Neko tiho ulicom pevuši

Svaka se reprezentacija bori sa svojim demonima koje vuče kao repove za evropskim prvenstvima koja su ostala arhivirana. Neko pamti trojke u poslednjim sekundama najljućeg rivala, neko pamti španske kalkulacije, nekom su glave došli Italijani - tradicionalno, a reprezentacija Bosne i Hercegovine kao kostur u ormaru drži sve one uzaludne pobede.

Uzaludne jer bi oni odradili ono što se od njih očekuje, a onda bi neki direktan rival nekoga iznenadio. Uzaludne jer se nekako uvek nameštalo da im je u poslednjem kolu zato potrebna pobeda određenom razlikom. Uzaludne jer su na poluvremenu ili u trećoj četvrtini tu razliku imali, a onda bi se sve raspadalo. Tako da pobede budu pirove.

Ni ovaj turnir nije imao drugačiju dramaturgiju. Sigurna pobeda nad Kiprom, ali i pobeda Gruzije nad Španijom, poveli su ih na put koji su već prelazili. Ubedljiv poraz od Španije i brzopletošću prokockana egal utakmica sa Italijom, doveli su reprezentaciju Bosne i Hercegovine pred onaj ormar koji ni sami ne smeju da otvore. Drugi put jaro, na nekom drugom turniru. Bosanski su se sevdah i košarka paralelno razvijali. Ne samo zato što su košarkaši i oni koji o košarci govore i pišu po pravilu sevdalije, nego je njihov pređeni put bio sličan.

©FIBA

Bilo je otmeno, kao baršunasti glas doktora Himza Polovine i onog saza što ga prati, a nas ispraća na dno flaše. Bilo je otmeno kao Kinđin dribling i šut sa nekoliko metara koji u savršenom luku prolazi kroz dno mrežice. Bilo je robusno, kao široki oversize bordo sako, koji prati Safeta i naslednike kroz ružičnjake, dok harmonika svira zbogom pameti. Bilo je robusno kao one pesnice u pleksuse i brade grčkih košarkaša i svih onih timova koji su predstavljali Bosnu i Hercegovinu kada su prošla vremena bez pameti.

Postalo je tugaljivo, kao roze košulje uvučene u uske farmerke, na nastupima po opskurnim gastarbajterskim lokalima, do kojih su se jedva dobangeljali. Postalo je tugaljivo, kao uslovi - s koca i konopca - u kojima bosanskohercegovačka košarka obitava. Ali je sevdah na kraju ispevane fraze - isti.

Ali je osećaj kada god se okupi košarkaška reprezentacija Bosne i Hercegovine, uprkos svemu - isti. Jedino što eto, nije isto, jeste rasplet. Pobedom protiv reprezentacije Grčke, iznenađenjem svoje vrste na ovogodišnjem Evrobasketu, tim selektora Bećiragića uzeo je svoju sudbinu u svoje ruke. Kao retko kada do sada. Onako kako građani Bosne i Hercegovine, već dugo ne mogu, gledajući trojne vlasti i sijaset stranih izaslanika kako im čeprkaju po duši."Ovom timu teško se nešto može zameriti", priča kolega Hercegovac, koji teško podnosi svaki veliki turnir. "Ovi su momci raja. To vidiš po tome kako se ponašaju. Napraviće i greške. Izgubiće od nekog ružno, ali neće biti utakmice u kojoj neće dati sve od sebe".

©FIBA

Bilo je potrebno posle Kipra, a pre Gruzije, da Bećiragićev tim, nađe balans između želja i mogućnost. Da brzopletost rastavi na činioce, pa da želju pretvori u energiju, brzinu u dobru tranziciju, a silu u čvrstinu. Grci su bili zabezeknuti jer im je neko zaista ušao u meso, prvi put na turniru. Janis je odmorio, pa su Roberson, sjajni Edin Atić i konačno probuđeni Jusuf Nurkić, rekli Spanulisu da malo i on odmori.

A tresle su se ruke u poslednjim minutima. Na pomisao onog košarkaškog kostura u ormaru, na pomisao na ispuštene šanse i kasnije pirove pobede, uvukla se nesigurnost u igrače Bosne i Hercegovine. Ali su na kraju izdržali i zasluženo slavili i ispisali priču sedmog dana turnira. "Svuda se sunce rađa", zapevali su sigurno u svlačionici igrači, čuveni početak refrena sevdalinke o ljubavi prema svojoj zemlji. Načinom na koji igraju i energijom koju ulažu, oni su je i dokazali. Ako ste se našli u Limasolu, u noći utorak na sredu, nije vam se učinilo da neko tiho ulicom pevuši.