Pita me Željko koga planiramo za trenera, kažem: Pa tebe! Ne znam šta bih da nije prihvatio, suza mi bila u oku

Prošlo je više od šest godina otkako je Ostoja Mijailović preuzeo mesto predsednika Košarkaškog kluba Partizan. U opširnom razgovor za "Biznis podkast" dotakao se mnogih tema. Od najtežih momenata kada je tek stigao u Humsku pa do povratka Željka Obradovića na klupu kada su se crno-beli transformisali u brend poznat na evropskom tržištu.

Međutim pre priče o košarci, voditelj podkasta Vladimir Stanković je počeo sa pitanjem: Zovu vas "Ostoja Limar". Odakle se vuče taj nadimak?

"Pre dolaska u Partizan svi su me zvali imenom i prezimenom. Posle toga sam dobio nadimke limar, narkodiler, seljak iz Čačka. Na početku mi je to baš smetalo. Kada uđete u javni život niste navikli na tako nešto. Kasnije postane smešno. Međutim pogrešili su što se tiče tog nadimka, nije limar. Priča počinje 1998. godine kada sam završio srednju školu. Nisam otišao na fakultet, već u vojsku i kada sam se vratio 1999. posle rata u Čačak, bilo je jako teško stanje u gradu, jedan od bombardovanijih gradova u Srbiji. Tu mi živi porodica, moja majka i moj brat sa njegovom porodicom. Većina građana je tada teško preživljavala i sećam se da sam razgovarao sa stricem koji je bio ugledni advokat. On mi je pomogao da se zaposlim, jer je bila užasno loša situacija i kod nas u kući. On je preko svojih kontakata pozvao državno preduzeće, auto-prevozi. Otišao sam na razgovor posle učešća u ratu. Tada sam očekivao tada da, kao preko veze, dobijem neku bolju poslovnu ponudu, a oni mi ponude poziciju mašin-bravara. Kao Tito. Ja sam rođen 25. maja, ima neke sličnosti, a-ha-ha.... Tamo sam proveo više od godinu dana. Radio sam zanatski posao i to svi znaju iz Čačka. Nikada nisam krio. Ponosan sam. Odatle je nastao taj nadimak, ali nije limar, nego bravar".

Potom ulazi u privatan biznis, sa kumom otvara auto-servis u Mrčajevcima, mada nastavlja da radi i u državnoj firmi. Prvi veliki posao u karijeri napravio je u Italiji. Uvoz/izvoz automobila. U teškom godinama posle rata vizu je dobio tako što je preko drugara podneo zahtev kao da je vozač kamiona...

"Otišao sam za Italiju da bih stvorio nešto u životu. Tamo sam dosta naučio i dosta novca zaradio. Plan je prvo bio da kupim jedan automobil i tako krenem. Sećam se, kupio sam pasata koji je bio gradom razbijen. Niko tamo u Italiji nije hteo da mi proda automobile jer nisam poznavao nikoga, bio sam mlad. To mi je bila najveća prepreka, ali nisam hteo da odustanem. Bio sam sedam dana i sasvim slučajno sretnem prijatelja koji je radio sa automobilima u Breši. Preko njega sam napravio kontakte, kasnije smo otvorili auto-kuću. Izvozili smo automobile. Tada sam se preselio u Milano i radio sam veliki posao. Tamo je bilo puno biznisa. Već sam bio naučio i italijanski jezik. Shvatio sam kako sve tamo funkcioniše. Srbija je tada bila gladna za automobilima. Prve automobile sam ja lično dovozio u Srbiju iz Italije, kasnije je bilo 10 automobila, a nekoliko godina kasnije po nekoliko stotina. Moja era u Italija se završila 2011. godine. Sve sam prodao što sam imao tamo da bih bio sa porodicom u Srbiji. I velike su pare bile. Godišnje danas Srbija proda oko 30.000 autmobila. Mi smo prodavali po 5.000 ili 6.000. I godinama tako. Ali bilo mi je posle teško jer sam se vratio u mali grad – u Čačak. Shvatio sam da moram da idem negde. Preselio sam se za Beograd i tako je nastala Britiš motoros, sadašnji Jaguar - Lend Rover.

Dobro, ta se priča dosta duže razvijala, ali da se mi vratimo sportu i košarci. Otkrio je Mijailović i kako je došao na poziciju predsednika kluba.

