PRELAZZI: Igra za večnost

Nikome od mojih saputnika, kolega pristiglih sa svih krajeva sveta, nije bilo jasno zašto sam morao da nađem taj spomenik. Ovo je Atlanta, govorili su mi te jeseni 2014, dom Koka-kole, lude zabave, grad u kojem uvek možeš da nađeš otvoreni bar sa devojkama koje su tek završile smenu u Hootersu i sasvim su spremne da im platiš piće, i zašto bi potrošio celo jedno popodne tumarajući kroz Centennial Olympic Park, u potrazi za mermerom na kojem pišu samo neka imena.

Nisu shvatali, naravno, i nisam ni pokušao da im objasnim šta su ta slova, uklesana u kamenu pod kakvim se naši na Balkanu kopaju, značila trinaestogodišnjem dečaku celo jedno punoletstvo ranije; ni da ni za koga s ovih prostora Atlanta nikada neće biti grad Koka-kole, ni najvećeg aerodroma na svetu, ni plavokosih kelnerica koje bi ti uz veliki meni ponudile i dekolte, samo za gledanje, je li...

Atlanta su bile neprospavane noći posle jednog i pre još jednog rata, kada je samo nakratko zaličilo da će zemlja postati nešto normalno; Atlanta je bila najbolja utakmica kapitena Paspalja i žal što Zoran Savić sedi na klupi, jer ko zna šta bi se onda desilo. Zoran Savić je, i po svedočenju Aleksandra Đorđevića, vazda bio pobednik nad pobednicima...

Atlanta je tajac u dvorani što njihov “Dream Team” ne može da oduva neke momke čudnih prezimena koji su neka druga Jugoslavija, mada se i dalje zovu Jugoslavija, kako je to nevešto, u crno-belim tonovima, pokušavao auditorijumu da objasni komentator, ne zaboravljajući da nas stavi u folder “bad guys” u poslednjim balkanskim okršajima; Atlanta je deset minuta do kraja i svega pet razlike za Sjedinjene Američke Države, sa Pipenom i Pejtonom, sa Milerom i Olajdžuvonom, sa Melounom i Stoktonom...

“European Nightmare”, belački odgovor na “Tim snova”, rođena je u noći pune zle krvi u Atini, kada je Grk bio brat kao što je Kain bio brat Avelju, ali je tek tamo, na njihovom bunjištu, na stotu godišnjicu Olimpijskih igara, otetih dolarima istoj toj Atini, postala najveća.

Našao sam ga u olimpijskom parku, nedaleko od fontane koja cvrkuće i prelama šarene snopove kroz slapove, bio je pozni oktobar 2014, svega mesec dana nakon što su naslednici tih imena slavno, junački, egzibiciono poraženi u finalu Svetskog prvenstva od nekog drugog “Tima snova”.

U Španiji je septembra 2014. rođena još jedna noćna mora svih ekipa koje nisu Ameri, i morao sam to da ispričam slovima uklesanim na ispoliranom mermeru. Bili su tu, jedan ispod drugog, od Miroslava Berica do Milenka Topica – baš tako, ćelavom latinicom, no dobro sada – i bilo je simbolično, i tako očekivano, da imaju spomenik u belom svetu, a ne u svom belom gradu.

Pa šta će im, uostalom, ko bi njih mogao zaboraviti, čak i ako je prošlo dvadeset godina?

Često sam se i sam, javno i posredstvom MOZZART Sporta, pitao zašto na Skupštini grada, iznad mitskog balkona koji je uvek i isključivo prirodno pripadao samo košarkašima (od julskog ludila 1995. bi ga samo pozajmljivali drugima), zašto tamo gde je nekada visila petokraka kojoj će do'akati gradonačelnik Zoran Đinđić, ne stoji košarkaška lopta, jedini simbol oko kojeg nacija može da se ujedini, ili zašto se negde nadomak aerodroma ne uklešu očevi osnivači naše košarkaške nacije – Aca Nikolić, Raša Šaper, Bora Stanković, Nebojša Popović – da i mi imamo svoj Mount Rushmore, a s druge strane, na Avali, i likovi Žeravice, Novosela, Ivkovića i Boše Tanjevića?

Sada znam, posle još jednih Olimpijskih igara, posle još jedne euforije, a pred finale svih finala, da bi to bilo suvišno, da košarkaška lopta ionako stanuje u svakoj zenici pripadnika ovog naroda, neuhvatljiva kao zvezda padalica, stalna kao kometa koja se pojavljuje u redovnim intervalima.

