Raduljica: Do juče sam bio bradati majmun i splavar, a sad sam car, bog, legenda

Do Mundobasketa u Španiji Miroslav Raduljica je u javnosti neopravdano bio označavan kao igrač čiji talenat nije sporan, ali čija glava baš i nije fokusirana na košarkaški teren. U intervjuu koji je još u maju dao za mozzartsport.com ste međutim mogli da saznate da to što mu profesionalni sport nije jedina stvar na umu i nije toliko loše, a tek u opširnom razgovoru za novembarsko izdanje srpskog Eskvajera mogli biste da pronađete još "milion" razlog da počnete da obožavate centra Orlova.

Verovatno do skora jednog od najpotcenjenijih srpskih igrača. I ne baš omiljenog u javnosti. Prosto je neverovatno kojom je brzinom popularni Bradulja preobratio navijače igre pod obručima.
"Veoma mi je zanimljivo kako sam sad car, bog, legenda, a do juče sam bio istetovirani bradati majmun i splavar. Vrlo mi je zanimljivo... Ja sam isti taj Raduljica koji sam bio i 2010.  Dobro, malo sam unapređen što se tiče karaktera, stabilniji sam, ali sam potpuno isti momak, istih rezonovanja, iste ličnosti i percepcije", objasnio je popularni Radulja u sjajnom intervjuu za Eskvajer.

Slava mu, tvrdi Raduljica, ne prija previše, ali raduje ga što ga više ne bije glas da je na terenu nezainteresovan. U Španiji je skako od sreće, konstantno se smejao…
"I ranije je bilo smeha, ali ciničnog i ironičnog. Ovo sada su stvarno bili iskreni radost i sreća. Inače, ja sam malo ‘operisan’ od te euforije uopšte u životu, kažu mi ljudi da sam malo hladan. Mislim da jesam emotivac, ali teže pokazujem svoje emocije".

Ipak, ono što Raduljicu toliko razlikuje od ostalih kolega iz košarke jeste njegov stav prema životu. Želja da upoznaje različite kulture, drugačije ljude... Baš zbog te želje mnogo lakše "trpi" težak život profesionalca kroz koji prolazi sam, jer porodicu još nije oformio. Ali…
"Uopšte mi ne pada teško samački život. Imao sam skoro uvek neke naše ljude sa kojima sam se družio. Iako deluje da sam ovako odbojan, uvek nađem nekog prijatelja, čak i ako nije naš čovek ili ne igra košarku. U Milvokiju, recimo, nisam imao toliko poznanika sa kojima bih se družio i pričao, ali imam toliko interesovanja da ne može nikad da mi bude dosadno. Verujem da jednom normalnom čoveku otvorenog uma ne bi trebalo da bude dosadno u životu. Toliko toga na svetu ima da se sazna i nauči da nikome nikad ne bi smelo da bude dosadno".

Raduljici nije dosadno. Dok je igrao u NBA ligi upoznavao je američku kulturu, slobodno vreme provodi čitajući naučnu-fantastiku (i ne samo to, ali o književnom izboru nešto kasnije), slušajući muziku, učeći jezike (govori engleski, razume ruski, turski i nemački)… Poseban utisak ostavila su dva grada – Istanbul i Berlin.
"Iz koje god da je neko priče može da se pronađe u tom gradu.  Obično pomisle ljudi da su to muslimani, malo zatucani, zatvoreni, da je to patrijarhalna sredina, ali nije. Meni je baš zbog toga zanimljiv, zato što ima toliko kontrasta u njemu.  Može da se vidi mahala, što je reč koja je ostala u našem jeziku, a znači naselje, koja je dosta siromašna, a odmah pored nje najskuplji hotel i neka ogromna kula sa poslovnim centrom. I ne samo to nego je i na svakom koraku primetno ogromno kulturno nasleđe, a i vizantijski uticaj je vidljiv u mnogim građevinama...".

O Berlinu…
"Istanbul i Berlin su mi omiljeni gradovi. Potpuno su različiti, ali su mi baš blizu srca. Prvi grad u koji sam otišao bio je Istanbul, a odmah zatim Berlin i mnogo mi je drago da je bilo baš tako jer sam se u Berlinu pronašao skoro kao u Istanbulu, ako ne i potpuno isto. Nigde nisam video tako slobodnu i opuštenu scenu da možeš, pa slobodno mogu to da kažem, da ideš go po ulici. Viđao sam ljude koji su skoro nagi kako idu ulicom i niko se nije okretao za njima. Koji god da je tvoj fazon, bilo da si roker, bajker, šta god, možeš da se pronađeš u Berlinu, ima svih scena, a ta opuštenost može da se oseti na svakom koraku".

