PRELAZZI: Darko i Radman

U dva dana smestile su se te dve vesti, i obe su bile nekako tužne... Prvo je Vladimir Radmanović saopštio da prekida karijeru u svojoj 32. godini, a potom je stigla ona mnogo bizarnija priča: Darko Miličić će predvoditi reprezentaciju Srbije u pecanju šarana, negde u Italiji.

Dve sudbine tako su dobile svoje finale. A obe govore o istome: o onom kada ti onaj odozgo i ti ludi srpski gorštački geni podare predispoziciju da budeš među najboljima na svetu, a ti se zadovoljiš samo novcem. Zaboraviš na slavu, na tradiciju, na svoje snove, na onaj prvi dan kada si obuo duboke patike i stao ispod obruča – izgledao ti je zastrašujuće daleko, mada ti je lopta grejala ruke, toplije od prve ljubavi – i zadovoljiš se nulama na bankovnom računu.

Čak i ako je posredi gomila (i gomila, i gomila, i gomila...) novca, opet ostavlja gorak ukus u ustima...

Nekada 12. pik na draftu, Radmanović je proveo neverovatnih 11 sezona u NBA. I šta će se od svega pamtiti? Trojke koje je, iz nekog razloga, šutirao kao besan, iako mu nisu najbolje išle? One pletenice koje je nosio dok je igrao u Sijetlu, gradu kojeg su proslavili i Pejton, i Kemp, i grandž, i Soniksi koji više ne postoje, baš kao što ne postoji ni Radmanova karijera? Ili čuveni incident kada su ga Lejkersi kaznili sa pola miliona dolara jer je slomio rame vozeći snoubord usred sezone?

Čime je on, sem povremenim naslovima o dve-tri „banane“ koje je lupio, doprineo srpskoj i svetskoj košarci? Pomisli li nekad na to?

Darkova priča još je nesrećnija ako sagledate sliku široku kao njegova ramena i duboku kao istorija talenata u jednoj zemlji košarke...

Nikada, valjda zbog tog kvrca u glavi, nije Miličić izgledao kao da će opravdati poziciju na draftu – bio je, pobogu, iznad Karmela Entonija i Dvejna Vejda! – i džaba onaj prsten iz prve sezone, kada tom sportu, najzahvalnijem od svih, nisi vratio ništa.

I sve bi bilo lakše – i ovaj bi tekst, i svaka rasprava o njima dvojici, bila intonirana mnogo oštrije – da Miličić i Radmanović nisu, suštinski, dobri momci, mada to često ne pokazuju.

Darko je, ne treba to nikada smetnuti s uma, jedan od najvećih dobrotvora i humanista koje je ova zemlja videla u poslednje dve decenije: gotovo je sam finansirao lečenje dece od retkih bolesti i podržao osnivanje fonda, a nisu retke bile ni vesti da je iz svog džepa plaćao operacije svima kojima su bile potrebne, mada njemu taj marketing nije bio važan.

On je spasavao živote, i to i dalje radi. A koliko nas može to da kaže za sebe?

Ni to, avaj, baš kao ni košarkaško umeće nisu prve asocijacije na njega, koliko oni mizerni statistički podaci ili psovke upućene sudijama i njihovom potomstvu ili, nažalost, njegovi traktati o velikom Dudi Ivkoviću.

Mogla je i ta filantropija i ta mračnija strana njegove ličnosti da ide u korak sa koševima i uspesima, sa dresom reprezentacije ili sa ol-star vikendom. A nije.

Lepo je loviti šarane, i na Dunavu i na nekom Svetskom prvenstvu, i lepo je kad imaš toliko para, čak i ako nisi slavan, čak i ako si pomalo ozloglašen.

Ali hoće li, kad mu se na tom prvenstvu velika riba, pravi kapitalac, skine s udice tik pre nego što je izvuče, Miličić tu prepoznati sebe i pomisliti da je sve moglo da bude drugačije, samo da je malo više jurio loptu, a malo manje novac, samo da je malo više slušao srce, a malo manje poruke koje ti javljaju da ti je na račun legao još koji milion? 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta 

(FOTO: MN Press)