Predsednik Cedevite Olimpije tvrdi: Olimpije više nema, budžet nam je između pet i šest miliona evra

Emil Tedeseki, osnivač Atlantik grupe čiji se godišnji promet približava sumi od 1.000.000.000 evra i ujedno predsednik Cedevite Olimpije retko se pojavljuje u medijima. Još ređe javno priča o košarkašom kolektivu nekada iz Zagreba, a od 2019. "stanovniku" Ljubljane posle spojanja Cedevite i Olimpije. Ipak, u razgovoru za slovenačku "Ekipu 24" odlučio je da iznese mnoge detalje koji mogu da budu zanimljivi i celom regionu, ali i neke savete koji bi koristili Sloveniji.

"Ono što bi u Sloveniji moglo da se promeni – kada je reč o vrhunskom, profesionalnom sportu – jeste oporezivanje sportista, koje je diskriminatosko. Ako slovenačka javnost želi da gleda vrhunske sportiste u Sloveniji, na primer Klemena Prepeliča ili Jaku Blažiča, ako (već) ne može da gleda Luku Dončića, onda bi poresko opterećenje za vrhunske sportiste trebalo da bude manje. Reč je o relativno malom broju ovakvih sportista, ukupno između 10 i 20. Ali sada šaljemo te mlade ljude da zarade na drugom mestu. Registruju se u Monte Karlu, Americi, igraju u Turskoj ili Grčkoj. Na kraju, Slovenija od svega toga nema ništa, ne naplaćuje porez, a gledamo drugorazredne strane sportiste. Danas je cena vrhunskog košarkaša, na primer, 350.000 evra neto po sezoni. Sa stanovišta poreskog sistema, Cedevita Olimpija je nekonkurentna klubovima iz Srbije i Crne Gore, kao i klubovima iz Nemačke i Italije. A ovo drugo je problem. Inače kapa dole slovenačkom sportu. Slovenija će uvek imati šampione. Važno je da ne gledamo samo u dresu Barselone ili Panatinaikosa, već i u dresu Cedevite Olimpije ili nekog drugog slovenačkog kluba", rekao je Tedeski.

Otkrio je koliko novca Upravni odbor Cedevite Olimpije obezbeđuje za jednu sezonu i da li on lično ima uticaj na odlučivanje o važnim sportskim potezima.

"Godišnji budžet Cedevite Olimpije je između pet i šest miliona evra. Naši rivali Partizan i Crvena zvezda imaju više od deset miliona. Venecija kao najbogatiji klub ovogodišnjeg Evrokupa između 12 i 13 miliona, a najbogatiji evropski klubovi, poput Barselone, Reala i Anadolu Efesa, imaju više od 30 miliona evra na raspolaganju svake godine. Da li biste takve budžete dali u ruke nekome ko nikada ranije nije upravljao tolikim novcem? Nije bitno da li je u pitanju osiguravajuća, energetska kompanija, proizvođač hrane i pića ili bilo šta drugo. Zakoni su isti. Ne bavimo se igračima na tabli. Možemo da raspravljamo ko je bolji, Džoš Adams ili Džejkob Pulen, ali to je na nivou malo obaveštenijeg gledaoca. Ne bavimo se sportskom, već poslovnom politikom kluba. Povremeno pitam i trenera kako ćemo da igramo, ko će igrati više, a ko manje, ali to radim na sopstveno zadovoljstvo, jer želim da se dodatno informišem. Trener je odgovoran za sve trenerske odluke, a ja, kao predsednik UO kluba, nikada ne bih uzeo za pravo da ga savetujem ili se mešam u stvari za koje nisam odgovoran i o kojima ne odlučujem. U svakom preduzeću je apsolutno neophodno da se zna ko šta radi."

Tedeski je pojasnio da je nekadašnja Olimpija u neku ruku prošlost...

"Znam da ću vas rastužiti, ali Olimpije više nema. Ona je zapravo još ovde, ali se spojila sa drugim klubom. Znam da kada se pomene Olimpija, to se kaže u žargonu, a znam i da će u razgovoru među ljudima uvek biti samo Olimpija. Zaista nemam problem sa tim, i nije to ego trip, ali to uvek volim da kažem. Treba znati da je Cedevita u ovaj brak, koji neće biti kratkog veka, uneo oba međunarodna takmičenja - Evrokup i ABA ligu. Naravno, veoma poštujem i istoriju i tradiciju. Upravo sam poslednji put sreo legendarnog Ivu Daneua. Zagrlili smo se, srdačno pozdravili, a on mi se zahvalio na svemu što radimo za Olimpiju. Rekao sam mu: 'Ali, gospodine Ivo, Olimpija je otišla, sada je spojena sa drugim klubom'. Ubrzo je odgovorio da zna da se ime menja, rekavši da je danas Cedevita, pre toga Petrol, pre toga Union... Ali ovo je malo drugačije. Sa Cedevitom je to sportski spoj dva entiteta, a ne samo sponzorstvo. Ali dobro, to je sada jedna porodica za mene. Ne radi se o Slovencima i Hrvatima. Baš me briga odakle ko dolazi, niti želim da brojim krvna zrnca. Ponekad, na primer, pročitam na nekom internet forumu da je ovo hrvatska Olimpija, da je Cedevita, a ne Olimpija, i samo se nasmejem na te gluposti."

