Radošević za MOZZART Sport: Veći profesionalizam imali smo pre 30 godina nego danas!

Tokom proteklih sedam godina Miroslav Radošević je radio Sizifov posao od kojeg nipošto ne odustaje, jer se ne miri sa mogućnošću da neki novi užički klinci narandžastu loptu nemaju gde da tabaju.

Zbog svega toga, upitali smo ga u šali, da li kao direktor više puca "trojke" ili mahom ide na "polaganje"?

"A-ha-ha... Sad da izjavim da sam se izborio za bolje uslove funkcionisanja kluba, baš i nisam! Sve što uradimo – uradimo na čisti entuzijazam i ljubav prema košarci. I svi smo volonteri. Ja sam u kontinuitetu tu poslednjih šest sezona, dok je bilo onih koji su s vremenom ostajali bez snage i moći da pomognu i napuštali su klub. Generalno, mi u Srbiji stalno govorimo o nekom profesionalizmu, dok je na sceni čist amaterizam. Čak mislim da je veći profesionalizam bio i pre 30 godina nego danas. U takvim okolnostima teško je napraviti nešto stabilno. Praktično, to što se uopšte takmičimo, za nas je podvig", kaže Miroslav Radošević.

Imaju li gradski oci razumevanja za vaše finansijske muke?

"Grad navodno voli košarku i izdvaja određena sredstva iz budžeta. Uz nas stalno imamo dve firme koje nam pomažu koliko mogu i to je to. Sve što nam preko toga treba, snalazimo se kako znamo i umemo. Nadali smo se da će biti bolje, pošto smo u prošloj sezoni imali dobre rezultate. Međutim, sve se završilo na tapšanju po ramenu i neispunjenim obećanjima".

Ima li talentovane dece koja se rađaju s mekom rukom?

"Ne znam koji grad nema talenata, pogotovo ovaj naš region Zapadne Srbije. E sad, što se od svih njih, bar svake treće ili četvrte godine, ne formira jedan vrhunski igrač, malo je kompleksnije pitanje. I za struku i za ostale. Pritom, otežavajuća je okolnost što roditelji decu više usmeravaju ka školi, pošto je svakom roditelju ona na prvom mestu. I ja to razumem i podržavam. Uostalom, kad završe srednju školu, većina želi da upiše fakultet i automatski se kvalitet prelije u Beograd. A mi jednostavno nemamo način da ih zadržimo, oni odlaze u prestonicu. Iz tog razloga je normalno što Zvezda, Partizan i Železnik dominiraju".

Majstore, da li se majstori jednostavno rađaju ili mogu da se napornim radom izgrade?

"Za sebe ne mogu da kažem da sam bio majstor, ali sam bio dobar igrač koji je od roditelja nasledio upornost i sklonost prema radu. Košarku sam voleo da igram, međutim, relativno kasno sam počeo da treniram. Zanimljivo je da su mi na početku pričali kako nisam talentovan. A ja sam smatrao ne samo da sam talenat za košarku, nego i za fudbal. Ipak, odlučio sam se za košarku, jer su mi treninzi bili zanimljiviji. Sve u svemu, talenat je neophodan za velika dela".

Možeš li da navedeš šta je presudno uticalo da ta velika dela i učiniš?

"Ključna je bila ta završna sezona u Prvom Partizanu, kad smo igrali u Prvoj ligi, nekadašnje "polu–Juge", da je tako nazovem, pošto nije bilo klubova iz Hrvatske i Slovenije. Mnogo mi je pomogao trener Pera Rodić, kao i saigrači, tadašnje užičke legende – Slavenko Marić, Aco Pavlović, Arnautović, Matić, Bogićević, Sreten Đurić, Janković... Ukratko, imao sam veoma dobre mentore, kako na parketu, tako i van njega. Uz njihovu podršku te godine sam postao i juniorski reprezentativac. E tada sam već ozbiljno počeo da razmišljam o aktivnom bavljenju košarkom i to za vreme služenja vojnog roka".

Kad i gde si odužio dug prema domovini?

"Jedan sam od malobrojnih igrača koji je obukao uniformu, te 1992. godine, a bio sam prvo u Beloj Crkvi. Kasnije sam prešao u Beograd". 

Sigurno si bio vozač?

"Da, bio sam u auto-jedinici".

