Satoranski otvoreno: Barsa me jako razočarala, fudbalski klub podmetao nogu košarkaškoj sekciji

Posle četiri godine u drugom mandatu, odnosno šest ukupno provedenih u Barseloni, Tomaš Satoranski je odlučio da poput brojnih saigrača okrene novi list i napusti Blaugranu. Razloga za takvu odluku je mnogo, od finansijske koja godinama u katalonskom klubu nije povoljna, preko brojnih previranja unutar organizacije, do ličnih kada je u pitanju slučaj češkog plejmejkera.

Nedugo posle poraza u finalu ACB lige od Valensije, Satoranski je potpisao ugovor sa Hapoelom iz Tel Aviva na jednu sezonu, uz dodatnu godinu opciono. Čeh je spreman da otvori novo poglavlje u karijeri, ali ne krije da je svestan da ga košarkaška penzija čeka iza ćoška. Ka tome ga još više guraju konstantni problemi sa leđima... Za to, bar se tako može razumeti između redova, krivi i Barselonu na koju je iskreno ljut, iako je klub koji je imao najveći uticaj na njegovu karijeru, što sledećim izjavama daje posebnu težinu.
"Pomalo razmišljam o godini posle Hapoela, ali mislim da će mi upravo ta godina pokazati kojim putem dalje da idem. Veoma bi me privukla mogućnost da zahvaljujući košarci odem u neke egzotične zemlje. Već sam imao određene kontakte, ali bih u isto vreme nestao sa košarkaškog radara. Verovatno ću jednog dana želeti i to, ali za sada još nije došlo vreme. Radoznao sam da vidim kako će moje telo funkcionisati uz manje opterećenje", rekao je Satoranski u velikom intervjuu za češki Seznam Pravy.

Dakle, telo će odlučiti?
"Iz moje perspektive - svakako. Drago mi je što dolazim u veoma ambiciozan projekat, iako će mi posle Barselone to biti neobično iskustvo", zastao je Satoranski, pa zatim nastavio:
"Barselona me je veoma razočarala odnosom fudbalskog rukovodstva prema košarkaškom klubu. Poslednjih godina samo su nam otežavali posao i postalo je jasno da im osvajanje trofeja u košarci nije naročito važno. A protiv toga je veoma teško boriti se".

Tu zapravo ne možete mnogo da promenite, zar ne?
"Ne možemo. Naravno, ni mi nismo igrali najbolje, ali smo imali čak sedmoricu igrača starijih od 34 godine. Mislim da je gotovo neverovatno što smo uopšte stigli do finala protiv Valensije, gde nismo imali realne šanse. Sada u Hapoelu imamo vlasnika sa jasnom vizijom i cilj nam je da osvojimo Evroligu".

Zašto ste odlučili da prihvatite angažman u Bugarskoj?
"To je zanimljivija destinacija nego što mnogi misle, čuli smo da je Sofija lep grad. U isto vreme, kao profesionalni sportista živite u određenom balonu. Živećemo u stambenom naselju, petnaest minuta od aerodroma, petnaest minuta od hale i petnaest minuta od škole. Nešto slično smo doživeli u Barseloni – nismo ni stizali do centra, živeli smo praktično samo u svom kraju".

Ipak, uz dužno poštovanje prema Bugarskoj, Sofija nije Barselona.
"To će svakako biti promena. Dugo smo se dvoumili, ali smo na kraju odlučili da će to biti na godinu dana. Moja supruga je veoma osetljiva na moje psihičko stanje i pruža mi ogromnu podršku u košarci. Rekla mi je: 'Hajde da probamo nešto drugačije, porodica i ja smo spremni da učinimo sve da to uspe'. Uvek malo brinete zbog dece, ali naša se brzo prilagođavaju. Uostalom, šta im drugo preostaje (smeh)".

Dakle, već su sa vama prošli dva preseljenja tokom NBA sezone.
"Od početka smo ih tome pomalo učili. Osim toga, idu u privatne škole na engleskom jeziku i često se dešava da pomislimo kako će zbog selidbe izgubiti prijatelje, a onda se ispostavi da se i njihovi prijatelji u međuvremenu presele u drugi grad. Tako da smo po tom pitanju otvoreniji. Naprotiv, mislim da kod svih nas preovladava uzbuđenje kako će sve ispasti. Jedinu moguću komplikaciju vidim ako Evroliga odluči da se utakmice igraju u Tel Avivu".

Imate li neke informacije o tome?
"Za sada ih je vrlo malo. Ali sezonu ćemo početi u Sofiji".