Otkrio je kako je došlo do spajanja Cedevite i Olimpije 2019. godine.

"To je bila ideja mog sina Emila Tedeskog Mlađeg, sada takođe član UO kluba. Jedne večeri, kada smo obojica bili kod kuće i gledali utakmicu ABA lige, rekao mi da je frustriran zbog dve stvari. Najpre ga je brinulo koliko će gledalaca doći na sledeću utakmicu Cedevite kod kuće. A drugo, iznervirao ga je odnos grada Zagreba i tadašnjeg gradonačelnika prema Cedeviti – klubu koji je u pet godina tri puta igrao u Evroligi, igrao na završnom turniru Evrokupa, osvojio pet titula državnog prvaka i mnogo lovorika u kup takmičenju. Pre svega klub koji je u Zagreb doveo Barselonu, Panatinaikos, Makabi – ukratko, najveće evropske klubove. Zasmetalo mu je što u njegovom gradu, s obzirom na sve rečeno, ne možemo imati sasvim normalan status, a kamoli bolji. Činjenica je da je to planirano protiv nas. Međutim, moj sin je dobro znao da sam nekoliko puta pre toga – doduše u šali, ali u svakoj šali uvek ima malo istine – u nekom društvu objasnio da bi bilo dobro da se klub preseli, u London, Grac, Trst, možda u Varaždin, Karlovac ili u Rijeku. Razmišljali smo o tome s vremena na vreme. Dve godine pre spajanja sa Olimpijom bili smo veoma blizu dogovora sa Varaždinom, koji ima sjajnu novu halu, a veliki pobornik ove ideje bio je i gradonačelnik, spreman i da finansijski podrži projekat. Konačno smo došli do saznanja da grad nema tradiciju i nema dovoljno interesovanja za košarku. Nažalost, sve mogućnosti na periferiji Zagreba otpale su jer tamo nema odgovarajuće dvorane. Ukratko, bilo je sasvim neformalnih razgovora sa prijateljima koji su znali za naše nezadovoljstvo u Zagrebu i pozivali nas da da dođemo u njihov grad. Mislio sam na Trst, gde sam takođe živeo, London koji ove sezone ima klub u Evrokupu. Razmišljao sam i o Austriji. A onda mi je sin dao još jednu ideju: 'Zašto se ne preseliti u Ljubljanu, kod naših dobrih sportskih prijatelja? Ni njima ne ide baš najbolje'. Ali treba da znate da se sve ovo dešavalo kada niko nije ni pomislio da bi Olimpija mogla da ispadne iz ABA lige. Bilo je to nešto nezamislivo."

Nije trebalo mnogo vremena da se ta ideja realizacije...

