Slavko Vraneš za MOZZART Sport: Vidim Duleta u Zagrebu kako trči dijagonalu, skače ka nama... Upravo sam se naježio (VIDEO)

Poklapa se više datuma. Prvog aprila bilo je devet godina kako je Partizan igrao čuveni meč sa Makabijem u Areni kada je izborio prolazak na Fajnal for Evrolige. Pred kraj meseca biće i devet godina od Kecmanove trojke. Da ne pominjemo Istanbul 1992 i 16. april. U isto vreme, ovih dana Partizan se bori protiv Crvene zvezde za finale ABA lige kroz koje može u Evroligu sledeće sezone.

Slavko Vraneš se nije dugo pojavljivao u našim medijima... Mnogo povoda za razgovor. A u razgovoru za MOZZART Sport čuveni div crno-belih prokomentarisao je sve gore navedeno. Pričao o Dušku Vujoševiću i njegovoj „vojsci“, trojki Dušana Kecmana iz prvog ugla sa parketa, utakmice s Makabijem u Areni, šansama ovosezonskih crno-belih, šta mu je rekao Vlade Divac u večeri kada je izboren F4...

Bilo je boljih igrača u Partizanu, ali malo je onih koji su ostavili takav trag i igrama, rezultatima, ali pre svega pojavom. Ne rađaju se svakoga dana centri od 230 centimetara. Vraneš bi i Bobija Marjanovića gledao s visine pa vi vidite. Nema tog košarkaškog zaljubljenika koji ga se ne seća.

Pitamo Slavka pre svega kako je, čime se bavi, da li je još u košarci?
"Stalno sam u treningu, čekam pravu ponudu. Kući sam, treniram... Treniram kao da igram", kaže Vraneš za MOZZART Sport.

Kako Vraneš vidi ovu sezonu Partizana koji je počeo loše, ali je s dolaskom Andree Trinkijerija došao sada na utakmicu daleko od finala ABA lige.
"Bilo je dosta pehova tokom sezone, ali, kao i svaki put, kao i kada sam ja bio, hemija postoji. Ona ih gura. S njom mogu da naprave iznenađenja i dobre rezultate. Sa aspekta gledaoca bilo je tu, i na prvoj i na drugoj utakmici, situacija koje su i sumnjive i ovakve i onakve. Ali, igrao sam u Partizanu, pa mogu da gledam sa aspekta igrača. To je sve normalno. I to je derbi. Ne bi bio derbi da nema svega toga čega ima", ističe Vraneš.

Kolike šanse daješ crno-belima u majstorici?
"Realno, ako me pitaš kao i kao navijača, definitivno sam uz Partizan. Na drugoj utakmici su mi delovali čak mnogo opuštenije. Da kažeš - imali su veći fokus. U drugoj utakmici je bilo dosta razlike. A prva je bila početak, dosta stegnuto. U drugoj su igrali laganije. Ušli su spremni. Ne očekujem mnogo drugačiju majstoricu u odnosu na ovu drugu utakmicu. U drugoj utakmici je bilo timski. Sve je funkcionisalo kao da je nacrtano. Vidi se i da je skautirano i postavljeno kako treba".

Kada sve ovo gledaš sa strane iz Podgorice, da li bi zaigrao, utrčao na parket na ove utakmice Partizana i Zvezde u polufinalu?
"Pa sigurno. Najiskrenije, kada gledam utakmicu preznojim se kao kada sam igrao! Imaš taj neki osećaj da si još u tom klubu, u toj ekipi. Osećaš tu neku energiju koju neminovno moraš da osetiš kada si tamo".

U prvom meču bio je veliki pritisak na oba tima...
"U toku sezone bilo je sitnih problema, padova, svega toga. Bila je i prevelika presija kako će izgledati u prvoj utakmici. Jeste domaći teren (dvorana), ali i gostujući u isto vreme i pre svega. Drugačija je postava dvorane. Verujem da će u trećoj biti još kvalitetnije i bolje od strane Partizana".