Jesi li negde trenirao u slobodno vreme?

"Imao sam dogovor sa Partizanom, ali nisam mogao fizički da izdržim i stignem da ispunim obaveze u kasarni i onda da odem u halu".

Po čemu pamtiš dane provedene u hali čačanskog Borca?

"U Čačku sam odigrao tri prelepe sezone, tokom kojih sam definitivno prelomio i rešio da ću živeti od košarke. Sad, da budem iskren, malo sam se u početku pribojavao kako će me novi saigrači prihvatiti".

Zbog čega?

"Zbog rivalstva koje oduvek vladalo između Užičana i Čačana. Navodno, ne volimo se! Na moju sreću, sve je u svakom pogledu bilo perfektno".

I tako si zaslužio poziv Partizana. Da li je postojalo nešto što ti je u velikom klubu pričinjavalo problem?

"Malo mi je trebalo vremena da se priviknem na drugu dimenziju života i rada u odnosu na Slobodu i Borac. Prvenstveno sam morao da se prilagodim na neku drugu atmosferu koja je vladala u svlačionici. Iako smo imali fenomenalnu ekipu, ništa nismo uradili te godine, osim što smo se plasirali na Fajnal for. Nedostatak zdrave hemije u kolektivu učinio je svoje. Šta znam, nekako smo se bolje slagali kad se nađemo negde napolju, nego na parketu".

Gde napolju? Na splavovima?

"Ma ne, tada splavovi nisu bili popularni. Mada, bilo je mesta na koja smo izlazili, nismo ni mi bili cvećke! Nego sam hteo da kažem kako smo se na putovanjima i zajedničkim večerama lepo slagali, ali je dobra saradnja izostajala tamo gde je najvažnije – na utakmicama".

Postoji li žal za nečim što u karijeri nisi uradio kako treba?

"Iskren da budem, najviše mi je žao što nisam ostavio dublji trag kao reprezentativac, a pomalo frapantan podatak je da sam član državnog tima postao kao igrač Borca koji je te sezone ispao iz Prve lige. Sigurno da najveću zahvalnost dugujem Željku Obradoviću koji me je uvrstio na spisak. Imao sam veliku čast da zaigram pored igrača koje sam do tada mogao samo da vidim na televiziji. Sad, možda je to bila "čačanska veza", a-ha-ha, ali mislim da sam na tom evropskom prvenstvu u Barseloni opravdao Željkova očekivanja".

Zašto posle toga nisi pozivan u nacionalni tim?

"Realno, nisam blistao te prve godine u Partizanu, tako da sam samo dospeo na širi spisak kandidata. U to vreme imali smo plejadu sjajnih šutera i bilo je vrlo teško doći do reprezentacije. Zato sam posle odlične prve sezone u Turskoj i titule najboljeg strelca šampionata i te kako očekivao povratak u reprezentaciju".

Kako ti je pošlo za rukom da se ekspresno privikneš na tursku košarku?

"Imao sam sreću da me dočekao Slovenac Jurković koji mi je od prvog dana davao smernice i savete. Sve je mnogo lakše kad negde imaš pripremljen teren. Generalno, Turci su vrlo gostoljubiv narod i brzo sam se privikao na tamošnji stil života i igre. Uostalom, podatak da sam bio kapiten u ekipi sa samo dva stranca, dovoljno govori sam za sebe. Zaista je to bio najlepši period u mojoj karijeri, tokom koje nisam promenio mnogo klubova. A to opet govori da sam vredeo, čim nisam brzo menjao sredine".

Kako je bilo u Italiji?

"Ništa posebno. Italija je bila razočaranje za mene. Povredio sam se po drugi put i ostala mi je u lošem sećanju. Jedino lepo iz tog perioda je rođenje naše druge kćerkice. Italijani su hladni ljudi, povučeni, nema tamo druženja pre i posle treninga, kao što je to bio slučaj dok sam igrao u srpskim klubovima i u Turskoj".

U kojoj meri pratiš dešavanja u našim najvećim klubovima?

