Švedovanje

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Istanbula)

Dan odmora od svih košarkaških dešavanja na Evropskom prvenstvu u Istanbulu nije sprečio medijske predstavnike sa svih meridijana da dođu do Sinan Erdem Doma, kako bi u kolektivnom razgovoru, ali i kroz blogove, analize i dnevnike čitaocima jasnije preneli utiske iz prethodnih osam utakmica.

I videli smo mnogo toga – francuski debakl i litvanski košmar, strašnu Letoniju, moćnu Sloveniju, nešto slabiju igru Srbije i hrvatsko suočavanje s duhovima prošlosti, a jedan Aleksej Šved ostavio je neodoljivo jak utisak. Toliko jak da je po završetku utakmice sa Hrvatskom nastala fraza – švedovanje.

A šta je zapravo švedovanje? Ljubav prema lopti, vrcavi pokret, herojska sigurnost, dečačka želja, iskreni odnos. Sublimacija svega onog što smo imali prilike da vidimo od čoveka bez koga Rusija ne bi bila ni upola tako ubojita.

Švedov učinak na terenu i važnost u sistemu trenera Sergeja Bazareviča je neprocenjiv i daleko je kompleksniji od čistih statističkih brojki. Pritom i one su i te kako ubedljive. Prvi je strelac dosadašnjeg toka Evrobasketa (142 poena) i treći najkorisniji igrač među onima koji se nalazi u četvrtfinalu (21,7 prosečni indeks, iza Kristapsa Porzingisa i Paua Gasola) i nijednu utakmicu dosad nije išao na manje od 20 koševa.

Možda oko prosečnog košarkaškog ljubitelja ne može da uhvati svaki detalj, ali Aleksej Šved na terenu izgleda, prosto rečeno – superiorno. U svakom smislu te reči. Ne postoji odbrana koja može da ga sačuva, jer je svojim brzim kretnjama i sigurnim driblinzima seče poput vrelog noža kroz puter, a snajperski preciznim hicima dovodi mrežice do usijanja. Teško je objasniti lepotu Švedove košarkaške izvezdbe na terenu, ali u ovom trenutku Evropa nema igrača nalik njemu.

I to je nešto sa čime su saglasni novinari iz različitih delova Starog kontinenta. Oduševljenje ne umanjuje ni to što ga mnogi stavljaju u grupu košarkaških „privatnika“, odnosno igrača koji drže loptu samo u svojim rukama. Greše! Pa, da je tako ne bi imao prosek od blizu sedam asistencija po utakmici, ne bi hrvatsku odbranu sasekao rezantnim dodavanjima ka Timofeju Mozgovu, niti bi imao čak 12 asistencija u dosad najvažnijoj utakmici na turniru za Baćuške. Jednostavnih, a opet tako moćnih, elegantnih. Bez gledanja, iz udvajanja, gotovo svaki put za zicer saigrača.

Ne bi ni on izgledao tako dobro da nije naučio kako da napravi balans u igri i podjednako bude koristan u više ofanzivnih uloga.

Kod njega ćete videti minimum 15 šuteva po utakmici, ali to i treba da bude njegov prosek. Kada imate onako brz i ubitačan šut, putanju lopte dostojnu samo knjiških objašnjenja kako bi savršeni luk trebalo da izgleda... To je umetnost. A to je ono što ga čini takvim kakav jeste. To je njegovo sigurno mesto. Zato od njega i dobijete (bar) pomenutih 20 poena na meču.

Letoniju nije mogao da pobedi, jer strašna Letonija ima mnogo kvalitetnih opcija. Daleko više od Rusije. To, jednostavno, nije ni potrebno upoređivati.

Bilo kako, Šved je u Istanbulu daleko najatraktivniji igrač. On je virtuoz. Ne na način kakav je Miloš Teodosić, ali baš kao što u medicini imate toliko različitih grana i majstora posla kojim se bave, tako je Šved kategorija za sebe.

Verovatno je na njegov igrački razvoj uticaja imalo mnogo toga. Od toga što je sa 14 godina napustio rodni Belgorod kako bi otišao u Spartakovu školu i radio pod trenerskom palicom Anatolija Štejnboka, koji je svojevremeno podučavao i Andreja Kirilenka. Ili to što je prvi novac zaradio od prodaje boca, ili što je prvu stipendiju u Spartaku od 50 dolara potrošio kako bi kupio ketridže za svoju omiljenu konzolu. Ili je baš to dete u njemu, koje i dan danas voli da igra igrice, krivo za ono što Šved danas predstavlja na terenu.

Pojavom van terena možda ne odaje utisak vrhunskog košarkaša, ali mu nema ravnog trenutno.

Možda u Hrvatskoj više po navici osuđuju svoje košarkaše za novi strmoglavi pad u provaliju nakon veštačkog uzdizanja javnosti u nebeske visine. Možda je Dario Šarić viđen za krivca. Možda je Bojan Bogdanović u pravu kada kaže da Hrvatska nema ponos. Možda su krivi Zubac, Žižić i Hezonja zato što su otkazali. A zapravo ne treba da se gleda tako. Jer, nisu krivi ni Šarić, ni Bojan Bogdanović, ni NBA triling kojem je bio važniji individualni rad od reprezentativnih obaveza. Krivo je – švedovanje.

A opet, možda je Aco Petrović konačno shvatio da reči „skauting protiv Rusije bila je najlakša stvar za mene“ zapravo nemaju nikakvog smisla. 

(FOTO: Fiba.basketball)