Kada si ti igrao, kako je izgledao? Da li si više voleo da igraš pred svojim ili tuđim navijačima?
"Šta znam, nekako smo uvek postavljali to da nam i to navijanje... Pazi, bilo bi neobično da te podržavaju protivnički navijači. Ali kada osetiš njihovu negativnu energiju, koja je usmerena protiv tebe, dobijaš još veću volju i želju da se izboriš i uradiš to što treba. Na taj način smo sve prevazilazili. Bilo je i jačih ekipa... Derbi nosi posebnu težinu. Tu su psihološke igrice. Bitan je onaj prvi izlazak na teren. Pre samog zagrevanja za utakmicu. Taj prvi utisak, ko uspe da izdrži na izlazu iz tunela, tačno možeš da vidiš da li je spreman za utakmicu. Ili je posustao. Sve se to na neki način vežbalo i postavljalo na taj način. Kada uradiš nešto pozitivno, a oni ti zvižde i dobacuju ti, onda te to još motiviše".

I iznosi Vraneš zanimljivu opasku...
"Lično mi se ne sviđa igrati pred navijačima samo jedne od ekipa. Mnogo mi je zanimljivije kada je bilo pola-pola“.

To je verovatno neizvedoljivo u današnje vreme. To je bila naša reakcija, kao što bi bila verovatno i mnogih ljubitelja košarke. Ali, Vraneš ne misli tako.
"Znam da je previše tenzija i sve to. Ali pazi, ako gledaš tako, onda je bilo do recimo 2005. još većih tenzija. Šta se tada sve dešavalo na derbijima. Znaš i sam koliko je tada bilo incidenata. Ali sve od tada pa do 2010. je bilo manje incidenata. Atmosfera pravog derbija može da se oseti samo kada bi bilo pola-pola. Da ima i jednih i drugih navijača. Da imaš težinu pred tuđim, a podršku od svojih".

Kako je delovala priprema derbija kod Duleta Vujoševića?
„Nisam nikada radio kod Trinkijerija, ne znam kako je kod njega. Kod Duleta je sve funkcionisalo mnogo jako. Dule je veliki psiholog. Pripremao je svakog igrača ponaosob i onda je sve to sklapao u jednu ekipu. Plus je imao veliku pomoć Vlade Jovanovića. Radili su opširan skauting. Nama su toliko radili skauting da je prosto bilo nemoguće kiksnuti u nečemu! Mogao si samo da kiksaš ako si ušao bez koncentracije ili ako si izgoreo u ulasku iz tunela i pomešao si šta treba da radiš. Ako si ispratio sve -  nije bilo prostora za grešku. Sada ne znam kako je i na kom je nivou. A s obzirom na rezultate očigledno je i ovde jak tim u pitanju“.

Kako ti deluje to vreme provedeno u Partizanu, ona čuvena 2010. godina?
„Ona mi je najmilija što bi se reklo. Ta sezona sa Fajnal forom mi je bila najdraža. Kada smo krenuli u sezonu proglašeni smo autsajderima. ´Ej, ove godine, znaš, slabo će biti  šta od trofeja´. Evroliga, nema šanse, ne prolazimo ni u TOP 16 ni ništa. Potcenili su nas. Mi smo ulazak lagani iskoristili u svoju korist. To što su nas svi smatrali nedovoljno kvalitetnim, čekali smo da nas bilo ko potceni. Da bismo pokazali zube i odradili svoj deo posla“.

O zatvorenoj auri...
 „Sa tim timom, najuspešnija sezona. Uvek je bilo kvalitetnih igrača. A tada smo se skupili i niko nije odskakao. Ta hemija u ekipi je bila takva da smo rešavali jedni drugima razne probleme. Nismo dozvoljavali da problemi dođu na teren. Osetiš tu energiju. Da igrači i koji sede na klupi - doprinose. To je kao zatvorena aura. Ne znam kako to da objasnim. To je bilo veliko iskustvo. To me je blago rečeno i poremetilo“.

Zašto? Kako je izgledala košarka posle crno-belog dresa?
„Kada sam otišao iz Partizana, otišao sam u Uniks. U Partizanu smo imali pravila. Svi zajedno tamo, ovamo... Taj neki timski duh. Kada sam otišao tamo, prvi dan, pitam u koliko je sati ručak. Oni me gledaju čudno, ne razumeju pitanje. Pa kažem - je l´ svi zajedno jedemo? Oni kažu - ne. Od tri do pet, u tom periodu idi jedi kada ti odgovara. U Partizanu je bilo kao u vojsci. Znala su se pravila, šta smeš, šta ne smeš. Ako prekršiš pravilo, sam si sebe kaznio“.

