Đoković: Plašio sam se da gledam košarku, oporavljao sam se uz fudbal

Januar 23. prethodne godine – teška povreda kolena Radovana Đokovića. Januar 23. ove godine – dve ključne lopte iz ruke beka Borca prolaze kroz mrežicu i donose pobedu protiv Mege.

Sve u životu ide gore – dole. Da nema tužnih trenutaka, ne bi se dovoljno cenili oni srećni. Zato se sada bivši igrač Mege Mozzart, Napretka, Jagodine, Tamiša, OKK Beograda i FMP, trudi da svaki trenutak na terenu iskoristi na najbolji mogući način. Pobedama se raduje više, poene proslavlja jače, sa porazima se bori lakše...

Odigrao je sedam utakmica od povratka na teren, uspeo da zasluži poziv selektora Svetislava Pešića, pa mu iz sadašnjeg ugla prethodnih godinu dana deluju samo kao ružan san.

„Bilo je teško, pre svega psihički. Posle nekih stvari ne znaš da li ćeš se vratiti, kada će to da se desi, kako će sve da izgleda kada budeš ponovo na terenu... Trudio sam se da razmišljam da će sve biti dobro, ali onda se desi da koleno zaboli, pa misli postanu crne. Dugačak je to period, normalno je da dođe nekih sedam dana kada padneš i potoneš, ali stvarno sam bio okružen ljudima koji mi nisu dozvolili da dovodim u pitanje povratak na teren. Njima sam posebno zahvalan“, ispričao je Radovan Đoković na početku razgovora za Mozzart Sport.

Oporavak od povrede prednjeg ukrštenog ligamenta za svaku osobu je neka druga priča. Vrlo brzo je i njemu to postalo jasno.

„Prvo sam zacrtao da traje šest meseci, pa onda sedam, osam. Međutim, shvatio sam da nema smisla da tako razmišljam. Svaki slučaj je jedinstven, organizmi drugačije reaguju na operacije, tako da je bilo jasno da ne mogu gledajući druge da procenim koliko će pauza trajati meni. Pustio sam da sve ide kako ide... Bilo je straha, naravno. Ali, da ne grešim dušu, prošla je ta godina relativno brzo. Nadam se da sam sad završio sa tim“.

Podrška mu je tokom teških dana dolazila sa svih strana. Bliski ljudi, ali i oni nepoznati, pomogli su mu da se lakše izbori sa ovim izazovom. A drugari sa basketa koji su prošli isto, bili su tu da daju pravi savet ili reči utehe.

„Dešavala se ova povreda sportistima i dešavaće se i dalje... Ne znam da li sam ja previše opterećen ili je stvarno postala sve učestalija. Nažalost, nekoliko mojih drugara su je doživeli ranije. Duda Sanadze je imao isti problem, Aleksandar Aranitović, Stefan Lazarević, Aleksa Ilić iz Budućnosti dva puta... Sa njima sam ostvario prvi kontakt, razmenio iskustva, čuo neke savete“.

MN Press

Na taj spisak nedavno je upisano i ime Save Lešića, koji je doživeo povredu na utakmici Borca protiv Partizana. Đokoviću je taj prizor samo dolio so na ranu.

„Svi moji saigrači su ustali sa klupe, ja sam jedini ostao da sedim. Zaledio sam se u trenutku. Mnogo mi je teško palo, prvo jer je to Sava, a drugo jer sam doživeo fleš bek svega što se meni dogodilo. Prva pomisao je uvek – samo da nije prednji ukršteni ligament. Ali, video sam njegovu reakciju, a i čim je došao na klupu rekao je da je to to... Čujemo se sada, sprema se za operaciju. Želim mu uspešan oporavak“.

Sigurno da će sada Radovan znati da kaže Savi šta da radi da bi naredni period bio što bezbolniji.

„Moj oporavak je protekao uz fudbalske utakmice. To je sport koji volim oduvek, čak me sramota malo da priznam šta sve pratim. Na prvom mestu je Premijer liga, a onda i sve ostalo. Kad je košarka u pitanju, imao sam strah i neku barijeru u glavi, plašio sam se da gledam. Bilo mi je baš teško... Sem mečeva koji su igrali moji saigrači, na kojima sam želeo da budem, i finala Evrolige, nisam ispratio nijednu košarkašku utakmicu. Tek kad sam se vratio sam počeo ponovo da gledam. Ni svoju povredu nikada nisam pogledao, niti ću ikad“.

MN Press

Đoković je član seniorskog tima Borca od 2018. godine. Prija mu igranje u Čačku, a posebno ga je „kupio“ odnos ljudi iz kluba tokom 2021. godine. 

„Nijednog trenutka nisam osetio nikakav pritisak. Letos sam se čuo sa trenerom Marinovićem, mesec dana pre početka priprema i tada sam mu rekao da neću biti spreman za start, da ću se vratiti kada budem mogao i da od njega ne očekujem apsolutno ništa. Vratio sam se u nezgodnom trenutku, početkom decembra, kada je ekipa bila u seriji poraza. Bilo je nerealno da mi pruži šansu, tako da sam zahvalan što se to ipak desilo i što ima poverenja u mene. Nadam se da mu na neki način vraćam. Nije mnogo prošlo, odigrao sam tek sedam utakmica, ali za sada sve ide i bolje nego što sam očekivao“.

