Redži Frimen: Zbog Sagadina sam napustio Zvezdu, nisam mogao da ga podnesem

Danas nije nikakva novost kada Crvena zvezda ili Partizan imaju pet Amerikanaca u sastavu. Svi u ABA ligi popunjavaju rostere američkim internacionalcima. Ipak, nije uvek bilo tako. Prvih nekoliko sezona u regionalnoj košarci, viđen je tek poneki Amerikanac, među prvima koji se odlučio da dođe u region je Redži Frimen. Čuveni član Teksas koledža, momak rođen u Bronksu, a na kraju legenda Železnika! Danas kada uđete u dvornu FMP, videćete sedam dresova povučenih iz upotrebe, jedan od njih je Redžijev sa brojem pet.

Ko je pratio FMP, tada Refleks, zna šta Redži Frimen znači za Železnik. Amerikanac koji je živeo punim plućima u Beogradu. Čak i danas, otvoreno priča da mu je Srbija druga kuća, a da je najlepše trenutke u košarkaškoj karijeri doživeo baš u dresu Pantera kada je bio šampion ABA lige. Partije u FMP-u su ga preporučile Crvenoj zvezdi, ali epizoda u crveno-belom je trajala prekratko.

U Srbiju je stigao 2002. godine.

„Posle Njujorka, Beograd mi je najdraži grad na svetu. Sećam se dobro kada sam prvi put stigao. Nije bilo lako, ali saigrači su mi mnogo pomogli. U tom periodu je bilo malo Amerikanaca, pa smo sve svi družili iz drugih klubova. Na primer Fredi Haus je igrao u Partizanu, ali smo vreme provodili svaki dan zajedno. On mi je kao brat. Ipak, prvi koji su mi pomogli da upoznam Srbiju i Beograd su Vanja Plisnić i Ognjen Aškrabić. Obojicu smatram za prijatelje i uvek ću im biti zahvalana. Posle toliko godina, često se setim Srbije, bio je to poseban period u životu“, počinje nasmejani Frimen razgovor za Mozzart Sport.

Leri O’Benon: Nije bilo para da ostanem duže u Zvezdi, još pamtim Tripkovića i najjačeg košarkaša svih vremena

Nije trebalo harizmatičnom košarkašu puno vremena da shvati da može da uživa u Beogradu

„Ljudi su se navikli na mene, a i ja na ljude u Beogradu. Znate, kao Njujorčanin, normalno mi je bilo da izlazim, da upoznajem ljude. Nisam bio jedan od onih koji se zatvori u stan i ide samo na treninge i odmah nazad u stan. Živeo sam punim plućima u prelepom i zanimljivom gradu, upoznavao sam ljude, sticao prijatelje. Moram da pomenem dva imena koja su ostavila veliki trag na moj život. Nažalost više nisu sa nama. Naravno mislim na predivnu Kseniju Pajčin i na mog brata Grua. Nikada ih neću zaboraviti“.

Poslednji put u Beogradu je bio pre više od 10 godina.

„Evo sada dok pričamo prisećam se ljudi, mnogo sam voleo da provodim vreme u Strahinjića Bana. Imao sam nekoliko omiljenih kafića. Beograd me je podsećao na Njujork baš zbog tog noćnog života, nikada nije spavao. Naravno nedostaju mi i moje devojke, a imao sam ih mnogo ha ha ha“.

Gru, Fredi Haus i Redži Frimen (© MN PRess)

Pošto smo se prisetili pojedinosti iz privatnog života, vreme je bilo da tema razgovora pređe na košarku... jer definitivno ima o čemu da se priča. Frimen je bio jedinstven igrač koji je bio ključan u FMP Železniku, posebno u šampionskoj sezoni (2004).

„Najdraži mi je period kada sam nosio dres FMP-a. Naravno ta titula se ističe kao i dan kada mi je dres povučen iz upotrebe. Moram da priznam da sam bio emotivan taj dan. Život košarkaša je pun uspona i padova. Međutim danas se samo sećam lepih stvari i uvek ću biti zahvalan ljudima iz kluba na šansi koju su mi pružili“.

Posle jedne sezone u dresu FMP-a, na kratko se preselio na Mali Kalemegdan. Međutim, u Zvezdi stvari nisu tekle onako kako je očekivao.

„Nikada nisam krio zbog čega se nisam zadržao u Zvezdi. Znam da Zvezda ima mnogo više navijača i da je klub sa istorijom, ali moj tim je FMP i tako će uvek biti. Tada sam međutim prešao u Crvenu zvezdu sa ciljem da napredujem dalje, ali problem je bio trener. Dešava se da neki igrači ne uspeju da pronađu zajednički jezik sa trenerom, ali ono što mi se desilo tada nikada pre ili posle toga nije. Mogu slobodno da kažem da je Zmago Sagadin jedan od najgorih trenera sa kojim sam radio. Nisam mogao da ga podnesem. To je čovek koji je u stanju da vodi trening i da 90 minuta bez prestanka viče i vređa. To je bilo potpuno nenormalno za mene, način na koji se ophodio prema igračima. Tada sam bio odrastao muškarac, nisam imao nameru da dopustim da me neko ponižava, spakovao sam se i otišao“.

Obina Ekezije se priseća Zvezde: I sad me prođe jeza od tih treninga, ali se kasnije sve isplatilo

Potpuno drugačiji odnos imao je sa trenerom u Železniku. U pitanju je bio iskusni trenerski vuk – Vlade Đurović.

„Uopšte nisu bili slični. Potpuno suprotno je sve funkcionisalo. Znao je on da bude vrlo strog i zahtevan, ali se odnosio prema vama kao prema čoveku i to je glavna razlika. Sa njim sam imao odličan odnos i smatram ga za izuzetnog stručnjaka. Upoznao sam ga još dok sam bio u Francuskoj, to je bilo pre mog dolaska u Srbiju. Ostvarili smo tamo prvi kontakt, pa mi je bilo lakše kada sam došao u Beograd. Odmah sam znao šta očekuje od mene, uvek je govorio istinu i nikada nije bio zlonameran, zato smo imali dobru saradnju."

Fredi Haus o derbiju: Klincima pričam da je to kao susret Lejkersa i Seltiksa, samo sa luđim navijačima

U bogatoj karijeri, Frimen je igrao u Portoriku, Hrvatskoj, Francuskoj, Turskoj, Litvaniji, Italiji, Poljskoj, a poslednja stanica je ponovo bila Srbija. Tada je kratko nosio dres Metalca iz Valjeva, bila je to 2009. godina. Posle toga je odlučio da okači patikle o kiln.

“Takva mi je bila karijera, puno putovanja i promena. Bilo je lepih iskustava, Italija i Francuska su lepe zemlje, ali nekako su mi previše turističke. Litvanija i Kaunas mi se na primer dosta svideo i Žalgiris kao klub. Na kraju mi je Srbija nekako najviše ležala, zato sam se i vratio 2009. godine da u Srbiji završim karijeru”, završava Redži razgovor za naš portal.