A što se tiče izraelske lige?
"Svakog vikenda letimo u Izrael na prvenstvene utakmice, i domaće i gostujuće. U sastavu može da bude samo pet stranaca, pa ćemo to nekako rotirati. Naravno, privukla me je mogućnost da neke vikende ostanem u Sofiji i ne igram. Želeo sam nešto manje zahtevno. Takva će sigurno biti i moja uloga, nisam prvi plejmejker, tu je Vasilije Micić. Mislim da ću biti drugi ili treći organizator igre, a upravo sam to tražio u Evroligi. I u Barseloni su mi obećali da neću igrati mnogo u domaćem prvenstvu, ali pošto nismo doveli pojačanja, od toga nije bilo ništa".

Da li ste insistirali da ostanete u najjačem evropskom takmičenju?
"Drago mi je što ostajem u Evroligi, to mi je bio glavni motiv. Iako sam prvi put imao zdravstvenih problema, odigrao sam jednu od najboljih sezona u Evroligi u poslednjih nekoliko godina. Potvrdio sam da i u ovim godinama još mogu mnogo da doprinesem ekipi u odbrani, organizaciji igre, u svakom segmentu. Evroliga je potpuno drugačiji nivo, Liga šampiona u košarci. Bilo mi je potrebno da smanjim opterećenje i da se pre svega fokusiram na Evroligu".

Kratko vreme ste bili bez angažmana. Kako vam je to izgledalo?
"Očekivao sam da će biti prijatnije (smeh). Želeo sam da se odmorim, a razmišljao sam čak i o tome da ne potpišem ni za jedan klub i da se do decembra posvetim telu i individualnom radu. Ali to je rizično, a i porodica je to primetila kod mene. Rekli su mi: 'Što pre odlučiš, pre ćeš skinuti taj teret sa sebe'".

Kako je izgledao rastanak sa Barselonom?
"Kada je trener Ćavi Paskval, koji je za mene jedan od najboljih trenera u Evropi, odlučio da ne nastavi, imao sam osećaj da ni ja više neću ostati. On je bio jedina veza koja me je držala tamo. Želeo sam promenu sredine. Poslednje dve godine nisu bile dobre zbog političkih i finansijskih razloga, nismo dovodili adekvatna pojačanja. Uz to sam imao mnogo problema sa leđima i stalno sam prelazio svoje granice. Kada me je trener zajedno sa Janom Veselim izveo iz igre na kraju finala, bilo mi je teško da se oprostim sa klupom".

Šta vas tačno muči?
"Već godinu i po dana imam problema sa leđima. Nije u pitanju diskus hernija, već bolovi u fasetnim zglobovima. Mislim da je jedino razumno objašnjenje da je to posledica preopterećenja. Ne samo poslednjih nekoliko godina, koje su to naravno pogoršale, već cele karijere. Kada bi svim košarkašima uradili magnetnu rezonancu, svi bi imali određene promene između pršljenova L4 i L5. Tu je kod mene bol najizraženiji. U jednom trenutku jednostavno više nisam mogao i bilo je veoma teško vratiti se u ritam utakmica".

Šta radite po tom pitanju?
"Radim na tome. Nije reč samo o leđima, već o unapređenju celog tela. Kada sam potpisao za Tel Aviv, glavni cilj mi je bio da se pripremim za sezonu tako da je izdržim što je moguće bolje. Videćemo kako će izgledati kada bude manje opterećenja".

Nije tajna da ste veoma nestrpljiva osoba. Kako se nosite sa vežbama koje sigurno neće odmah dati rezultat?
"Nemam drugog izbora, nema alternative. Nije stvar u tome da vežbam tri nedelje i da problem potpuno nestane, već da te vežbe postanu deo moje svakodnevne rutine. To sam radio i prošle godine, ali sam u jednom trenutku igrao po 30 minuta u Evroligi. Posle svake utakmice telo je potpuno iscrpljeno, a već drugog ili trećeg dana igrali smo utakmicu španske lige".

Čini se da biste mogli da budete veza između trenera i ekipe.
"Tokom kratkog mandata Ćavija Paskvala bio sam jedini igrač kojeg je poznavao još iz svog prethodnog perioda u Barseloni. Uvek smo imali dobar odnos i gledao me je kao kapitena i svoju produženu ruku na terenu. Istovremeno sam uvek želeo da budem deo igre. Mnogi veterani u NBA ostanu još dve ili tri godine u klubu, ali igraju samo na treninzima. Ja to ne bih mogao. To nije u skladu sa mojim karakterom", naglašava Satoranski za češki Seznam Pravy.