Kada je ubacio odlučujuće koševe protiv Mege Mozzart, njegovog nekadašnjeg tima, Radovan je izazvao euforiju košarkaške javnosti.

„Prethodna dva meča bila su blago rečeno užasna. Onda je ta utakmica bila prekretnica, posebno jer je nama pobeda bila veoma bitna. Ja nisam mogao ništa do same završnice i onda se na kraju desilo da sam pogodio ta dva važna šuta. Prirodno je da se posle toga podiglo samopouzdanje i da je sve krenulo uzlaznom putanjom“.

MN Press

Nije prošlo ni mesec dana od toga, na njegovu adresu stigao je poziv selektora seniorske reprezentacije Svetislava Pešića.

„Nisam očekivao da se to desi, posebno zbog činjenice da do pre dva meseca nisam ni krenuo da igram, nisam imao ni kontakt sa sagračima, a kamoli nešto više... Ovo je brzo došlo, iznenadilo me, kada bolje pogledam verovatno najveće dostignuće u mojoj karijeri, pogotovo kad se zna ko je na selektorskoj poziciji. Šta reći o Pešiću? Jedan od najboljih trenera Evrope, sećam se 2002. godine, iako sam bio klinac. Ustajao sam da gledam utakmice. Baš sam razmišljao o svemu tome pre neki dan i kad se udubim onda poziv deluje nestvarno“.

Takve snove nije mogao sebi ni da dozvoli da sanja...

„Glavni cilj mi je bio da se vratim, da pokažem sebi i drugima da sam zdrav i da mogu da igram. Tako da, ovaj poziv koji se desio, meni u glavi neće promeniti ništa. I dalje sam na samo nekoliko utakmica, primarni ciljevi moraju da ostanu - povratak u što bolju formu i da sa kolenom nemam nikakvih problema“.

MN Press

Da je Marinović imao strah da ga pusti da igra sa značajnom ulogom kada ekipi baši nisu cvetale ruže, verovatno se taj poziv ne bi ni desio. Borac je u petak poražen u četvrtfinalu Kupa od FMP, a u ABA ligi je 11. sa skorom 7-11.

„Tokom prve sezone u Čačku smo igrali zajedno, a onda od moje druge godine u klubu on je postao trener. Imamo profesionalan odnos, povezuju nas uspesi koje smo ostvarili zajedno - plasirali se u ABA ligu. Kasnije smo malo štucali u regionalnom takmičenju, nije bilo publike, a mi smo ekipa koja dobro igra pred svojim navijačima. Tokom te prošle sezone sam se i ja povredio, mnogo smo se mučili, ali na kraju izborili opstanak. Ovde godine smo stabilniji, iako smo imali nekoliko utakmica na jednu loptu. Da smo neku od njih pobedili bili bi blizu i plej-of zone. Svakako sam se navikao na rad sa Malinom. Tokom prve godine smo bili drugari, sada je to profesionalan odnos. Specifičan je, sve emotivno proživljava“.

Marinovićev mentalitet poklapa se sa karakterom navijača iz Čačka.

„Isto su veoma emotivni, doživljavaju svaku pobedu i poraz na neki neobičan način. Ali, lepo je igrati ovde. Ljudi vole košarku, znaju je... Posebno je lepo bilo tokom prve dve godine kada smo igrali KLS i ABA 2, konstantno smo pobeđivali i uživali uz ispunjene tribine. Problem je nastao kad smo krenuli da gubimo, ali to ne menja činjenicu da je prelepo igrati u ovakvoj atmsoferi. Košarka je u Čačku sport broj jedan“.

MN Press

Poslednje godine je proveo u ovom gradu, a pre toga je najduže bio u Beogradu. U profesionalne vode je uskočio u dresu Mege Mozzart.

„Tu sam se susreo sa seniorskom košarkom, imam samo lepe uspomene, brojna prijateljstva... Zanimljivo je da mi je jedan od najboljih drugova iz tog perioda Rade Zagorac. Odrasli smo zajedno u Megi, a sada smo obojica na spisku selektora. Nisam tamo dobio šansu, ali da budem iskren – nisam je ni zaslužio. Tek sam kasno to shvatio, tako da nemam apsolutno ništa loše da kažem za Megu. Nisam igrao mojom krivicom, a bio sam povučen, nisam se preterano cimao. Ne mogu da kažem da me nije zanimalo... Nego nisam igrao, a nisam se opterećivao time. Vremenom sam ukapirao da je to bilo pogrešno“.

Pravu šansu je dočekao u dresu OKK Beograda...

„Bilo je to kod Darka Kostića koji mi je dao priliku i apsolutno svu slobodu. Ta sezona mi je veoma prijala, pokazao sam da mogu da igram na tom nivou. Nije to ne znam koliko posebno, ali od nečega sam morao da krenem. Posle sam došao u FMP za Superligu, onda je došao Borac i za sad je sve vezano za taj klub“.

Velike planove za budućnost nema. Sasvim logično posle nekih događaja...

„Iskreno ne razmišljam o sledećoj destinaciji, sada mi je primarna želja da se vratim. Na leto mi ističe ugovor sa Borcem, vezan sam sa klubom, posle ćemo videti, ne opterećujem se. Kad sam planirao, desila se povreda. Tako da sad puštam samo da ide kako ide“, zaključio je Radovan Đoković.