Sve ostale lopte su za igru i sport, kroz ovu se živi, pati, slavi, navija, plače i posmatra ceo svet.

Mada bi, možda, onaj drugi predlog mogao da prođe: da himna Srbije ubuduće bude tri minuta zvuka koji lopta pravi kada “cepne” mrežicu sa sedam i po metara, i video-klip sa rukom koja ostaje u zraku Bogdana Bogdanovića ili Miloša Teodosića; nijedan drugi zvuk, videlo se to ovih dana, ne izaziva toliko ushićenje čitavog naroda.

One 1996. drugi su morali da se uštinu – sanjamo li ovo? Šta se to dešava? Da li je moguće da se ovi tako biju s Amerima? – nama je već tada, odmah posle sankcija, sve bilo nikolićevski normalno.

One 2014. ispričaću se sa spomenikom u Olimpijskom parku u Atlanti o tome da su “Srbi ludaci” u Španiji, nema ni mesec-dva, igrali još jedno finale sa Amerima, i kunem vam se, nije to bilo šuštanje fontane ni šapat već opalog lišća u Džordžiji, kunem vam se da su mi ta slova odgovorila:
“Gore glavu, pobogu. Je l' se sećaš te 1996? I koliko smo bili ponosni, ali tužni, jer smo mislili da ih nikada nećemo pobediti? Da su i dalje nedodirljivi, vanzemaljci? A sećaš se da je posle toga došla 2002... Doći će, tako, opet naše, ne brini. Ovo je igra za večnost, imaj to uvek na umu. Već sada na Olimpijskim igrama, neka ti novi klinci urade isto što i mi, ili neka urade bolje nego što smo mi, pošto gore sigurno neće i ne mogu...”

Jesmo li dosad shvatili, onda, da ta naša košarka, uz sve povremene padove, u stvari ima istoriju toliko slavnu da se ponavlja nevezano od imena i prezimena?

Zar ne pričaju svi ovih dana da Raduljičino zakucavanje jednog Hrvata baš mnogo liči na Danilovićevo zakucavanje jednog Litvanca? Zar ne liči onaj Bodirogin “duel” sa Redžijem Milerom oko peškira na “cimanje” koje Džonu Stoktonu, pred sam kraj meča u Atlanti, upriliči Saša Obradović? Zar ne liči na tog Sašu Obradovića onaj ponekad potcenjeni genijalac Stefan Marković? Nije to slučajno, to je kontinuitet od vremena onog posleratnog kvarteta, pa preko Daneua, Gordića, Koraća, pa preko Ćosića, Skansija i Plećaša, pa do Moke, Kiće i Praje, i Dražena i Tonija i Mirze, i Saše, Saše i Divca, taj recept tajniji od onog za koka-kolu, čija velika zgrada baca senku na Olimpijski park na kojem piše “Silver – YUG”.

Tu tradiciju, tu ljubav, to zanesenjaštvo, to vrelo talenta, to uz Srbiju ima samo Amerika. I zato je ovo jedino istinsko finale Olimpijskih igara – možda dolazi tek na svakih 20 godina, ali to nema nikakve veze, sva ostala finala su samo revijalne borbe, zagrevanje za ono pravo. To je onaj, ponavljamo se, “organizovani haos”, po kojem će Aleksandar Miletić svojoj seminalnoj knjizi nadenuti naziv “Džez basket”. Nijedan drugi sport ne dozvoljava vam toliko da improvizujete, i zato se narod koji volšebno ume da sastavlja kraj s krajem, i da preživljava bez dinara, i da se smeje u skloništima i da igra na mostovima, da ukrade fazone, da bude mađioničar i šibicar i spadalo i pustolov, zato se taj narod vezao baš za basket.

Ta improvizacija vidi se u još jednom sportu: narod koji nema more, a nema ni bazene, ili nema toplu vodu iako ima bazena, najbolji je na svetu i najbolji svih vremena u vaterpolu, poslednjem bedemu odbrane viteštva i herojstva u sportu (ne računajući talijanske sudije ponekad?), gde pobeđuju zaista najjači i najspremniji, a ne najbolje marketinški upakovani...