"Uvek sam bio partizanovac. Kada sam bio sedmi razred osnovne škole, prva školska ljubav se dogodila i brat tadašnje devojke me je poveo na prvu utakmicu Partizana. Zvezda je bila gost, i od tada počinje ljubav prema Partizanu. Uvek sam pratio Partizan. U svet sporta sam ušao 2015. godine kao član Upravnog odbora FK Partizan. Generalno volim sport i stvari koje mi daju energiju. Partizan mi je uvek davao energiju. Sećam se dobro te 2017. godine. Sve mi je sjajno funkcionisalo. Firma odlično radi, ja putujem po Evropi i u jednom momentu, lep sunčan dan, dolaze neki ljudi iz Partizana, umorni, kao da su iz rudnika izašli, da su 40 dana bili zatvoreni bez hrane. Sećam se Dragana Todorića na razgovoru, nisu bili ni temu najavili. Da danas znam šta bi se sve posle toga izdešavalo... više bih razmišljao, ali osećaj mi je govorio da treba da prihvatim i na kraju se nisam pokajao. Partizan tada nije ni postojao, samo na papiru. Od tih ljudi koji su došli na sastanak, nikoga lično nisam znao, a oni došli da mi ponude da budem predsednik. Tada mi je prolazilo kroz glavu da mi to nije potrebno, da mi sve u životu sjajno funkcioniše i da mu problemi nisu potrebni. Oni su sve vreme pričali da je Partizan veliki klub, ali da je situacija teška i da nemaju rešenje. Otvoreno su mi rekli da su u problemu".

Nastavio je sa detaljima koji su obeležili te dane.

"Rekao sam im da ću razmisliti, ali su oni toliko bili umorni od svega, vidim da su ljudi bez rešenja. Sezona je počinjala u oktobru, a oni su kod mene bili u junu. Posle tog razgovora kažem sebi: "Kada ćeš ako ne sada?" Partizan je ipak brend. U to vreme sam imao 37 godina i odlučim se da odem da vidim kako to sve izgleda. U to vreme klub nije ni imao upravu, nema ni predsednika. Nikola Peković je otišao. Nikada neću zaboraviti. Dočekuju me namazani lisci i sastanak održavamo u trofejnoj sali kluba. Ono sve svetli oko mene, šljašte pehari i naravno meni odmah prorade emocije. Spominju oni meni Divca, Rebraču, Paspalja samo da bi me privukli. Na kraju kažem ja njima da hoću da vidim u šta ulazim. Da vidim koliki su dugovi, kakva je situacija... kada sam video papire, istog momenta me je zabolela glava. Duguju se milioni, banci, igračima, poreskoj upravi. Odem ja u WC tada, a ono nema tolet papira. E, takva je bila situacija u klubu".

Partizan Mozzart Bet objavio cene sezonskih ulaznica

Prvi cilj je bio jasan. Nekako oporaviti finansije. Seća se kako je Nikola Petković odmah oprostio aktuelnu pozajmicu od 350.000 evra, kroz prste je klubu progledao i Predrag Drobnjak. Ali, mnogi i nisu. A zaposlenima se duguje po 20 plata. Socijalno i penziono osiguranje - misaona imenica.

"U tom trenutku smo imali dva sponzora. NIS i Telekom. Jedan daje 600.000 evra, a drugi 700.000. Logično razmišljam da raspolažemo sa nešto preko milion evra plus neke pare koje zarađujemo od karata. Ljudi u klubu mi tada saopštavaju da su sve te pare potrošene. Morali su da kupe neke igrače i da saniraju neke hitne dugove. Opet razmišljam da mi ništa od ovoga ne treba u životu, ali onda sledeći dan se setim one trofejne sale i prihvatim da budem predsednik. Prvo što sam uradio je pozvao sve igrače da ih zamolim da sačekaju sa tužbama. Međutim kako sam ja došao, svi su mislili da će da naplate sve. Došao Ostoja milioner, on će sve da sredi. Kada su krenule da stižu opomene, zahtevi, tužbe... bilo je neirdrživo. Banka je odmah blokirala račun. Sada moram da se zahvalim ljudima koji su imali razumevanja. Aleksandar Pavlović je rekao da ne želi svojih 100.000 evra. Nikola Peković takođe. On je dao svoj novac u klubu. Drobnjak isto. Naravno bilo je i onih koji su tražili sve odmah, neki su tražili na rate. Bavio sam se Partizanom kao sa svojom firmom. Svaki ugovor sam čitao. Sećam se da ljudi u klubu nisu primali platu preko 20 meseci".

Već prvo jutro zvoni telefon. Daj pare, vrati dug. Kada ga ne zateknu u klubu, idu na vrata Britiš Motorsa. Svaki dan se neko drugo javi da traži nešto nazad. No, kada se oformio novi Upravni odbor situacija je počela nekako da se sređuje.

Što se tiče košarke...

Kada je Mijailović došao u klub, trener je bio Miroslav Muta Nikolić.