Otkud tolika potreba da se približi svakoj zemlji u kojoj zaigra?
"Mislim da je to jedno od najvećih bogatstava koje čovek može da stekne u životu. Naučiti strani jezik, upoznati te ljude, živeti kako oni žive. Za mene je to neprocenjivo. To ne može da se kupi, to može samo da se iskusi, ako si dovoljno spreman i želiš da naučiš nešto o narodu i zemlji u kojoj si. Mislim da su ljudi koji govore više jezika, iz potrebe ili afiniteta, nemerljivo bogatiji od onih koji imaju samo pare ili moć. Ne kažem da sam i ja među njima".

Još jedna od odlika Raduljice su brojne tetovaže među kojima su i motivi iz serijala "Mračna kula", centralnog dela opusa Stivena Kinga.
"Malo je reći da volim Stivena Kinga. Obožavam ga. To je možda jedina javna ličnost sa kojom bih se slikao i kojoj bih voleo da pružim ruku. Imam istetoviranu ilustraciju Mračne kule... Mnogi mu zameraju zbog nekih raspleta u poslednjoj knjizi, što i jeste malo sklepano, ali meni je to najjači kraj uopšte. Evo, sad sam se naježio čim se setim kako se (glavni junak, prim.aut) penje uz kulu i prolazi kroz ona vrata... Od svih knjiga i filmova za koje znam, kraj ‘Mračne kule’ je najbolji. Žao mi je što se serijal završio".

Naravno, Kingovi bestseleri samo su deo Raduljičine biblioteke.
"Čitam sve, baš volim sve knjige. Fantastiku sam počeo preko ‘Disksveta’ Terija Pračeta i ‘Autostoperskog vodiča za galaksiju’ Daglasa Adamsa. Kinga sam počeo čitati kada sam od brata na poklon dobio ‘Crnu kuću’ i ‘Revoleveraša’ (prva knjiga iz serijala ‘Mračne kule’). ‘Crnu kuću’ sam pročitao, a ‘Revolveraš’ mi onako tanak nije delovao nešto... A onda sam ga pročitao. Tada su kod nas postojali prevodi samo prve tri knjige (od sedam ukupno), koje sam čitao po pet puta. Od ostalih, volim Hesea, neke filozofske knjige... Volim i krimiromane.  Nisam čitao neku stariju žanrovsku literaturu, ali sam dobio preporuku za (Hauarda Filipsa) Lavkrafta, neko mi je njega preporučio rečima da je on otac svih horora.  Čitao sam (Edgara Alana) Poa i bio sam u njegovoj kući u Filadelfiji, što je za mene bilo fascinantno.  Od njega najviše volim ‘Gavrana’. Tolkina sam čitao nebrojeno puta, a imam tradiciju da za Novu godinu gledam produžene verzije sva tri filma iz serijala ‘Gospodar prstenova’ tokom celog dana. Mada, uvek više volim da čitam knjige nego da gledam filmove i serije, iako ekranizacija može da bude zanimljiva".

Kad se već dotakao popularne kulture normalno je osvrnuti se i na Raduljičin muzički izbor.
"Odgovor na pitanje bez čega ne bih mogao da idem na pusto ostrvo bio bi ‘ajpod’. Volim muziku i mislim da nešto nije u redu sa ljudima koji ne slušaju muziku, kao što je moj rođeni brat. Kad ga pitaš šta sluša, kaže: ‘Nemam pojma...’ Ne mora neko da ima tačno određen muzički ukus, već jednostavno da voli da sluša muziku. Ja volim svašta.  Preko dana uglavnom elektroniku. U principu najviše slušam di-džej setove, dip haus i progresiv. Kada se radi o nečem tvrđem, onda volim gitare, tipa ‘Rammstein’, ‘Disturbed’ i ‘Motörhead’, ili od domaćih ‘Ritam nereda’, ‘Bjesove” i ‘Gobline’. To slušam pred utakmicu".

U moru apsolutno genijalnih izjava Raduljice izdvajamo odgovor i na pitanje otkud odluka da, ra zazliku od većine sportista koji ulažu u nekretnine, on investira u fitnes centar?
"Generalno sportisti ulažu u jednu te istu stvar, koja jeste dobra (nekretnine), ali ja pokušavam da stvorim nešto za budućnost. Kao što sam rekao, ne bih se bavio košarkom posle završetka karijere, ali volim sport i mislim da je to dobra i zdrava ideja, a ovo je nešto za budućnost. Na kraju krajeva, da pomenem i taj patriotizam, što je reč koju mnogi pogrešno shvataju. Šta ima bolje nego vratiti svojoj zemlji i zaposliti, evo, 18 ljudi, kao što ima ovde, i, što ne volim da kažem, hraniti njihove porodice? Jednostavno, želim da dam nešto svojoj zemlji na drugačiji način, to je za mene patriotizam. A ta reč se kod nas shvata u pogrešnom smislu. Nažalost, patriotizam i nacionalizam su kod nas iskrivljeni pojmovi".

Kompletan intervju sa popularnim Braduljom pročitajte u novembarskom izdanju srpskog Eskvajer magazina.

(FOTO: Action Images, Star Sport)