Pa i taj Mirko Novosel, koji se ovih dana mnogima zamerio i kojeg “hejtuju” današnji klinci, koji nemaju pojma da je Novosel bio revolucionar bez kojeg ne bi bilo zlata na EP 1973. ni tranzicije jugoslovenske košarke u modernost koja će kulminirati krajem osamdesetih i početkom devedesetih, i on je slika i prilika naše košarke. On je naš, hteo to ili ne, baš takav kakav je – drzak, bezobrazan, iskren i ponekad previše zagrižen: da nije bio takav, ne bi bio toliko veliki. Da nije takav, ne bi postao jugoslovenska legenda. Nećemo se odreći ni Novosela, kao što se nismo odrekli nijednog velikana; samo ćemo ga, kao što je red sa starijima, naterati da prizna da nije bio u pravu. Mangupski, šmekerski, urbano, sportski. Baš kao što je selektor Aleksandar Đorđević uradio sa mnogo “komentatora” i “stručnjaka” koji su mu, zbog samo jednog igrača, spočitavali sujetu i predviđali krah. Šta je jedan igrač, pobogu, za desetine, stotine, hiljade mladića pod obručima, sa grbom na grudima i himnom na usnama?!

Jer kada igrate protiv Srbije u košarci, vi igrate protiv svake legende koja je izum jednog Kanađanina presadila kao pelcer u plodnu crmnicu Balkanskog poluostrva.

Pre nego što se upale svetla Karioka arene u nedelju uveče po našem vremenu, da označe početak poslednjeg “iventa” na ovim Olimpijskim igrama – ah, koliko je samo milijardi NBC iskeširao da bi u “prajm-tajmu” prenosio kako “Team USA” dere bilo koje prineto žrtveno jagnje!; i sa kakvim su samo grčem u želucu njihovi menadžeri gledali kako puleni Trenera sa velikim T i Čoveka sa velikim Č, Saleta Đorđevića, opšte sa ishajpovanim Boomersima! – prve redove će, duhom i mislima, zauzeti mrtvi i živi “dugački” Srbi i Jugosloveni, od doktora Nikolića do Ranka “Serafike”, kako su ga zvali Španci, koji su selektora što nam je doneo prvu titulu prvaka sveta voleli skoro jednako kao i mi, pa sve do onih imena sa svetilišta u Atlanti.

Pre nego što prva lopta vidno prođe kroz obruč u direktnom prenosu, on će već biti krcat svim velikim koševima koje su postigli ti igrači i kojima su dirigovali ti treneri. I Koraćevom distancom, i Saletovim trojkama Hrvatima i Litvancima, i Paspaljevom simultankom u finalu u Atlanti, i Draženovim ubačajem “bez koske”, dok u jednom ćošku dvorane Kića i Moka igraju odbojku, a u drugom se Pino Đerđa i Ivo Daneu svađaju na koga od njih više podseća Teo.

To je naša košarka u svojoj suštini, a ovo kad po hiljaditi put uništimo Hrvatima teško prikupljeno samopouzdanje u četvrtfinalu, pa kad zgazimo Australiju u polufinalu (a zgazili bismo, još ubedljivije, i lanjske dužnike Litvance, samo da su imali tu nesreću da nalete na nas), ovo kad selektor Saša Đorđević prevaziđe plejmejkera Sašu Đorđevića, to je samo primenjena umetnost.

Ono što šapuće kvadar u Olimpijskom parku, samo ako umete da čujete, to je jedna velika istina: samo Srbi mogu sebi da daju za pravo da su uvereni u pobedu protiv Amerike u finalu Olimpijskih igara. Bio taj entuzijazam lažan ili ne, bio potpuno neutemeljen ili ne, naš je i imamo pravo na njega, jer smo najbolji s ove strane “Velike bare”.

Najbolji smo čak i u retkim godinama i decenijama kad nam ne sija medalja oko vrata, a kamoli kad nam se cela planeta klanja i ustreptalo se pita “Au, mogu li ovi ludi Srbi stvarno to da urade?”

O da, još kako mogu, priča mermer u Atlanti, odzvanja sala u Indijanapolisu, čuje se lopta koja pogađa tablu na terenu između blokova zgrada u Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Valjevu, Somboru, Kraljevu...

Već 2016? Ili 2019. ili 2020?

Potpuno je svejedno.

Ovo naše je, ionako, igra za večnost.

Piše: Marko Prelević, urednig magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.