Od pariskog sna do blata Rige: Trinaest meseci koje je Srbija prokockala

8. avgust 2024. godine.

Srbija je bila na pragu čuda. Polufinale Olimpijskih igara protiv Sjedinjenih Američkih Država ušlo je u istoriju kao možda najbolja utakmica koju je naša reprezentacija ikada odigrala. Bila je to košarka na granici fantazije – tim koji je disao kao jedno, koji je u svakom posedu pokazivao hrabrost i veru da i najveći mogu da padnu. Da je tada Srbija pobedila Amerikance, govorili bismo o najvećem iznenađenju u istoriji košarke.

6. septembar 2025. godine.

Od tog sna do blata u koje smo pali usred Rige prošlo je tek nešto više od godinu dana. Eliminacija u osmini finala Evrobasketa i to od Finske, vratila nas je nekoliko godina unazad. Doživeli smo potpuni slom. Između pariskog polufinala za almanahe i debakla u Rigi za zaborav nalazi se priča o timu koji je imao sve - kvalitet, hemiju, identitet i borbeni duh. Na kraju od svega ostala je samo atmosfera velike porodice.

I da, nije sporno, Srbija i danas izgleda kao velika porodica. Igrači su gotovo svakodnevno od početka priprema govorili o zajedništvu, o međusobnoj podršci, o bliskosti sa stručnim štabom. I ma koliko sve to bilo lepo čuti ili pročitati, košarka nas je naučila da od sentimentalnosti nemamo ništa. Pobede ne donose emotivne veze, već jasna taktička opredeljenost, disciplina i vera da u najtežim trenucima možemo da izdržimo najveći pritisak. Baš ono što smo demonstrirali u Parizu kada smo imali Amere na kolenima, pa i kada smo mislili da će nas Australija rasturiti u paramparčad. Sve to je Srbiji sada nedostajalo u Rigi...

U Parizu smo izgledali kao ekipa koja je spremna da piše istoriju, a u Rigi kao tim koji ne zna kako da reši neke očigledne probleme, sve ono što nam se uporno ponavljalo od prve do poslednje utakmice. Od potencijalnog trijumfa koji bi zauvek promenio košarkašku kartu sveta prošlog avgusta, došli smo do poraza koji nas vraća u prosek. I tako smo izgubili ne samo šansu da uzmemo zlato, već i vreme koje je bilo uloženo da se spoje sve kockice i razmišlja o tako velikom poduhvatu. Izgubili smo sebe, jer smo verovali da smo veći od ostalih.

Ako vam iko kaže da ekipa nije verovala u zlato, samo vas laže. Ne bi Svetislav Pešić odlučio da ostane još jednu godinu, ne bi Nikola Jokić već dan posle bronze u Parizu rekao da će biti tu ovog leta, ne bi svi uporno ponavljali kako jedva čekaju da se ponovo skupe i zaigraju zajedno. Ne bi, jer bi to značilo da nisu verovali u istorijsku šansu koja im se sada ukazala, da nisu osećali kako moć iz Pariza mogu da prenesu u srce Letonije.

I zato, više od rezultata, tišti nas sve to što je izgubljen kontinuitet i što je protraćena neverovatna energija. Mi i dalje imamo nesporni kvalitet i talenat, ali pobednički duh koji nas je vukao napred protiv Amerikanaca, da grabimo i grizemo preko svih granica, nestao je u magli prevelikih očekivanja. Što bi se reklo, leteli smo preblizu Suncu i gadno se opekli.

Poraz od Finske treba da shvatimo kao ozbiljan znak upozorenja. Ako iz ovog iskustva ne izvučemo pouke, naći ćemo se u još težoj poziciji, kada nećemo pričati samo o propuštenim šansama i izgubljenim godinama. Pitanje je i koliko još takvih godina srpska košarka može da izdrži, pre nego što ponovo opasno ugrozi status koji nam je oduvek nesumnjivo pripadao - svetske elite.

Trinaest meseci je bilo dovoljno da od najlepšeg sna stignemo do ovakvog košmara. A, koliko će nam sada vremena biti potrebno da ponovo pronađemo put ka vrhu? Od odgovora na to pitanje zavisi i budućnost reprezentacije, jer ovu generanciju sigurno više nećemo gledati sa istim snagama. Pitanje je sada, zapravo, koga ćemo iz Rige videti na sledećem velikom takmičenju...

Zato, nikako ne smemo da dozvolimo da ostanemo zaglavljeni u ovom blatu. Bilo bi to pogubno za sve nas.