Vratimo se na Partizan. Pre dva dana je bilo devet godina od utakmice protiv Makabija. Na kraju meča te je i Vlade Divac zagrlio. Šta ti je rekao?
„Ništa, klasika, čestitao mi je. Svi su bili oduševljeni. Kada smo igrali s Makabijem, pretposlednju utakmicu, nekako je, ne znam kako to da ti objasnim, osećaš da su došli na teren i predali su. Kao, ako smanjite malo igraćemo egal, ako date gas... Bila je prejaka energija. Puna Arena. Možda sam previše subjektivan, ali teško negde može da se oseti ta atmosfera kao u Beogradu. Igrao sam po svetu, gledao utakmica, imaju oni kao neke koreografije. Ali, prosto u Beogradu je totalno druga dimenzija“.

Sam Fajnal for u Parizu? Kako ti je ostao u sećanju?
„Baš sam pre nekoliko dana pričao sa prijateljima o tome i dotakli smo se Fajnal fora. Sreća je da je ušlo ono u Zagrebu sa Cibonom. Bilo nam je predodređeno - ili ćemo da igramo finale Evrolige ili ćemo da uzmemo trofej u Zagrebu. Na jednu stranu nas je pogledala sreća, a ovamo nije. Jedna lopta je odlučivala da li će da se desi nešto pozitivno ili ne. Šut Tea i Čildres koji se pojavio niotkuda i uradio to što je uradio, dobro smo zagradili, ali...“.

Pomenuo si koš Kecmana u Zagrebu. Dokaz koliko je to neverovatna sezona bila.
„To je baš... Velike situacije, kao što je ta, mogu samo da prepričaju samo oni što su bili na parketu. Ti momenti, stotinke, sekunde, su... prođu dlanom o dlan. Oni daju trojku, šutira igrač preko mene, ja u skoku... Dvorana je u delirijumu, svi skaču, svi se vesele. I par stotinki kasnije, Kecman daje trojku. Svi stoje, aplaudiraju, stoje, i samo u jednom momentu, gledaš oko sebe, vidiš ljude koji su zbunjeni. Ne znaju da li da se raduju ili da tuguju. I onda taj trenutak koji uhvatiš sa terena, ne postoji cena. Neprocenjivo je“.

Pa onda ta drama da li je priznat koš ili ne...
„Uzimaš im trofej u njihovoj hali,  a nema tvojih navijača. Došli kod njih, njihov teren, dobio si ih u zadnjoj sekundi. Uhvatio si ih u radovanju da tuguju. Sam taj snimak gde vidiš da Dule, koji je bio malo agresivan, stegnut, vidiš Duleta koji sa svojom konstrukcijom i težinom skače. Prosto vidiš Duleta i Tošu kako skaču pored klupe. Dule i nastavlja, piči dijagonalu i skakuće ka nama. Možeš da zamisli koji je to osećaj u igračima. Svi smo odlepili. I sada se ježim kada god se pokrene priča. Pokušavam da budem objektivan... Kao pa nije to tako strašno, može to svako da uradi. Ali...“, ostaje Vraneš bez teksta.

Koji su ti dalji planovi?
„Bio je Metalac, sada je bilo neadekvatnih ponuda. Izabrao sam da budem sa ćerkicom i sa mojima. Lakše mi je bilo da trpim troškove na jednom polju nego na dva. U treningu sam, treniram individualno, kao da igram. Uđe u krv. Spreman sam u slučaju da se pojavi ponuda. Bilo je poslednjih dana ponuda sa istoka, ali to je sve na priči. Videćemo da li će se ostvariti u neki potpis“, zaključio je Vraneš i dodao da ne može bez košarke, te da bi voleo da u finalu ABA lige vidi Partizan i Budućnost, njegova dva bivša kluba. Taman bi mogao da ode do Morače da pogleda njihov obračun, a možda i da „skokne“ do Beograda iz istog razloga.

Foto: Star Sport, MN Press