Rentgenski prikaz Orlova iz prve ruke: Lav prepoznaje lava, zato je Teo uzeo Bogdana pod svoje! Budi čovek sa metlom

(Od izveštača MOZZART Sporta iz Niša)

Kup Radivoja Koraća nikada nije samo turnir, samo ono što se događa na parketu. To je uvek nešto više, vreme kada se promatraju reprezentativni i klupski dometi. Kada se gleda šta  je učinjeno, i šta tek može da se uradi da bismo bili još uspešniji.

Tako je na tribini u Nišu govorio pomoćni trener u reprezentaciji Srbije Jovica Antonić. Bio je iscrpan, govorio je naširoko i duboko.

O svim malim i velikim zakonitostima kod Orlova.

O svim tajnama koje prave šampione. A to naši košarkaši svakako jesu. Možemo samo da učimo od njih i pomno da ih slušamo.

Bila jeto tribina, ali pre svega ljudsko, pa onda i stručno predavanje. I pravo otkrivanje detalja ponašanja u reprezentaciji Srbije.
“Selekcija. Tim. Kompozicija. Svi znamo šta je kompozicija i kako se pravi kada su pozicije u pitanju. Način na koji se to radi u odnosu na to koliko imamo igrača koji igraju na više pozicija. To je stručni deo posla. Trener, autoritet ljudi koji rade sa igračima. Šta je autoritet? Da bi dobio šansu od igrača da mu pokažeš šta znaš, moraš da mu pokažeš koliko ti je stalo do toga“, počeo je Antonić izlaganje objašnjavajući svoj deo posla u reprezentaciji Srbije.

O počecima saradnje sa Đorđevićem i generalno cele reprezentacije.
“Naš početak rada i druženja bio je takav da smo se javljali jedni drugima sa: ‘Zdravo’’. Posle mesec dana bacili smo ‘pet’, a posle dva meseca smo postali ekipa koja uvek kada se vidi zagrli se. Kada igraču pružite  ruku i pokažete poštovanje. To je dobra komfor zona. Trudimo se da budemo takvi da igrači mogu sa nama da pričaju o svemu,  a ne samo o košarci. To je nešto o čemu strašno vodimo računa“.

Kako naši reprezentativci vide košarku?
“Pomozi i omogući. Pomozi u odbrani, omogući u napadu. Na terenu se vidi i ko je kakav karakter. I ko je spreman i koliko da bude deo tima. Ključna reč je zajedno. Zajedno na terenu, zajedno van terena. Pričam o šampionskom timu. Velika razlika je između tima koji pobeđuje i tima koji je šampionski. Kada ubedite igrače da imaju veru u tim, da imaju veru u košarku, onda dođete i do malih pobeda. Mala pobeda je kada igrača dovedete u situaciju da ima svest i da izgovori da mu je reprezentacija dala više nego on njoj. To je rekao Bjelica. Kada igrač posle prvenstva kaže postao sam bolji čovek... To su male pobede koje pokazuju da ste na dobrom putu i pravom putu stvaranja tima koji je spreman da se bori za najviše ciljeve“.

Orlovi igraju da bi osvajali!
“Velika je razlika između igranja košarke i igranja košarke da bi se nešto osvojilo. Morate da budete tim, da imate visoke domete i da ne bežite od toga da to izjavite javno. Prvi cilj je bio da se napravi kontinuitet dobrih rezultata. Da budete među četiri tima i tada ste u situaciji da se borite za medalju. To je početak i prva pobeda kada smo počeli da radimo i stvaramo ambijent i vraćamo kult reprezentacije i kroz rezultate koje pravimo i koje ćemo praviti. Ponosim se što poznajem te momke. Mogu da budu prvi, četvrti ili osmi. Ono što vidite to je najpozitivnije iz svakog ugla“

O “cirkusu” u NBA ligi...
“Imate primer odlazaka naših Bogdana, Tea, Jokića, Bjelice. Gledamo njihove klipove. Koja je poruka koju Bogdan šalje stalno i tamo, ali i prema svojoj zemlji. Stalo mi je. Želim da napredujem. Da budem deo tima. Da učinim boljim igrača pored sebe i učinim tim boljem. Američki treneri su u fazonu igrača koji su zvezde, ali zvezde sa egom koji u njihovom cirkusu ima smisla, počeli su da traže naše igrače jer naši igrači razvijaju tim. Jer nikada neće sebe da stave u ulogu ispred tima. Zato njihov odnos prema Teu, Jokiću, Bogdanu pokazuju upravo te vrednosti. To ima veze sa kućom, vaspitanjem...“

