Fudbal narodu

Boka i River. Večita priča i večita borba.

Ovoga puta je univerzum obojio argentinsko nebo u žuto-plavo. Bilo bi baš surovo da je opet bilo belo-crveno. Što ne znači da se opet neće sve okrenuti. U tome i jesu čar i draž. Nema baš nikakve garancije da će jedan stalno biti gore, a drugi dole. Svaka gordost i oholost se skupo plaćaju.

Da ne postoji veće rivalstvo u svetu fudbala, to znaju i mala deca. Sve ostalo je daleko iza. Ima dobrih i loših kopija. Niko nema takvu tradiciju i istoriju, takvu navijačku odanost, takvu strast i ljubav. Može njihov fudbal da bude užasan, može da bude i 0:0 kao jesenas, ali tenzija će uvek biti kao da sutra ne postoji.

Da bi donekle doprli u mozak Bokinog i Riverovog navijača, najbolje se prisetiti se šta se dešavalo u prethodnih godinu i po dana. Poslednje finale u istoriji Kopa Libertadores na dve utakmice su igrali baš Boka i River. Posle prvog meča na Bombonjeri, drugi na Monumentalu nije ni odigran zbog kolektivne paralize zemlje i grada. Bilo je nemoguće odigrati revanš. Naravno, usledio je cirkus „ko je kriv“, a istina je da niko nije bio nevin. Posle nekoliko nedelja, revanš je odigran u Madridu, River je osvojio titulu na produžetke. Boka je bila veliki gubitnik.

U njihovom mentalitetu i shvatanjima, to nisu samo izgubljeni utakmica i titula. To je promašen najvažniji događaj u životu. Samo jednom Boka i River igraju finale Kopa Libertadores na dve dobijene. I nikad više posle toga. Imaš sreće što si živi svedok toga. Nema popravnog, nema vraćanja, nema izvinjenja. Poraženom ostaju muka i patnja za ceo život. Skoro ceo Bokin tim je posle toga promenjen, igrači i treneri su imali ozbiljne psihološke ožiljke, a navijači žive rane na srcima. To je nešto što se ne zaboravlja. Nešto zbog čega se ne ide u školu, na posao, zbog čega se ne jede, ne pije, ne vodi ljubav... Zbog čega se čoveku ne živi. A mora se živeti. Uz nadu da će jednog dana doći šansa za kakvu-takvu osvetu.

I došla je!

Manje od godinu dana kasnije, Boka i River su se opet našli jedni naspram drugih u Kopa Libertadores. Ovoga puta u polufinalu. Prokuljala je želja za osvetom iz svakog navijača najpopularnijeg kluba Argentine. Još su rane od finala bile sveže, ali bi osveta u polufinala bila dobar melem.

Uzalud.

River je dobio na Monumentalu 2:0, a Boka je u revanšu ostvarila kiselu pobedu 1:0 i ispala. Opet tuga, opet razočarenje, opet bes. Da li je moguće da se to njima dešava? Njima koji su „narodni klub“. Njima koji su popularniji, bolji i uspešniji od lokalnih Milionera?! Njima koji su četiri puta bili prvaci Južne Amerike samo od 2000. do 2007. godine (ukupno šest) i sve to uredno trljali na nos Pilićima (Galinerosima, posprdni naziv za navijače Rivera) čiji klub je do 2015. imao samo dve titule prvaka Južne Amerike?! Kakva je to kletva bačena na Boku Juniors? Da li je točak istorije rešio da samelje Boku Juniors?

Istovremeno, Riverovi navijači su dočekali najlepšu epohu u istoriji. Najveće uspehe su pravili direktno preko Bokinih leđa. Može li slađe od toga?!

Trener Marselo Galjardo je proglašen malim božanstvom i krenuo je ka osvajanju druge uzastopne titule u Kopa Libertadores. Podsetimo, do njegovog dolaska su imali ukupno dve. Da ne govorimo o dozi provokacija, zadirkivanja i seirenja Galinerosa nad sudbinom Bosterosa. Opravdano. Kad ako ne tad...

