Slučaj Embid i odnos NBA i medija

Džoel Embid je iskukao MVP nagradu. Džoel Embid se, kada njegova ekipa gubi, ponaša kao dripac, udarajući protivnike ispod pojasa. Džoel Embid bi, da je Pešićev tim izdržao do kraja u polufinalu Olimpijskih igara, aplicirao za srpsko državljanstvo, posle kamerunskog, francuskog i američkog. Džoel Embid je željan pažnje. Džoel Embid je licemeran. Džoel Embid se ne trudi dovoljno. Džoel Embid nema kontinuitet jer nije odgovoran prema svom telu. Džoel Embid je fizički nasrnuo na novinara i time je prešao svaku granicu. Džoel Embid je kažnjen sa tri utakmice neigranja i to će ga stajati oko milion dolara. Džoel Embid je preblago kažnjen za jednu takvu grešku.

Na kraju ovog pasusa, ipak dolazi veliko – ali.

Džoel Embid je ovoga puta, za razliku od brojnih slučajeva iz prošlosti, bio isprovociran da se ponaša neprimereno. Obično mu za to nije potreban povod, ali ga je ovoga puta imao. Kolumna koju je napisao Markus Hejs, novinar iz Filadelfije koji prati Sikserse, takođe je prelazak preko svake granice dobrog ukusa.

Iz svega što se dogodilo između Embida i Hejsa, zapravo se može pročitati kakav je danas odnos medija prema sportistima i sportista prema medijima. U NBA ligi naročito.

Ako pokušate da pronađete šta je Hejs ustvari napisao o Embidu i šta je kamerunsko-francusko-američkog košarkaša iznerviralo, biće vam potrebno vreme. U početku, taj citat je bio prva pretraga na Guglu, ali je jedan od američkih listova sa najdužom tradicijom, uradio sve da ga potisne što dalje. Već ta činjenica govori u prilog tezi da je novinar prešao granicu.

Markus Hejs je u toj kolumni napisao sledeće:

"Džoel Embid dosledno ističe rođenje svog sina Artura kao glavnu prekretnicu u svojoj košarkaškoj karijeri. Često kaže da baš zbog njega želi da igra sjajno, kako bi to ostavio u nasleđe dečaku koji je dobio ime po njegovom mlađem bratu, tragično nastradalom u automobilskoj nesreći. Pa, da biste bili sjajni u svom poslu, prvo bi trebalo da se na poslu pojavite. Embid je sjajan jedino u nepojavljivanju. Ušao je u svoju 11. sezonu, kao i uvek u lošem stanju. Izgleda da je loša kondicija odložila njegov debi ove sezone. Embid neće igrati u sredu, ni na naredne dve utakmice posle toga".

Kada su se sreli u svlačionici, Embid je nasrnuo na novinara, gurnuo ga je i zapretio da će sledeći put da mu pokaže šta zaslužuje kao i da je "spreman za to da snosi posledice do kraja života".

Embid suspendovan tri utakmice zbog napada na novinara

Odakle Hejsu ideja da u priču o Embidovom lošem karakteru ubaci i njegovog sina i njegovog pokojnog brata? Niko ne zna. Naročito zbog toga što je emotivnim priznanjima tokom ranijih intervjua, Embid objasnio da ga je smrt brata užasno pogodila, da je sebe krivio za to i da je razmišljao da zbog toga prekine svoju NBA karijeru.

Odakle Hejsovom uredniku ideja da takvu stvar dozvoli svom kolumnisti? E, tu dolazimo da važnog dela ove priče. Čitaoci mogu da mrze navike nekih novinara. Ili njihove metafore. Metonimije. Stilske figure. Mogu da misle da samo dunster Košarkaški klub Pariz poredi sa Arsenom Lupenom. Ili da preziru Mozzartove ocene posle utakmica Zvezde i Partizana. Ili stavove nekih komentatora. Ali u Americi je jedno od Ustavom zagarantovanih prava sloboda štampe, naročito kada novinar piše kolumnu u kojoj ima pravo da izrazi svoj stav, pa je i Hejsu u kolumni dozvoljena ta sloboda.