"On je legenda, prihvatio je posao kada niko nije hteo. Svi su znali da nemamo pare, da nema budžeta, situacija beznadežna. Pitaš koliko ćemo da uzmemo od karata, kažu 30.000, nama to za jedan dan... Međutim ja sam imao ideju da neko drugi bude trener i posle jednog razgovora na tu temu Muta se naljutio na mene. Doveli smo potom Nenada Čanka. Desio se i težak poraz od Zadra 2018. godine u Areni kada je bilo 10.000 navijača. Tada sam osetio veliku snagu jer sam video da se navijači vraćaju uprkos lošim rezultatima. Zato je Partizan zbog opstao. Skandiralo se da Čanak ode, okrenuli su se svi ka meni i tada se desio momenat koji ću pamtiti. Jedan od najbitnijih momenata u modernoj istoriji Partizana. Došao je Andrea Trinkijeri. Velika stvar za klub. To je doprinelo da Partizan bude ono što je danas. Trinkijeri je bio harizmatičan, imao je drugačije ponašanje, doneo drugačiju sliku. Došli su i drugi ljudi u upravu, počeli smo da dižemo čitav sistem".

Nikola Peković i Ostoja Mijailović (© Star Sport)

Partizan je krenuo da se podiže, ali globalna pandemija sve prekida.

"Dolazimo do sezone 2019/20. Prvi smo u Evrokupu, prvi u ABA ligi. Međutim, u martu dolazi korona, sezona se prekida. Rezultati ne važe. Hvala lepo, doviđenja. Razmišljao sam se da me neko kažnjava, da sam sigurno nešto zgrešio. Dve godine vučemo i sada se ovo dešava. Ne znam šta da radim. Sve što smo postigli je prosuto. Trinkijeri je odlučio da ode, a ekipa ostaje. Pomislio sam da me bog kažnjava. Usledila je najteža godina sa Šćepanovićem i Filipovskim. Bilo je teže nego 2017. Dizali smo sistem, hteli smo da imamo prihode, da ne zavisimo samo od države".

Tada Ostoja Mijailović vidi samo jednog čoveka koji može da izbavi klub - Željka Obradovića.

"Bila je to 2017. godina i tadašnji potpredsednik Milan Iskrin mi kaže da moramo da odemo do Istanbula da ja upoznam Željka Obradovića jer ga nisam ni poznavao do tada. Naravno prihvatim to. On je jedan od simbola Partizana. Odlazim tada kod njega u Istanbul. Upoznajemo se u hotelu i on mi kaže: “Poštovanje, predsedniče”. Pomislim… Bože gospode, čime ja ovo zaslužujem. Stvarno je bio korektan prema meni. Prvo što mi je rekao je da ceni što sam prihvatio da budem u klubu. Pokazao mi je privezak Sintelon, dobio ga je 1992. i još ga nosi. Rekao mi je da je Partizan njegova ljubav, dao mi je podršku. Proveo sam nekoliko sjajnih sati sa njim. Taj razgovor mi je dao snagu. Vraćam se u Beograd pun utisaka i razmišljam: "Bože, što bi bilo lepo da se Željko vrati". Uhvatim sebe kako maštam i smejem se".

Željkov raport sa Kopaonika: Neki su na dobrom nivou, neki nisu baš najspremniji

Nastavlja priču oko Željka Obradovića.

"Zove nas on jedan dan tokom pandemije da nam kaže kako želi da dođe u prostorije sa Vladom Androićem da popije kafu jer nije bio godinama u klubu. U tom trenutku ja osetim da nešto postoji. Čim je on ušao u prostorije, odmah su mu proradile emocije. Razgovarali smo u novim prostorijama, bili smo na terasi i ja se tu našalim i kažem mu: "Zamisli da se vratiš u Partizan". On odgovori da to nema šanse da se dogodi. Naravno ja sam to rekao kroz šalu, mi se u tom trenutku raspadamo. Sedmi smo na tabeli."

Iako je pričao kroz šalu, nije Ostoja Mijailović odustajao od ideje da vrati čoveka koji je 1992. godine doneo evropsku titulu u Humsku.

