Jedan Dorćolac i jedan Zemunac... Čika Tomina i Pižonova deca

Bili jednom jedan Dorćolac i jedan Zemunac… Ko je pobedio u ovoj priči, koja ima identičan početak kao brojni srpski vicevi, aludirajući na decenijsko rivalstvo dva prestonička kraja, saznaćemo u subotu oko 20 časova. Međutim, sada se već zna da će derbi meč drugog kola prolećnog dela prvenstva Superlige između Crvene zvezde i Vojvodine imati treću, za navijače Crvene zvezde, posebno nostalgičnu crtu. Na suprotnim stranama naći će se „mali iz Zemuna“, kao jedan od najvažnijih igrača novije istorije srpskog fudbala, učesnik tri Mundijala, osvajač Lige šampiona i dorćolski mangupčić koji se vešao za zadnjicu tramvaja broj deset kako bi u ranoj fazi karijere na vreme stizao na Marakanu.

Dalje igra asocijacija nije potrebna, poznato je da će glavni likovi na tartan stazi Marakane u subotu veče biti Dejan Stanković i Nenad Lalatović. Fudbalom su počeli da se bave gotovo istovremeno. Aktuelni trener Crvene zvezde stigao je tek nešto kasnije na teren iznad južne tribine... Kao najtalentovaniji igrač generacije momaka rođenih 1978. godine igrao je sa starijom generacijom i često morao da sluša glas Nenada Lalatovića. Na crno-belim fotografijama vidi se da su nekadašnji snažni vezista i lakonogi štoper sa sjajnom levom nogom bili jedni od najvažnijih članova tima Zvezdinih pionira, kadeta i omladinaca. Selektirao ih je čuveni lovac na talentovane glave Tomislav Milićević, zatim kasnije savršeno vodio Vladimir Petrović Pižon. Nisu svi imali blistave karijere kao Dejan Stanković, koga je uz sav talent šapa sreće češkala po glavi od kada je zaplovio u seniorske vode. Mnogi će reći da je Nenad Lalatović zaslužio identičnu karijeru, makar zbog toga što je zbog Zvezdine zarade odbijao ponude Fatiha Terima i Klausa Topmelera i zaputio se u rudarski Donjeck.

Sve je to u ovom trenutku manje bitno, utakmica u subotu biće personifikacija dobrog rada ljudi koji su nekada vedrilili i oblačili u omladinskoj školi Crvene zvezde. Dorćolac i Zemunac – a Zvezdina deca. Sada treneri sa različitom biografijom.
„Sigurno ću ići u subotu na utakmicu. Za mene, kao čoveka koji je selektirao taj tim, njihovo pojavljivanje na klupama Crvene zvezde i Vojvodine predstavlja mnogo više od utakmice. Nije da se hvalim ili busam u grudi, ali i kod Dejana i kod Nenada sam još u ranoj dobi prepoznao neverovatan fudbalski gen. Ja sam ih selektirao, kao i ostatak te ekipe. Dejan je od prvog dana pokazivao neverovatnu posvećenost. To u životu svom nisam video. Pored velikog talenta imao je on i brojne nedostatke u igri. Ali bio je neverovatno energičan, radan. Dolaskom u Crvenu zvezdu već je odlučio da želi da se bavi fudbalom. Ista stvar se može reći i za Nenada. Bio je sjajan tokom svakog trenažnog procesa. Onako malo jače temperamentan, takav je i danas kao trener. Ponosan sam na njih, mada ih kao prvi trener i njihov selektor nikada nisam opterećivao rezultatom. A vidite kakva su generacija ispali, koliko su para doneli Crvenoj zvezdi. Čudo jedno“, priča za MOZZART Sport prvi Lalatovićevev i Stankovićev trener, Toma Milićević.

