vrlo brzo se navikao na život „van zone šuta“. Maksimalno se posvetio porodici, osnovao klub u kojem pokušava da stvori naslednike koji će prevazići njegovo igračko umeće i istovremeno se prihvatio uloge visoko kotiranog košarkaškog funkcionera.
"Svoj košarkaški klub sam nazvao LD, po početnim slovima imena moje dece, sina Luke (11 godina, prim. aut.) i kćerke Dunje (13). Reč je o školi košarke za klince od sedam do 16 godina i imam ih u treningu blizu 100. Ujedno sam trener i dečacima i devojčicama, pošto su i one u selekciji. Osim toga, od pre godinu dana imam još jednu sportsku zanimaciju, a to je funkcija predsednika Košarkaškog saveza Novog Sada".

Koje si poteze kao čelni čovek do sada povukao?
"Otvorio sam brojne lige i turnire, a trenutno sam zaokupljen organizacijom Svečane akademije koju smo planirali za 17. maj, povodom 90 godina košarke u Novom Sadu. Tim povodom biće održan niz turnira, na kojima će učestvovati brojne ekipe iz regiona, različitog starosnog uzrasta, uz neizbežne veterane".

Hoćeš li imati svoju ekipu?
"Uveliko igram u Ligi veterana, zajedno s nekadašnjim velikim asom Milenkom Topićem, Aleksandrom Lukićem, dugogodišnjim kapitenom Vojvodine, onda sa Aleksandrom Grmušom i Kalijem Vladisavljevićem, takođe nekadašnjim igračima Vojvodine. Ima u toj ligi sijaset poznatih likova".

„Sluša“ li te ruka?
"Prvi sam strelac lige, šta da ti kažem, bio sam i ostao šuter psihopata, a-ha-ha!"

Predsednik, trener, igrač! Kako stigneš na sve strane?
"Sve se može kad se dobro organizuješ. Savezu sam posvećen u toku prepodneva i u prostorijama provedem tri-četiri sata. Po nepisanom pravilu dosta nekih stvari završim u hodu. Školu košarke držim u večernjim satima, dok su nam utakmice preko vikenda u prepodnevnim satima. Treninge s veteranima imam utorkom i četvrtkom, a utakmice su nam subotom uveče. Normalno, posle toga se igra „treće poluvreme“, koje je i najvažnije, pošto nas ono i drži na okupu, a-ha-ha..."

Jesi li zadovoljan stepenom saradnje sa KS Srbije?
"S obzirom da sam predsednik KS Novog Sada, podrazumeva se da sam i član UO KS Vojvodine koji daje delegate u KSS, tako da smo na neki način vezani. Sarađujemo sa svim klubovima koji imaju mlađe selekcije, kako u gradu, tako i u celoj Srbiji. Samo u Novom Sadu postoji više od 30 škola košarke, što je impozantna brojka. To je prava stvar, pošto prvi član Statuta KSS-a glasi „Popularizacija košarkaške igre na teritoriji Republike Srbije“. U interesu mi je, dakle, da se osnuje što više klubova, a ne da se gase. I da dodam kako smo ove godine osnovali i Udruženje košarkaških trenera".

Vratimo se opet najmlađim košarkašima. Stasavaju li pred tobom neki novi „Bolići“, „šuteri psihopate“, kako si u šali malopre rekao?
"Mi, malo stariji igrači, imamo običaj da kažemo kako je to odavno izumrla vrsta. Nažalost, način i stil igre su se promenili, tako da se danas traže ti ol-raund igrači koji igraju odbranu, trče i šutiraju. Pritom, dosta se insistira na snazi. To je lepo, samo pravih šutera više nema! Ja ću se potruditi da u svojoj školi košarke napravim jednog igrača koji će, hajde da kažem, biti sličan meni i nadam se bolji. Osim toga, trudiću se da vratim taj prepoznatljiv šarm koji je krasio srpsku košarku nekada".

Kako ćeš to da učiniš?
"Moj stav je da današnji klinci isuviše rano počinju sa treninzima, već sa sedam godina, mada ništa ne bi izgubili ni kada bi počeli sa 12 godina. Iz tog razloga, sve što radim s decom, radim kroz igru kako bih im razvio maštu i tako bi svi treneri trebalo da rade. Klinci bi u svlačionicu trebalo da dođu sa osmehom, a ne pod nekim moranjem ili obavezom. Tri treninga nedeljno su im sasvim dovoljna, kao i jedna utakmica u 15 dana. Postepeno će na taj način zavoleti košarku i početi da je doživljavaju sve ozbiljnije i neće se dogoditi da se zasite, pa da već u 15. godini života zaborave na narandžastu loptu".

Jesi li upisao trenersku školu?
"Pre četiri i po godine sam diplomirao na Sportskoj akademiji u Beogradu, na odseku za višeg košarkaškog trenera. Eto, odradio sam to na vreme i stekao zvanje diplomiranog trenera".