"Znao sam da moram da dam nešto navijačima ili da napustim klub. Stisnem zube i kažem: "Otići ćeš iz kluba kada je najjači, a ne kada je najslabiji". Tog leta, tačnije aprila 2021. godine je došao Zoran Savić i ja njemu odmah kažem da treba da ponudimo posao Željku Obradović. Zoran mi se nasmeje i kaže mi da sam lud. Međutim ja sam zaista video Obradovića kao jedinog čoveka kome taj posao možemo da ponudimo. Zoran i ja odlučimo da odemo u Barselonu da razgovaramo sa njim. Prvo smo pričali sa Đordijem da ga molimo da nam da pozivnicu za Evrokup jer na terenu nismo uspeli da obezbedimo plasman. Sastajemo se posle toga sa Željkom i on odmah pita koga mi planiramo da dovedemo na mesto trenera, a ja mu ni pet ni šest odgovaram: "Pa tebe planiramo". On odmah kaže: "Ma nema šanse ljudi, neću ni da razgovaram. Da posle 30 godina igram Evrokup". Stalno sam se vraćao na temu da treba da se vrati i u jednom trenutku on mi ne odgovara ništa. Završavamo razgovor, krećemo kući i meni Zoran Savić šapne: "Izgleda nisi ti skroz lud, stvarno postoji šansa".

Foto: Star Sport

Tada kreće još teži deo posla.

"Počinjemo pregovore. Oni su bili baš teški. Za mene vrlo stresni jer sam to silno želeo da se desi. Sećam se da mi je bio rođendan i dobio sam čestitku od njega, a ja sam mu odgovorio da trebamo da se vidimo i razgovaramo jer je već bio maj. Morao sam da nađem trenera. Bilo je teško, navijači mi govori da sam ugasio klub. Dolazi jun, Zoran govori da ne možemo da čekamo više da moramo da pronađemo trenera i odjednom javlja se Željko. Zakazujemo zvaničan sastanak, da ja iznesem program, da on kaže svoje i to je to. Dolazi na sastanak, taj razgovor je trajao četiri sata. Sve je ispitivao u kontekstu da se upozna sa situacijom. Bilo je toliko iscrpno jer sam ja pričao, a on slušao. Ustao je posle svega i rekao da će razmisliti. On odlazi, a ja nemam drugu opciju. Ne vidim ko bi to mogao da bude na mesto trenera umesto Željka Obradovića. Ne znam šta bih radio da on nije prihvatio. Nisam spavao tu noć. Posle nekoliko dana ga ponovo zovem, toliko sam bio uporan da sam dosadio sam sebi, a ne samo njemu. Dolazi na novi razgovor, ponovo pričamo… sigurno dva ili tri sata. Pričao sam o budžetu, ljudima koje dovodimo i odjednom on ustaje i kaže: “Ja sam trener Partizana”. Pruža mi ruku, a ja ne znam gde se nalazim, suza mi u oku. Pitam ga odmah da potpišemo ugovor, da sazovemo konferenciju za medije. On kaže da ne mora odmah, da će se javiti kad i kako. Mislim se šta više da mi javljaš, prosto nisam mogao da verujem. Zovem onda Zorana Savića da popijemo rakiju, da proslavimo. Onog momenta kada smo sazvali konferenciju i kada su me fotografi uslikali sa Željkom, znao sam da je sve gotovo i da je on zaista trener Partizana".

Panterova treća sezona u Partizanu: Ni sam ne znam kako sam došao dovde

Partizan se sa Željkom vratio na tron ABA lige posle 10 godina. Bio je i nadomak završnog turnira Evrolige.

"Sve ovo što se danas dešava je zbog Željka. Došli smo do ovog momenta, da smo brend. Mi smo došli do situacije da smo klub koji radi registraciju ljudi koji su zainteresovani za sezonsku kartu. Ima ih preko 30.000. Mislim da to nemaju klubovi u NBA ligi. Sada imamo utaban put kojim idemo". 

Pričao je za kraj i o vrlo teškim momentima sa navijačima, tačnije sa onom grupom koja je sada u zatvoru. Veljko Belivuk i kompanija naravno. Kako sam Mijailović kaže, život mu je bio ugrožen.

"Pretrpeo sam ozbiljno teške trenutke. Bio je sukob sa navijačima, strahovao sam za svoj život i život svoje porodice. Hteli su da upravljaju klubom, a ja to nisam hteo da dozvolim i rekao sam im to u lice. Nije mi žao što sam rizikovao život kao što mi nije bilo žao ni 1999. godine kada sam bio klinac. Ali bilo je teško, stalno sam se osvrtao preko ramena. Država je bila odlučna da se obračuna sa tom grupom i to je mnogima spaslo živote. Užasno sam se osećao. Danas sam možda i jači i pametniji jer sam to preživeo. Današnje momke koji su na tribini poštujem. Iako sam i sa njima imao sukobe, prozivali su me. Smatrao sam da je prava odluka da pustim gostujuće navijače rivala da budu u hali, kao što su i oni pustili naše navijače. Nikome nije spala kruna sa glave. Partizan je danas klub kakav sam ja sanjao. Partizan je veliki brend sa ozbiljnim ljudima na svim nivoima", završava Mijailović.