Kako se Teo promenio za poslednje četiri godine.
“Možete da vidite promenu Tea pre četiri godine i sada. Sjajan momak, vođa, poluzatvoren tip koji ne voli javnost. Voli da ima intimu. Najviše voli da priča loptom. Bio nam je potreban i kao neko ko je na terenu pokazao da je lider, bio nam je potreban i u pomoći nama u odnosu na ostale igrače. Teo je morao da shvati da njegova pohvala ili kritika ima mnogo veću težinu kod saigrača nego kada uradi neko od trenera u stručnom štabu. Ne sme da ima kao lider samo ulogu na terenu nego mora da nam pomogne i da kod ostalih igrača stvaramo da i oni daju doprinose i da se osete bitnim i važnim“

Reči profesora Koprivice...
“Lav prepoznaje lava. Bili smo Saša Đorđević i ja sa profesorom Koprivicom kada je to rekao. Saši se odmah upalila lampica. Isto tako je u reprezentaciji bilo kada je došao Bogdan Bogdanovića. Imate velike igrače, govorim o Teu, koji ga je prepoznao i uzeo pod svoje i igrao je basket sa njim, govorio sa njim i prepoznao je u njemu da će biti bolji tim sa njim. Isto to se dogodilo i sa Jokićem. On je dobio od trenera pruženu ruku, zagrljaj, otvorenost. Ali to ništa ne bi značilo da nije dobio od Tea, Raduljice koji igra na istoj poziciji. Takvo prihvatanje igrača je veoma važno“.

Nema odvajanja.
“Nema grupa, odvajanja, ko će s kim da popije kafu. Vodimo računa o neverbalnoj komunikaciji, izrazu lica, govoru tela. Jako skrećemo pažnju igračima na te male stvari. Pokušavamo sve različitosti koje su pozitivne da sačuvamo, a male različitosti koje su deo negovanja ili nenegovanja da odstranimo. One mogu da poremete komunikaciju. Zato vidite igrače koji recimo trčeći izlaze iz igre posle izmene“.

Stefan Pefi Marković i selektor Đorđevivić su prednjačili u fanatičnosti.
“Fanatičnost u svemu. Bio je jedan igrač, Stefan Marković, a na klupi je bio Aleksandar Đorđević. Oni su nas gurali napred. Svi imamo malo sve to, ali oni su nas terali da fanatičnost u svemu tome dođe do najvećeg mogućeg nivoa. Za nas je to jako bitno“.

Interna pravila u timu...
“Imamo ih mnogo. Kako idemo na obrok, sa obroka, na put, kako smo obučeni, kako se predstavljamo svima vama, da u svemu tome imamo istu dozu zajedništva. Svi zajedno. Ta pravila se poštuju. Kada dođete na teren koji ne laže, ta mala pravila te dovode do toga da pravila, zahteve, obaveze pokažeš i na terenu. To se vidi kroz naš teren“.

O prenošenju vrednosti.
“Obaveza je svih nas koji se nalazimo u maloj grupi zvanoj reprezentacija Srbije da prenesemo prave vrednosti. Ako vi osetite da su one prave, iskrene, poslali smo pravu poruku. Borimo se da svako od nas prenese sve to ne samo ljudima iz košarke, već svim mladim ljudima kojima će to onda biti putokaz šta, kako i na koji način treba da se ponašamo u životu“.

Još malo o odnosu sa Teodosićem...
“Teodosiću teško mogu da objasnim nešto što on ne zna u košarci, verujte. Ali mogu da mu pokažem neke nove opcije. Da ne koristimo samo mi igrače, već i oni nas“.

Bilo je i problema sa specifičnošću ličnosti kod igrača u reprezentaciji.
“Imali smo jednog igrača koji je prve godine bio lider u timu, lider u energiji, trčanju, skoku, odbrani. Koji je sebi napravio karijeru. I koji je posle toga odigrao dve-tri godine, ali igrač koji je sledeće godine došao sa idejom da bi on trebalo da bude malo drugačiji igrač. Koji treba da bude kreator. Da on igra pik en rol, da igra na drugačiji način. Da igra drugačije od onoga što su mu najvažnije karakteristike i onda je to izgubio. I sada pokušavamo da ga vratimo na taj stari put. A ne na taj način na koji je umislio da treba“.

Zašto spisak od 32 igrača?
“Pita se javnost zašto spisak od 32 igrača? Imamo loša iskustva. Od momenta do objavljivanja spiska do početka priprema. Uvek imamo četiri ili pet opcija za sve što može da se desi“.

Zaključio je sve anegdotom.
“Kada je Nikson došao u NASA-u da isprati  poletanje rakete. Video je u ćošku nekog čoveka sa metlom pored svih generala. Pitao ga je - šta ti radiš tu? A ovaj mu je odgovorio  - evo pokušavam i ja da pomognem prvom  čoveku da poleti na mesec“.

Poučno.

Piše: Strahinja KLISARIĆ;
Foto: Star Sport, Acion Images.