Pešić najavio kraj: Bilo je trenutaka kada sam mislio da ekipe pobeđuju samo zbog mene

Mnoge je krajem prošle godine iznenadila vest da se Svetislav Pešić vraća trenerskom poslu nakon odluke da završi karijeru selektora Srbije. Vratio se u minhenski Bajern, klub koji je podigao maltene od temelja i jasno je da predstavlja prelazno rešenje, bar do kraja ove sezone. Iako to ne treba uzeti kao negativnu konstataciju, već kao realnost, jer krajem avgusta jedan od najvećih trenerskih imena svih vremena puni 77 godina.

Tim pre ne iznenađuje ni najava Svetislava Pešića da će nakon ove sezone definitivno okačiti trenersku tablu i flomaster o klin i da će definitivno staviti tačku na karijeru dugu gotovo 50 godina!

Pešić je svoj kraj najavio u razgovoru za nemački Die Zeit. Kolege sa jednog od najkvalitetnijih nemačkih sajtova započeli su intervju sledećim pitanjem - da li i dalje loše spavate pred utakmice?

“Ne, spavam veoma dobro. Na početku karijere sve sam doživljavao mnogo emotivnije. Sada imam iskustvo i postao sam smireniji. I imam svoju filozofiju na koju mogu da se oslonim. To važi za sve: moje metode treninga, način na koji tim igra u odbrani i napadu, kao i način na koji komuniciram”, rekao je Pešić za Die Zeit.

Da li ste mnogo naučili od drugih trenera?
”Svaki trener to radi. Period kada sam bio selektor Nemačke od 1987. mnogo mi je pomogao u tome. Imao sam vremena da putujem. Gledao sam kako drugi rešavaju probleme, kako treniraju. Potpuno sam se posvetio košarci. I danas to radim. To je jedini način da imate šansu da napredujete. Ako mislite da sve radite savršeno, ne možete da se razvijate”.

Da li ste ikada tako mislili o sebi?
”Na trenutak sam mislio da moji timovi pobeđuju samo zbog mene. Jer sam tako sjajan trener. Sa reprezentacijom Jugoslavije postao sam prvak Evrope 2001, svetski prvak 2002, a 2003. sam sa Barselonom osvojio trostruku krunu – Evroligu, prvenstvo i kup. „Bravo, Pešiću! Bravo!“, govorili su svi”.

Kako ste se spustili na zemlju?
”Ta faza je trajala samo dok nisam izgubio. Shvatio sam da ne postoje geniji. Svako ko misli da je genije – lud je. Razumeo sam da mogu da pobeđujem samo zajedno sa timom”.

Kako biste sebe opisali kao trenera?
”Uvek sam pokušavao da nađem ravnotežu između skromnosti i samopouzdanja. Skroman sam, ali kada u nešto verujem, nema kompromisa. Prihvatam povratne informacije od igrača, ali kada donesem odluku, ide se pravo napred. Nema više rasprave”.

Posle Evropskog prvenstva prošlog septembra povukli ste se sa mesta selektora Srbije. Da li ste planirali da preuzmete još neki trenerski posao, poput onog u Bajernu iz Minhena?
”Zapravo, nisam želeo ništa da radim do kraja ove sezone. Hteo sam da imam više vremena za porodicu, posebno za svoju suprugu Veru. Onda me je pozvao Herbert Hajner, predsednik Bajerna. Klub se upravo razišao sa Gordonom Herbertom posle osam uzastopnih poraza u Evroligi. Hajner me je pitao da li mogu da preuzmem tim do kraja sezone”.

Zar vam supruga nije rekla: ”Dosta je“?
”Rekao sam Hajneru da prvo želim da razgovaram sa suprugom. Vera je takođe zaljubljenik u košarku. I sama je igrala košarku. Rekla je da, ako te predsednik zove, ne možeš da kažeš ‘ne’. Ne bih prihvatio nijedan drugi klub, ali se sa Bajernom identifikujem sto odsto. To je moj klub, klub mog srca”.

Izgleda kao da jednostavno ne možete da živite bez košarke.
”To je verovatno tačno. Pred jednu utakmicu Evrolige početkom januara ležao sam u hotelskom krevetu i odjednom sam se zapitao: ‘Šta ti uopšte radiš ovde? Jesi li lud? Uskoro ćeš imati 77 godina, a još si trener. Doživećeš 90, to je još 13 godina’. Tada sam sebi rekao: ‘Dosta je košarke, prestani već jednom’”.

I hoćete li stvarno prekinuti?
”Kao što pišem u knjizi: jednom trener – uvek trener. Uvek ću biti uključen u košarku, držaću predavanja i slično. Ali pred kraj života ne mogu više da budem glavni trener. Znam da mi ljudi neće verovati kada kažem da se povlačim. Ali posle ove sezone, stvarno je dosta. Imam prelepu kuću u Barseloni, gde živi deo moje porodice. I želim da provodim više vremena u svom rodnom Pirotu. Želim da doživim život iz drugačije perspektive”.

Da li vas trenerski posao održava mladim?
”To je velika prednost ovog posla, jer ne idem na večere sa ljudima mojih godina koji stalno pričaju o infarktima, prostati ili bolovima u leđima. Ne sviđa mi se sve što mladi igrači rade. Ali kada kao trener vidim da igrači žele da napreduju, da upijaju sve, da uživaju u treningu, tada se vratim kući posle treninga, popijem čašu crnog vina i još sam motivisaniji za sledeći trening. Ne pobeđujemo svaku utakmicu, ali se trudim da svakog igrača učinim boljim. Zato sam i dalje trener”.

Sada ste nadmašili Grega Popoviča, legendarnog bivšeg trenera San Antonio Sparsa i najstariji ste trener u bilo kojoj profesionalnoj ligi u SAD ili Evropi. Da li vas to čini ponosnim ili je to nešto što radije ne biste čuli?
”Na kraju, nije me mnogo briga. Naravno, drago mi je zbog svih nagrada koje sam do sada dobio. Ali važnije mi je to što se i dalje radujem svakom jutarnjem treningu. Iako uvek ima teških dana kada sam razočaran, ljut na sebe i na druge. Živim život vrlo intenzivno i zato očekujem isti intenzitet od ljudi oko sebe. Nisam uvek lak za saradnju”.