Ali Fortuna je prevrtljiva kučka u južnoameričkom fudbalu. Zna da bude široke ruke, pa brutalno surova. Uz River je bila godinu dana, provela ga kroz sve horor staze u kultnim dvomečima protiv Boke, nanela bol i patnju večitom rivalu, a onda zabila nož u leđa...

Galjardov River je razbijao Flamengo u finalu koje se umesto u zapaljenom Santjagu igralo u Limi. Vodili su Galjardovi momci 1:0, imali novu titulu u džepu, slavlje je počelo, a onda je usledio mitski preokret u režji Gabigola. Golovi u 89. i 92. minutu i pustoš u srcima Riverovih navijača. Kad imaš sve i onda odjednom nemaš ništa. Mogli su da osete kako je bilo Bokinim navijačima.

Ali ajde. I to se proguta, i to se preživi. I dalje im je bilo lakše nego Bosterosima. Makar su mogli da kažu da su bolji od njih. A negde u tom trenutku su preuzeli i vođstvo na tabeli u nacionalnom prvenstvu. Titula u prvenstvu bi bila dobra terpaija.

Uprkos svim uspesima sa Riverom u Kopa Libertadores, Marselu Galjardu je kamenčić u cipeli bila ta titula u Argentini. Od 2014. godine je u klubu i nijednom nije bio prvak Argentine. A Boka je bila četiri puta.

Kamenčić je postajao sve veći i sve neprijatniji. Sve pobede nad Bokom i uspesi u međunarodnim takmičenjima su od Galjarda napravili mit među Galinerosima, ali ta titula je bila nešto neprijatno o čemu se ćutao. Ali je svima bilo na vrh jezika. Paralelu možete da povučete sa prethodnim trenerom Crvene zvezde koji je klub sa Marakane digao nekoliko klasa iznad, učinio da se opet čuje za njega, ali mu se par poraza od objektivno slabijeg večitog rivala nije oprostilo među svetinom.

Tako je i Galjardu sada bila neophodna titula u Argentini. A trenutak je delovao kao idealan. Posle onog polufinala i nove eliminacije od Rivera, Bokini navijači su hteli nekoga da pojedu. Nije bilo dovoljno što su treneri grešnici bili smenjeni u stanju za hospitalizaciju i što je dobar deo igrača otišao. Tražio se neki veći skalp koji će platiti ceh. Ubrzo su došli klupski izbori.

A oni u Boki nisu farsa i marketing. Nisu namešteni. Na njima se stvarno glasa, a svaki navijač Boke visoko ceni svoj glas.

Bokom Juniors je u poslednjih 25 godina vladao argentinski biznismen/političar/moćnik Maursio Makri.

Otkako je 1996.postao predsednik kluba, počeli su najveći uspesi u istoriji Boke. Sin iz bogataške familije, školovan u Americi je preko Boke stekao daleko veću popularnost nego zahavljujući svim poslovnim uspesima njega i njegove porodice. Posle 11 godina na čelu kluba je postao gradonačelnik Buenos Ajresa što je jača funkcija od bilo koje ministarske. Vladao je prestonicom ukupno osam godina u dva mandata, a onda postao i predsednik Argentine.

Tokom njegovog političkog uzleta, Bokom su vladali njegovi sateliti koje je on vodio iz senke i dobijao im izbore u klubu. Najviše od njih Danijel Angelići. Biznismen iz radikalnog krila Makrijeve partije, ali ne tako čiste prošlosti. Koliko god da je Boka imala uspeha pod Makrijem i Angelićijem, toliko se sve više udaljavala od naroda. Boka nije Arsenal ili Juventus koje baš briga ko će im biti na tribinama sve dok su one pune turtista koji plaćaju papreno skupe cene karata. U Argentini nećete prodati priču o skupim kartama i komforu zarad dobrobiti kluba.