Da li je Hejs napisao neukusan pasus i da li je zloupotrebio činjenicu da pomno prati Sikserse, poznaje Embida i dobro zna njegovu povezanost sa sinom i pokojnim bratom? Bez dileme. Da li je taj način da se izrazi količina Embidovog licemerja i nesklada njegovih reči i njegovih dela novinarski najbolji? Svakako nije. Ali je na to po zakonu imao pravo. Embid po zakonu nije imao pravo da ga fizički napadne. Zbog toga je Embid kažnjen, a Hejs nastavlja da prati Sikserse kao i do sada.

Bord lige je naglasio da ne može da toleriše nasilje i da želi da poštuje zakon, valjda svestan šta bi moglo da se desi nekom kolumnisti kada bi iskritikovao Dža Moranta i njegove sklonosti ka oružju.

Ali NBA liga, što Adam Silver ne poriče, snosi odgovornost za način na koji su uređeni odnosi timova i njihovih razaženih igrača sa jedne, i medija sa druge strane.

A znate kako su uređeni ti odnosi? (I ne samo u NBA ligi).

Tako da novinar, da bi mogao da radi svoj posao, mora da ima informacije. A da bi imao informacije, mora da bude blizu kluba, da ima insajdere i gaji dobre odnose. A da bi mogao da ima takav status, ne sme preoštro da nastupi ni prema jednom igraču ili treneru, jer šta NBA timovi rade u tom slučaju? Zatvaraju pristup. Novinar i dalje ima priliku da bude uz tim, ali mu se posao dodatno otežava, PR-ovi tima mu daju manje informacija, insajderi se "zakopčavaju", teže dobija sagovornike i izbegavaju se odgovori na njegova pitanja.

Tu priči nije kraj.

Timovi i njihove najveće zvezde pokušavaju direktno da nametnu agendu novinarima. Traže od njih da o određenim temama pišu i za to su otvoreni za saradnju, a insistiraju da se određene teme preskaču i ne daju nijednog sagovornika za takve tekstove. Zbog toga se često u prošlosti govorilo da, recimo, Lejkersi imaju svoju medijsku mašineriju i jasnu strukturu – oni smisle kakav bi novinski tekst mogao da ide u korist odlukama koje donose i intenzivno rade na tome da novinari koji prate Lejkerse pišu po njihovoj agendi.

U takvim uslovima uspevaju da balansiraju samo najsposobniji novinari i svakako su čak i oni na udaru i targetirani kao "plaćenici".

Kada se u čitavu ovu priču ubaci i količina novca koju zarađuju timovi i igrači na osnovu popularnosti koje ne bi bilo bez medijskog praćenja, a koliko sa druge strane zarađuju novinari koji ih prate (čak i u Americi je ta diskrepanca nenormalno velika), ostaje samo da još krenu predstavnicima medija da lupaju zauške kada god im se neki tekst ne sviđa.

Možda bi liga trebalo da radi na tome da se promeni kontekst i da se novinarima olakša posao, a ne da samo poštuje zakon.

Postoji mnogo načina da se igrači kritikuju, uz dužno poštovanje njihove porodice i bez malicioznog udaranja na njihove slabe tačke. Novinari koji ne ustanu protiv kolega koje to rade, ne zaslužuju da se tako nazovu.

A Embid zaslužuje da ga novinari pitaju koliko još dobrih igrača front ofis treba da mu dovede da bi došao makar do finala konferencije? Da li ga je sramota kada udari u međunožje metar nižeg i 50 kila lakšeg protivnika sa leđa? I kada će, konačno, da prestane da nosi gde god krene vudu lutku sa Jokićevim likom?