"Nemam šta da komentarišem na tu temu, oni dovoljno pričaju između sebe. Žao mi je što ima toliko trzavica i bavljenja stvarima koje nemaju veze s košarkom. Poslednje tri-četiri godine Partizan je u finansijskoj, ali ne i u rezultatskoj krizi i uvek uspevaju iznova da prave ekipu. Stvarno su crno-beli institucija i uvek ću ih, kao partizanovac, favorizovati u odnosu na Zvezdu. Naravno, super je za našu košarku što je u međuvremenu i Zvezda ojačala".

Šta misliš o kvalitetu naše lige?

"Sad se vraćamo na početak razgovora, kada sam konstatovao da kod nas pričamo o nekom profesionalizmu, dok je na sve strane amaterizam. Liga nam nije na visokom nivou, a što je to tako veliki udeo ima Jadranska liga, odnosno učešće naših klubova u njoj. Nikada nisam ulazio u problematiku da li su morali tamo da idu ili ne. Uglavnom, ubeđen sam, kao i veliki broj košarkaških ljudi, da bi naš šampionat bio mnogo kvalitetniji sa ta četiri kluba. Na taj način bi i želja mladih ljudi da se bave košarkom bila pospešena".

Odigraš li po koji basket da te mine želja?

"Pre dve godine imali smo deficit igrača i počeo sam da treniram sa ekipom i spontano je krenuo pritisak da se reaktiviram. Odoleo sam nekako izazovu i zato sad izbegavam kontakt s loptom, da me ne bi povukla i primorala da se predomislim. Iz tog razloga sam se okrenuo tenisu koji igram s vremena na vreme".

Koliko se trudiš da budeš informisan?

"Uglavnom pročitam naslove i znam najvažnije stvari. Moram da kažem da još uvek čitam novine od pozadi, kako mi to kažemo. Politika me ne interesuje i nisam politički orijentisan".

Da li si zadovoljan načinom na koji sportske novine prate košarkaška zbivanja?

"Fudbal će uvek biti na prvim stranama i mi iz košarke, odbojke, rukometa i drugih sportova moramo da se pomirimo s tim. Svakako da kvalitetnih tekstova ima, čim se novine kupuju. Nisam neki ljubitelj kladionice, međutim, moram da kažem da je vaš časopis trenutno najkvalitetniji na tržištu i uvek ga rado pročitam. Deluje svetski".

U UŽICU IMAM SVE ŠTO MI TREBA!

Jesi li imao dilemu gde ćeš da živiš po završetku karijere?

"U Beogradu sam bio tri godine i da sam ostao i potpisao još jedan ugovor, kao što je trebalo, ali to sad nije bitno, verovatno bih ostao u glavnom gradu. I tako sam posle otišao u Tursku i Italiju, gde mi je rođena druga kćerka".

Kako se zovu devojčice i koliko imaju godina?

"Anđelina je napunila 17, a Đurđina 11 godina".

Hoće li Anđelina da se bavi glumom?

"Blizu si, a-ha-ha... Stani da završim priču o povratku u Užice. Dakle, Đurđina se rodila u Italiji, dok je Anđelina bila stasala za školu, tako da se nismo mnogo premišljali. Tim pre što mi je i supruga Užičanka i ovde su nam svi koje volimo i do čega nam je stalo. Takođe, razmišljali smo i da je mnogo lakše vaspitanje dece u malom gradu".

Da li se vaše devojčice bave sportom?

"Vole sport, pogotova starija kćerka, međutim, ništa ne treniraju. Doduše, Anđelina je jedno vreme pokušala sa odbojkom i prestala. Iskren da budem, malo sam i ja tu kriv, jer ih nisam više usmeravao ka sportskom polju. Šta znam, smatram da ženski sport traži mnogo veće žrtvovanje".

NEKADA SE TRČALO NA POZIV SELEKTORA!

Kako gledaš na nove vetrove koji duvaju u našoj reprezentaciji?

"Sigurno je velika stvar što su momci izborili učešće na narednom svetskom prvenstvu u Španiji. Sale Đorđević je dečko koji ima harizmu, znanje i iskustvo. Nadam se da on neće imati problem kao Duda, pošto mi najviše para uši kad neko otkaže poziv u reprezentaciju. Za mene je to nerazumljivo. Do pre desetak godina, kad je reč o državnom timu, reč otkaz nije postojala. Svi su trčali da dođu i igraju za svoju zemlju. Očigledno je u međuvremenu reprezentacija izgubila kult".

(FOTO: MOZZART Sport)