Oteran je najveći igrač u istoriji kluba Huan Roman Rikelme jer nije bio iz te preiče. Angelići je suspendovao prodaju karata običnim ljudima i rezervisao ih samo za članove od kojih su mnogi bili neki imućniji koji jednom ili dvaput godišnje kroče na stadion. Boka je dobijala sve više ’selfi’ navijača. Bombonjera je sve više bila turistička atrakcija umesto neosvojive tvrđave.

Naravno, huligani i kriminalci iz grupe La Dose koja vodi tribinu su ostali na svojim mestima. Pod vođstvom ozloglašenog vođe Rafaela di Zea su nastavili da seju strah, ali pod kontrolom Makrija i Angelićija. Nije se moglo sakriti da su vođe navijača imale bogate apanaže kroz razne kriminogene i poslovne aktivnosti, da su preko Makrija i Angelićija bili zaštićeni kod tužilaštva i policije mimo svake mere.  

Međutim, fudbal je čudo. Sve to nije pomoglo vladajućoj strukturi da dobije još jedne izbore prošle zime. Bol u srcima pravih navijača nastala neuspesima protiv Rivera u poslednjih godinu i po dana je srozao popularnost vladajuće strukture na minimum. Nije im prošla ni priča da Boku nema ko da vodi osim njih i da opozicija nema nikakvog uspeha niti poslovnog rejtinga. Kada je Huan Roman Rikelme konačno izašao iz ilegale i javno podržao protivkandidata, bilo je jasno da se vlast u klubu menja. Ništa nije pomoglo vladajućoj garnituri i izgubili su izbore. Rikelme je tas na vagi protiv kojeg ne može nijedan političar, biznismen ili kriminalac kada navijač Boke mora da izabere.

Pobedila je „narodna opcija“ i u decembru je počela nova era na Bombonjeri. Kao novi potpredsednik koji će zaista odlučivati o sportskim pitanjima i neće biti marioneta predsednika, Rikelmeov prvi potez je bio da dovede iskusnog trenera Migela Anhela Rusa umesto Gustava Alfara kojeg navijači nikada nisu svarili jer je njegova Boka igrala fudbal da ne primi gol.

River je u tom trenutku bio ispred i lakše je pobeđivao. Prvi potez novog trenera Rusa je bio da se Karlos Tevez vrati sa klupe i opet bude lider tima. Iako Rikelme i Tevez nisu bili u dobrim odnosima i očekivalo se da legendarna „desetka“ najuri Teveza iz kluba kada dobije izbore, desilo se suprotno. Uz sav lični animozitet, Rikelme je znao šta je Boka, šta joj treba i ko je Tevez. A Tevez je znao šta se od njega očekuje i šta može kada se ostalima srce spusti u pete.

Karlitos je momak koji je delima a ne rečima i statusima po društvenim mrežama pokazao kako se voli svoj klub kada ste velika zvezda u svetskom fudbalu. Uradio je ono što fudbaleri u Evropi ne rade. Odrekao se velikih para i vratio se u Boku da grize, pobeđuje i osvaja. Ljubav prema Boki nikada nije uslovljavao. Čak i kada je doživeo da bude treći ili četvrti špic. Dobro je znao kako stvari idu u velikim klubovima poput Boke. Kod Alfara je pretpreo mnoge nepravde, ali je ćutao. U interesu kluba nije dizao glas. Kada mu je Ruso dao odrešene ruke, Karlitos se opet pretvorio u onog gladnog gol-ubicu odraslog u nemilosrdnom predgrađu Fuerte Apače. Tevez je ukupno ove sezone dao devet golova u prvenstvu, a čak šest ih je dao ove godine otkako je Ruso preuzeo tim pre tri meseca. Poslednji je bio vredan titule.

