Stefan Marković – tihi heroj Srbije

Retki su trenuci kada se na košarkaškoj mapi sretnu Srbija i Hrvatska. U proseku tek jednom u nešto više od osam godina na velikim takmičenja. Ali, kad god se to dogodi, u kalendaru datum ostaje obeležen crvenim markerom. Da svake godine podseti ponosni košarkaški narod da su komšije ipak još nedovoljno dobre da bi uzele skalp jedne velesile, koja se vraća na staze stare slave. 

Tako je bilo i u noći između srede i četvrtka. Dok su se čekali sitni sati da bi četvrtfinalni okršaj počeo, u neobaveznim razgovorima pominjalo se jedno - kako li će pola Srbije ujutru da ustane za posao? Niko nije ni razmišljao o posledicama nedostatka sna, sve dok Orlovi ponovo obraduju naciju. A to su i učinili, ponosno.

Posle nervozne i nesigurne igre u prvom poluvremenu Srbiji je bio potreban okidač. Neko ko će raspaliti inicijalnu kapislu, da probudi kompletan tim kako bi zajedničim snagama krenuli u pobednički juriš. Ne znamo i nećemo da pretpostavljamo šta se dešavalo u svlačionici Karioka Arene tokom petnaestominutne pauze, ali ono što jeste bilo evidentno jeste da su se igrači Aleksandra Đorđevića na parket vratili kao potpuno revitalizovan sastav. 

Hrvatskoj su se dogodile trojke Bogdana Bogdanovića sa svih pozicija, zakucavanje Miroslava Raduljice koje je obišlo planetu, mirne ruke Miloša Teodosića i Nikole Jokića u trenucima visokog napona, kada su bili potrebni živci kao strune. Viđena je gotovo savršena treća četvrtina Srbije, propraćena igrom kao u transu, lucidnim asistencijama, granitnom odbranom i logičkim rešenjima u napadu, posle čega je minus od šest poena prešao u plus od 14 koševa! To je rezultiralo pad Hrvatske u mrak, sa sedam izgubljenih lopti, čak 34 primljenih poena, nestanak Darija Šarića i primirivanje Bojana Bogdanovića. 

Međutim, svega toga ne bi bilo da kritičnu dozu atomske energije u sistem nije ubrizgao Stefan Marković. Upravo je on podigao Srbiju iz početnog bunila.

U trenucima kada je malo šta polazilo za rukom srpskim vedetama Bogdanoviću, Teodosiću i Raduljici, Marković je iz rukava izvukao dva vrlo važna prodora kroz srce hrvatske odbrane. Uhvatio je dva jako važna skoka u napadu i omogućio timu nove šanse za realizacije i „namestio“ saigračima dobre akcije kroz tranziciju. 

Kada je bilo potrebno da se odigra snažno u odbrani, upravo je Marković napravio nekoliko važnih poteza. Prevashodno je izolovao Roka Lenija Ukića, a onda u presudnom, trećem periodu, maksimalno usporio dotad nezaustavljivog Bojana. Učinio je, uz dobru rotaciju i komunikaciju sa saborcima, da najbolji hrvatski košarkaš gotovo osam minuta bude bez poena iz igre, a i pored toga on je ubacio čak osam od ukupno četrnaest koševa Kockastih u tom periodu. A ne treba zaboraviti da se veći deo akcija hrvatskog sastava svodio upravo na Bogdanovića, dotad najboljeg strelca olimpijskog turnira sa preko 25 poena po meču. Ne zaboravite i dve važne „krađe“, a posle one druge je Raduljica posterizovao Darija Šarića. 

Preuzeo je odgovornost. Postao tihi heroj. Uzeo je stvari u svoje ruke. Zato i jeste zamenik kapitena. Da povuče kada je najteže i bude ključ velikih dela. Duže vreme postoji priča da je miljenik svih saigrača, da ga svi gledaju kao uzora i „vezivno tkivo“, koje drži ceo sastav na okupu. A bez takvih asova nema medalja. 
"Stefan ZVER Marković! Volim te! Koji si ćale", bila je poruka koju je Nemanja Bjelica iz Minesote ostavio na društvenim mrežama. To je nešto što ceo tim misli.

Na kraju, ne treba zaboraviti određene „sitnice“. Stalno je tu. Čak i kada odigra klupsku sezonu prepunu brojnih napora u kalendarskoj godini gde i nema previše vremena za odmor. Na svakom okupljanju reprezentacije Srbije pojavio se otkako ga je Zoran Moka Slavnić uvrstio u čuvene Moskitose 2007. godine. Uvek je najveći radnik. Prihvatio je da bude deo nacionalnog tima i ovog leta, uprkos tome što je imao težak prelom potkolenice i kasnije probleme s oporavkom. Zato i jeste jedan od miljenika Aleksandra Đorđevića, pored toga što poseduje igračke kvalitete. Ima on i mana, ume da udari u živac. Uostalom, kao i svako. Ali, jednostavno je - majstor za odbranu. Neprikosnoven.

Sam je rekao da živi za reprezentaciju i da mu je najveća čast da bude deo Orlova. Mnogi su igrači dolazili i odlazili u ovih devet godina, a on je ostajao. Bio deo tima i kada je Srbija bila na dnu i kada su se slavili najveći uspesi. I nikad se nije predavao. Naciji je sa ostatkom ekipe podario srebro na Evrobasketu 2009. i odličje istog sjaja na Mundobasketu pre dve godine. A možda će čak i medalju sa Olimpijskih igara? Nećemo da nagađamo, ali se najiskrenije nadamo da hoće. 

Zato, hvala ti Stefane, što si diskretni heroj i što si uvek bio gorivo koje je našem timu nedostajalo. 

(FOTO: MN Press)