"Veoma sam brz u nekim stvarima. Sin i ja smo razgovarali o tome oko 23.30, a do ponoći sam već imao nacrt potencijalnog spajanja u možda 15 rečenica. Ujutro sam nazvao Tomaža Berločnika, tadašnjeg predsednika Olimpije, i obavestio ga da ću mu nešto poslati: 'Tomaže, ako ne vidiš smisla u ovome, baci. Ali ako vam se sviđa ideja, razgovaraćemo o tome'. Pročitao je predlog, pozvao me i potvrdio, da je ideja zanimljiva. Ručak sa Tomažem je bio prvi korak, zatim smo sa advokatima krenuli da proveravamo mogućnost realizacije. Razgovarao sam sa nekoliko vrhunskih pravnika, hrvatskih i slovenačkih, i svi su mi rekli da je spajanje definitivno moguće. Naravno, prvo je bilo potrebno obezbediti da svi članovi upravnih odbora oba kluba potvrde ideju. Ali sve ovo je potrajalo, a onda se dogodilo nešto što je zapravo sve olakšalo. Olimpija je u poslednjem kolu izgubila od Krke i ispala iz ABA lige. Iako bi mnogi pomislili da nam je ovo odgovaralo, nije. Želim da budemo u ravnopravnim partnerskim odnosima, ali da ne izgledam kao da nekoga spašavam. Istina je da su oni koji su radili na projektu u Ljubljani u tom trenutku imali i više razloga da ga predstave javnosti kao veoma dobar, jer u suprotnom ne bi bilo regionalne lige u Stožicama. U međuvremenu smo u finalu hrvatske lige izgubili od Cibone 3-0, a posle poslednjeg meča počeli su da me zovu novinari i pitaju hoćemo li se zaista udružiti sa Olimpijom. Pošto je, suprotno našem planu, vest procurela u javnost, brzo smo organizovali konferenciju za štampu u Ljubljani. Zanimljivo, i pre zvaničnog spajanja bili smo priznati kao jedinstven klub od Evrolige ili Evrokupa. Skupštine oba kluba su konačno sve potvrdile. Bilo je to prvo spajanje dva kluba istog nivoa iz dve zemlje Evropske unije, bar koliko ja znam. Veoma zahtevan poslovni poduhvat. Obično slična spajanja znače da jedan klub skupi sve resurse, prava i lovorike, dok drugi sa svim nagomilanim dugovima tone. Uradili smo drugačije, platili smo više od dva miliona evra za sve obaveze oba kluba do tog trenutka. Nikome nismo ostali dužni ni evra. Mogu da pogledam svakoga u oči. Ovo spajanje nije samo sportski uspešno, već pravno i moralno."

Novoformirani klub je morao da se opredeli za jednog od dvojice trenera koji su imali ugovore.

"Važno je bilo i pitanje da li trener treba da bude Slaven Rimac ili Jure Zdovc, koji je veliki pobednik i prethodno je bio trener u zagrebačkoj Cedeviti. I sam sam bio mišljenja, uostalom, bio je i uslov da sportskom delu zajedničke priče doprinese i Cedevita, koja je u poslednjih deset godina sportski uspešnija. To je za mene bio jedini logičan kriterijum. Nisu me zanimala tobožnja veličina ovoga ili onoga, već samo kontinuitet. Ali, bio sam tužan zbog Zdovca, jer ga pamtim kao jedinog koji je mogao da bude organizator igre u toj nezaboravnoj reprezentaciji Jugoslavije s početka 90-ih. Tada jedna lopta nije bila dovoljna, trebalo je da ih bude bar tri. Želeli su Dražen Petrović, Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Vlade Divac... Samo je Jure to mogao da obezbedi – beskompromisnom odbranom, nesebičnošću, pasovima, radom za tim. Takvom šampionu reći da neće biti trener, zaista nije lako. Ali, ponavljam, moje lice je čisto. Ako budem poželeo da ponovo zovem Juru sutra, zvaću ga bez problema. Tako je bilo i u slučaju direktora. Danas bez problema razgovaram sa Romanom Liscem kako bi mogao da pomogne klubu, da priskoči u pomoć sponzoru. Uvek me zove, dolazi na utakmice."

Navijači ljubljanskog kluba žele Evroligu.

"Možda ima kritika zašto se na kraju prošle sezone nismo više potrudili oko poziva u Evroligu. Mislim da je bilo prerano za nas. Za takav ulazak u Evroligu klupski budžet bi morao da bude povećan za najmanje 65 odsto, a među nama za najmanje 100 odsto, i to samo za poziv. Ne vidim nikakvu ekonomsku logiku u tome. S druge strane, sasvim je jasno da ćemo mesto u Evroligi pokušati izboriti kroz takmičenje – Evrokup ili ABA ligu. Naravno, mi to ne bismo pustili. Ali ne nameravamo da kupujemo pozivnicu, kao što je to uradio Partizan, koji je pre ove sezone prodao više od 10.000 sezonskih karata. Ima moje poštovanje za to. Beograđani su prošle godine doveli trenera sa najviše trofeja u Evropi Željka Obradovića. Partizan je institucija, u to nema sumnje. Interesovanje za košarku u Beogradu graniči se sa fanatizmom. Tako nešto se može samo poželeti. Ali mislim da je ipak potrebno ići postepeno. Pitam se da li navijači Cedevite Olimpije zaista žele da gledaju svoj klub u Evroligi, koji bi bio na poslednjem mestu sa osam pobeda i 26 poraza. Za današnji sportski trenutak Cedevite Olimpije, Evrokup je prava konkurencija - sa Venecijom, Bursom, Gran Kanarijom, Ulmom, Budućnošću... To su atraktivni rivali sa kojima možemo ravnopravno da igramo. To smo dokazali i prošle sezone kada smo u ABA ligi savladali najbogatijeg i kasnijeg pobednika Evrokupa, bolonjski Virtus, dva puta Valensiju i dva puta Partizan, troje trenutnih učesnika Evrolige. Pokazali smo da smo sportski, ali i organizaciono konkurentni, da imamo tim ljudi koji predvodi direktor Davor Užbinec, sa iskustvom u Evroligi. Verujem da ćemo se u određenom periodu, koji ne bi trebalo da bude duži od tri godine, plasirati u Evroligu i tamo ostati. Ulazak samo na jednu sezonu nema nikakvog smisla."