Skoro dva meseca su Boka i Tevez jurili River čija prednost nije prelazila tri boda, ali nisu uspevali da skinu ljutog rivala sa prvog mesta. U pretposlednjem kolu se ukazala nada za Boku. River je kiksnuo, a Boka raznela Kolon i prišla na tri boda. Odlučivalo je poslednje kolo, ali opet to nije bila baš realna šansa. River je gostovao Tukumanu, Boka je dočekala Himnaziju La Platu sa Maradonom na klupi.

Više se pričalo o Dijegovovom povratku na Bombonjeru nego o raspletu šampionske trke u poslednjem kolu. Kako će ga dočekati, ko sa kim ne govori, kako će Maradona voditi utakmicu...

Došla je i ta noć. Tri ikone Boke na jednom mestu. Tri idola istovremeno na Bombonjeri. Dijego Maradona na protivničkoj klupi, Roman Rikelme u direktorskoj loži, Karlitos Tevez sa kapitenskom trakom i njihovom „desetkom“ na leđima. U poslednjih 90 minuta nade da se Bokinim navijačima vrati osmeh na lice.

Tukuman je poveo protiv Rivera i počela je ludnica. Ali Maradninoj Himnaziji nije padalo na pamet da se sklanja na Bombonjeri. Uostalom, mali klubovi žive da sapletu velike. Makar je tako u zemljama gde se fudbal voli.

Vreme je išlo i River je izjednačio već do poluvremena. A Boka nije vodila...

Poslednjih 45 minuta su doneli tenziju i nervozu ravnu onim kultnim okršajima u Kopa Libertadores. River je opsedao gol Tukumana, Boka se mučila da probije oklop Maradonine Himnazije. U istom minutu kada je Matijas Suarez promašio šansu utakmice u Tukumanu, Karlos Tevez je kao pre 16 godina zapalio Bombonjeru.

Primio je, pogledao, naciljao i ispalio strelu sa 18 metara iz sve snage. Kasnije su izračunali da je išla 102 kilomtera na sat. Nije loše za momka od 36 godina... 

Naravno da se sjurila lavina na tribinama, naravno da su se kao pauci polepili po onim zaštitinim ogradama i naravno da je se točak istorije opet okrenuo. 

Prošlo je još 20 minuta strepnje da Tukuman odoli Riveru. A tamo je postojano i neustrašivo stajao Riverdo Zjelinski. Riverova utvara. Čovek koji je se Belgranom pre 10 godina izbacio River Plejt iz lige, naneo mu najveću sramotu u istoriji i priredio Bokinim navijačima jedno od najvećih zadovoljstava u životima. Ovoga puta je kao trener Tukumana još jednom ujeo River za srce i slavlje na Bombonjeri je moglo da počne.

Posle dugo vremena, navijač Boke se osetio srećnim i nadmoćnim nad navijačem Rivera. Karlos Tevez je potrčao u zagrljaj Maradoni, a ovaj ga je onako lud i opijen od sreće poljubio u usta?! Rikelme je mirno jeo sladoled u loži, hiljade Bosterosa je kreštalo od sreće. Sve je bilo kako treba, svako se ponašao onako kako se očekuje. Ne bilo normalno da je sve prošlo normalno. Mnogi od njih su i plakali prisećajući se tuge koju su preživeli u poslednjih godinu i po dana. Ne samo što su oni osvojili titulu, već ju je istovremeno i River izgubio. 
"Osećam se kao da sam osvojio prvu titulu. Boka je ono što me održava u životu. Bio sam gladan slave. Osećao sam se opet kao onaj klinac iz mog kraja koji je morao da se bori za sve", rekao je Tevez posle desetog osvojenog trofeja u dresu Boke. 

Sabor Svete trojice na Bombonjeri je zalečio napaćene duše. Ovoga puta je Boka plesala na grobu Rivera. Idoli su vratili klub i sreću narodu.

(FOTO: reuters, AFP)