Nikola Đurišić za Mozzart Sport: Radio sam na šutu sa Korverom, u Atlanti me vide kao plejmejkera

Veliki put je prešao Nikola Đurišić u samo godinu dana. Veliki, i nimalo jednostavan. Pun prepreka, stranputica i izazova. Od sezone proboja u Megi preko NBA drafta na kojem ga je Atlanta izabrala kao 43. pika, zatim preloma stopala pa do nastanjivanja u razvojnom timu ekipe iz Džordžije gde polako pokušava da osvoji svoje parče neba.

Sa rolerkosterom emocija se suočio mladi srpski košarkaš. Od ushićenja, i radosti do besa i ljutnje. Ali posle svega, u njemu provejava ponos i želja za daljim napretkom koji će ga odvesti na mesta koja su predviđena za momka njegovog talenta i onog koji bi u narednim decenijama mogao i morao da nosi igru našeg nacionalnog tima. Kako sam priznaje u prazničnom razgovoru za Mozzart Sport, dosta je naučio i sazreo za proteklih 365 dana, a ono najvažnije, 2025. je dočekao potpuno zdrav što je glavna želja svakog čoveka, posebno u ovo doba godine.
"Povreda je iza mene, nemam više problema sa stopalom, ništa ne boli", kazao je Đurišić na startu javljanja iz Atlante da bi potom dodao: "Plan je da do kraja sezone nastupam u Dži ligi. Odigrao sam nekoliko utakmica do sada, ali i dalje prolazim kroz proces privikavanja jer je ovo totalno drugačija košarka od one koju sam navikao da igram u Evropi. Prosto, drugačiji je stil, igrači su brži i veće su atlete...Kada sam tek odigrao prve dve-tri utakmice, imao sam osećaj kao da prvi put igram košarku s obzirom da je prošlo toliko vremena. Pre svega sam zadovoljan što sam se vratio na teren."

Kada se povredio, u njemu se javio roj negativnih emocija sa kojima je morao da se izbori. I kada je shvatio da iz tog iskustva može mnogo da nauči, sve je prihvatao mnogo lakše. Nije sedeo skrštenih ruku, već je zasukao rukave i prionuo na posao sa Kajlom Korverom, nekada vrsni šuterom, a danas asistentom generalnog menadžera Hoksa.
"Neću da lažem, mnogo sam bio ljut i razočaran u tim trenucima. Jer, do tada je sve išlo kako treba i stvari su se odvijale u pravom smeru. Snašla me je ta povreda, ali dobro, to je život sportiste, šta da se radi. Prvih par dana sam bio besan kao ris, ali sam onda pokušao da tu povredu iskoristim na najbolji mogući način. Da se odmorim, popravim telo. Radio sam na šutu sa Kajlom Korverom, već nedelju dana posle operacije sam bio u sali. Nosio sam čizmu i šutirao sam sa stolice otprilike sat vremena do dva. Potom i sa loptama različite težine. Korver je na svakom treningu prisutan i stvarno pomaže svakom igraču da unapredi igru, pre svega svoj šut.

Nije pomoć stigla samo od Korvera, već od svih u organizaciji, a pogotovo od srpskog dua.
"Svi su mi pomogli, Atlanta je stvarno fantastična organizacija, bili su uz mene za sve što mi je trebalo. Pričali su sa mnom non-stop, proveravali kako sam, šta radim. Ponašaju se zaista kao jedna porodica. U početku mi je bilo teško, nisam znao gde treba da idem, kako šta funkcioniše, ali u tom periodu su mi mnogo pomogli pre svega Igor Kokoškov i Bogdan Bogdanović koji mi je možda i najviše pomogao. Mogu slobodno da kažem da mi je on kao stariji brat. Uvek priča sa mnom, govori mi kako šta treba da radim. Olakšao mi je život ovde i prilagođavanje na Ameriku."