Hrvatska javnost nije bila srećna kada je Tedeski odlučio da Cedevita uđe u "brak" sa Olimpijom.

"Postoji javnost i 'javnost'. Ono što je loše u Hrvatskoj je vrlo malo interesovanje za košarku. Pitanje je koliko ljudi u Zagrebu voli košarku, a koliko šampione. Da smo osvojili Evrokup ili Evroligu, imali bismo punu salu. Ali da li bi nas ljudi zaista voleli? Cedevita nikada nije uspela da uđe u srca starijih zagrebačkih navijača, poput Cibone. Dvostruki je šampion Evrope, ima mnogo pehara, bogatu istoriju, tradiciju, mnoge legende, kao što su braća Petrović, Andro Knego, Mihovil Nakić, Danko Cvjetićanin, a kasnije Gordan Giriček, Bojan Bogdanović... Sportska insisticija. Ja sam, pak, želeo samo pošten odnos grada i Cedevite po pitanju infrastrukture i finansiranja vrhunskog sporta. Ono što je radio tadašnji gradonačelnik (Milan Bandić) jeste je krivično delo. Najpre su gradske vlasti postavile dve evropske titule kao kriterijume za vrhunski sport, što znači da Cedevita ovo ne bi postigla ni za 300 života. Onda su to promenili i kao kriterijum postavili tri titule državnog prvaka. Kada je Cedevita to ispunila, promenili su sve i dali nam samo 200.000 evra, a Ciboni dva miliona. Ta vlast je završila kako je završila, a gradonačelnik je već pokojni. Ne želim da pričam o onima koji više nisu sa nama."

Bilo je i drugih kritika.

"Na kraju su nas optužili da smo veštački klub, da imamo mnogo novca i ne znamo kako da se snađemo. Očekivali su da ponovimo Cibonin rezultat iz 80-ih, ali tada je sport bio neuporediv sa današnjim. S druge strane, reprezentacija Hrvatske trenira u Cedevitinom kampu, a trojica od poslednjih šest selektora su istovremeno bili treneri i na Cedevitinom platnom spisku, da ne govorimo o igračima koje je Cedevita dala reprezentaciji. Kada smo otišli ​​u Ljubljanu, naravno, počeli su da nas napadaju, govoreći da ništa dobro nismo uradili za hrvatsku košarku. Sada smo već četvrtu godinu odsutni iz Hrvatske u kojoj smo ostali sa Cedevitom Junior, koja je, zanimljivo, najbolji hrvatski klub - jedini koji ne posluje s gubitkom, jedini koji je prošle sezone izmirio sve obaveze i jedini hrvatski klub koji je želeo da igra u Evropi. Cedevita je možda i pogrešila, ali je tri puta zaredom dovela Evroligu u Zagreb. I to ne pozivom, već svojim rezultatima. Da se ​​vratim na 'nacionalnu izdaju'. Zaista je bilo takvih neukusnih komentara. Ali ako pitate ljude iz košarke, neke bivše igrače, svi će vam reći da je loše za hrvatsku košarku što je Cedevita napustila zemlju sa prvim timom. Ali to je sada prošlost, koju ostavljam istoričarima."

Izneo je i veliki potez koji planira u budućnosti.

"Izuzetna mi je želja da Goran Dragić završi profesionalnu karijeru u našem klubu. Voleo bih da vidim Gorana i Zorana zajedno. Goranov povratak na kraju karijere, kada bi istovremeno bio dovoljno sposoban da igra košarku na najvišem nivou, bio bi izuzetno važan ne samo marketinški, već i sportski i društveno. Ne želim da mu se karijera još završi, pa kažem neka bude za tri sezone, recimo. Ali ako bi mene isto pitali za Luku Dončića... On je toliko mlad da to naravno nije realno. Ali i ja sam još dovoljno mlad da ga jednog dana vidim u dresu Cedevite Olimpije", pojasnio je Tedeski za slovenačku "Ekipu 24".