Vidiš li sebe u doglednoj budućnosti na mestu šefa stručnog štaba nekog većeg kluba?
"Stvarno nemam ambiciju da budem trener seniorskih ekipa, jer taj posao doživljavam kao veoma odgovoran i njemu mora da se preda 200 odsto. A to znači da moraš da zaboraviš na porodicu i privatni život, prijatelje i neke lepe stvari koje donosi život. To su razlozi zbog kojih sebe vidim samo kao trenera mlađih kategorija. Takođe, vidim sebe kao nekoga ko će pokušati kroz funkciju – koju sada imam u KS Vojvodine i možda sutra u KSS-u – pomogne iskustvom da nove generacije imaju što bolje uslove za bavljenje košarkom".

Kako bi prokomentarisao konačno buđenje KK Crvena zvezda?
"Naravno da mi je drago što na našoj košarkaškoj sceni više nije u pitanju samo jedan klub, jer što ih bude više u evropskim takmičenjima, samo može da nam koristi. Navijači Zvezde su se mnogo zaželeli velikih utakmica i, na moju radost, one su došle. Oboren je rekord po broju gledalaca u Areni i ove godine Zvezda je napravila sjajan rezultat u Evrokupu. Šteta što nisu ušli u Top 16 Evrolige, međutim, veliko iskustvo je donelo i ovo takmičenje. Prepoznali su to odani simpatizeri kluba i odužili se gromkom podrškom".

Je l’ ti malo krivo što u tvoje vreme nije bilo Arene?
"Uveren sam da je moja generacija i te kako imala kvalitet da privuče onoliki broj gledalaca. Uostalom, sve naše utakmice smo igrali pred krcatim tribinama Pionira. Samo, bilo je to neko drugo vreme, sa mnogo više sjajnih košarkaša".

S kim si u „prvom cugu“ boravka u redovima crveno-belih, delio svlačionicu?
"Kada sam došao 1996, igrao sam sa Rakočevićem, Perovićem, Topalovićem, Topićem, Oliverom Popovićem, Benčićem, Stanojevićem, Jestratijevićem, Pekovićem i Vidačićem. Imali smo zaista brdo odličnih košarkaša. E onda sam otišao 2000. godine i, kada sam se vratio posle dve sezone, igrao sam s Borkom Radovićem, Šilobadom, kao i sa plejadom mladih igrača na čelu sa Dozetom koji su potom pokušavali da dostignu naše visine".

Šta bi rekao na temu žestokih verbalnih okršaja između Nebojše Čovića i Duška Vujoševića?
"Jednostavno, mislim da takve stvari ne bi trebalo da se iznose u javnost i mislim da ljudi iz medija ne bi trebalo da podržavaju i reklamiraju takve polemike. Veliki respekt imam i prema Vujoševiću kao treneru i prema Čoviću kao sportskom radniku, ali moram da istaknem kako to nije način za prevazilaženje problema. Oni su to morali da reše na džentlmenski način, a nikako pred kamerama".

Navratiš li do Malog Kalemegdana?
"Naravno. Kada god dođem u Beograd, prošetam se do kluba. Najviše se družimo kada Zvezda igra neku utakmicu i kada se nađemo na tribinama. Isto tako, često se čujem telefonom s nekadašnjim saigračima, a najviše s Vladom Kuzmanovićem, dok se s Topićem gotovo svakodnevno viđam".

Sigurno pratiš i reprezentativna dešavanja. Očekuješ li da imenovanjem Saše Đorđevića za selektora više neće biti bojkotovanja reprezentacije?
"Kada sam svojevremeno dobijao pozive od selektora mlađih reprezentativnih selekcija, nikada se nisam dvoumio. Nikada! Velika mi je čast bila i tako sam bio vaspitan, da igram za reprezentaciju Jugoslavije, a posle za Srbiju i Crnu Goru. E došla su neka druga vremena i ja te momke na neki način razumem, ali ujedno i ne razumem! Znam da su preumorni posle završetka sezone i da im letnja pauza služi za oporavak, međutim, poziv u nacionalni tim nipošto ne sme da se eskivira. Jedino opravdanje je neka ozbiljnija povreda".

Da li misliš da su pojedini majstori dovoljno napunili bankovni račun i da im više ne treba reprezentacija kao odskočna daska?
"Hm... Ali zahvaljujući klubovima u kojima su nekada igrali i toj reprezentaciji, oni su postali to što su postali i zaradili to što su zaradili!"

Ima li u tvom životu mesta za neki drugi sport pored košarke?
"Volim fudbal, navijač sam Liverpula, naravno, zbog crvene boje dresova i samo gledam mečeve Lige šampiona. Na Marakani sam bio nekoliko puta pre dve godine i od tada me ne interesuje naš fudbal, jer je vrlo loš i ne znam šta u njemu ima pametno da se vidi. Rekao bih da se u njega ulaže mnogo novca, ali nema rezultata koji bi ta ulaganja opravdali. Svi ostali sportovi, uz mnogo manje investicija, postižu daleko bolje rezultate u Evropi".

Kompletan intervju možete pročitati u novom broju magazina MOZZART Sport, koji je u prodaji od petka 18. aprila i možete ga nabaviti po ceni od samo 50 dinara u svim objektima kladionice MOZZART u Srbiji i Republici Srpskoj, ili ga čitati na našoj stranici na Novinarnici.

(FOTO: MOZZART Sport)