Na golu Boban Savić ili Jeremić. U odbrani Dudić, zatim Urumov, nesumnjivo momak koji je ostao dužan srpskom fudbalu, imajući u vidu besprekorne fizikalije i defanzivnu inteligenciju. Plus Drobnjak, Gvozdenović, Koroman, Lazetić, u najranijem dobu Marko Pantelić. Idemo dalje: tu su bili još novopazarski majstor fudbala, za Dejana Stankovića prvo ime tima - Sead Muratović. Pa Pavle Delibašić, Bunjac, kasnije i Goran Drulić. Reprezentacija u malom...
„Rekao sam da ih nisam opterećivao rezultatom. Ali neke stvari ne mogu da se zaborave. Oborili su sve rekorde, retko ko je prolazio bez sedam ili osam golova u mreži. Govorimo o pionirskom dobu. Znao sam već tada da će tu biti mnogo igrača za „rupu“. Desilo se da smo pobedili Partizan sa 13:0, mislim da je Marko Pantelić postigao šest golova. Komšijama je trener bio Tumbaković, posle utakmice metaforički i stvarno nije znao da  pronađe izlaz sa igrališta. Morao je Vladica Kovačević da mu pokaže put… Lepo je gledati u prošlost, ali sada su treneri. Posebno će biti teško Dejanu. Nov je u poslu, pritisak je ogroman. Svi treba da mu pomognemo“, jasan je Milićević.

Naš sagovornik je vodio pomenuti tim do kadetskog uzrasta, kasnije ih je Pižon usavršavao. Ne krije Milićević da se prilikom selektiranja tog tima vodio genetikom. Stric Nenada Lalatovića, čuveni Voja Kis, dugo godina bio je prvi operativac kluba, čovek za specijalne zadatake koji bi mogao da zgrne ogromne novce kada bi napisao knjigu „Moj zlatni gepek“. Normalno je što je Nenad osećao puls Marakane, kao što je Dejan imao savršenu potporu u liku majke Dragice. Bivše fudbalerke. Otac Bora se takođe bavio fudbalom.
„Dugo sam vodio Dejana, tek onda se na treningu pojavio Bora. Moj stari znanac. Nisam imao pojma da mu je Dejan sin. Kada mi je to saopštio bio sam zbunjen. Samo sam mu kratko rekao: „Mali će da bude super igrač“. Zbog poznanstva sa njegovim ocem Dejan nikada nije imao protekciju kod mene“, objasnio je jednom prilikom Vladimir Petrović Pižon.

Javnosti više nije nepoznato da su se budući kumovi Marko Pantelić i Dejan Stanković upoznali pesnicama. Tadašnji kapiten Marko želeo je da novajli pokaže ko je „džomba“ u timu. Bilo je još nestašluka, mnogo manje od čuvenih pobeda. Kao u finalu kadetskog Kupa 1995. godine kada je već kao prvotimac Dejan Stanković podgoričkoj Budućnosti dao četiri gola (meč završen 6:0).
„Glupo je da kažem da je ta generacija, u kojoj su igrali Lalatović i Stanković, pa i ja, najbolja omladinska u istoriji kluba. Ne znam kako je bilo davnih dana, ali u ovoj novijoj istoriji sigurno jeste najbolja. Skoro sam bio na Marakani i rekli su mi da ovaj tim kadeta, igrača rođenih 2003. godine, podseća na nas. Nadam se i voleo bih da je tako. Skoro mi je Koroman rekao da je naš tim dao sedam kapitena Crvene zvezde. Ne verujem da će se Deki i Lala naljutiti, ali prvi pikovi tog tima bili su Urumov i Marko Pantelić. Posle njih je bio Stanković. Biće mi čudno da vidim Dejana i Nenada na suprotnim stranama. Dobre duše, pravi timski igrači. Drago mi je što su postali treneri, mada u omladincima o budućim zanimanjima nismo razmišljali. Sigurno ću biti na meču. Lala pravi rezultate dugo, Dejan je na početku. Dobro je krenuo, svidelo mi se kako je Zvezda izgledala protiv Ludogoreca. Ali biće na iskušenju protiv Lale“, poručuje zajednički saigrač iz omladinskih dana, golman tog tima, Boban Savić.

Mali je uzorak Stankovićevih utakmica na Zvezdinoj klupi da bi se pravilo poređenje sa već veteranom trenerskog posla u Superligi Nenadom Lalatovićem. Činjenica je, ipak, da i jedan i drugi zasnivaju igru na visokom presingu, fizičkom fudbalu i dobrom trčanju. Nisu ih baš tome učili čika Toma Milićević i četvrta Zvezdina zvezda Pižon Petrović. Ali od dečačkih dana prošlo je mnogo, sada imaju drugačije ambicije. Jedan hoće da potvrdi Zvezdinu dominaciju, drugi da pokaže da je Vojvodina sa njim na čelu zrela za evropska iskušenja. I tu neće biti ni najmanjeg popusta, posebno kod Lalatovića koji kao trener Crvene zvezde nije imao ovako komotnu situaciju. 

Tako i treba da bude kad jedan Dorćolac udari na Zemunca...