Navijač AEK zbog koga su "ratovali" Olimpijakos i PAO: Težak sam čovek da bih bio trener

Janis Burusis je svojevremeno slovio za najboljeg centra u Evroligi čiji mu je znak bio izvezen na drasu punih 15 godina tokom kojih je igrao za Olimpijakos, Panatinaikos, AEK, Barselonu, Real, milansku Olimpiju i Baskoniju. Jedini je košarkaš koji je igrao za dva evropska šampiona iz Grčke i Španije, jednog iz Italije. Sa Realom se i "sam" popeo na evropski vrh 2015. godine. Deceniju ranije i sa nacionalnim timom Grčke. A malo je nedostajalo da impulsivni centar koga su, zbog stila igre, više smatrali naslednikom Vlada Divca, nego legendarnog grčkog centra Panajotisa Fasulasa, krene drugom stazom. Zapravo i krenuo je, dok njegov otac nije odlučio drugačije.

"Kada sam bio klinac želeo sam da igram fudbal. Godinu dana sam lagao oca da treniram košarku, a nisam, već sam išao na fudbal. Tadašnji trener, Spiros Papas, slučajno je video mog oca na nekom trgu i rekao mu: Tvoj sin ne dolazi! Tata je mislio da radim loše stvari, uzeo je štap... I ja sam onda počeo da treniram košarku", rekao je Burusis u emisiji "Dobar dan" grčke TV Alfa.

Iskusni centar koji ovu sezonu "gazi" u Peristeriju nije samo jedini Grk koji je igrao za svih pet grčkih i španskih velikana, nego je i jedini grčki košarkaš koji je osetio gorčinu hleba u Kini, bez obzira na to što ni Đeđang poput ostalih ekipa iz CBA nije štedeo novac kako bi ga angažovao.

"U Kini je veoma teško da se živi. Kinezi su teškog karaktera. (Posebno) mi nije mi išlo dobro sa hranom! Ponekad smo kao tim išli na ručak. Oni su jeli krokodile i pse, a ja uobičajene stvari. Naručio sam picu", dodao je Burusis koji ni u 38. godinu ne razmišlja igračkoj penziji, posebno ne o trenerskom poslu.

Ali, razmišlja o nacionalnom timu, s kojim je uz pomenuto evropsko zlato osvojio i kontinentalnu bronzu 2009. godine.

Pavićević najavljuje: Napadamo 1. mesto, planiramo pojačanje, ovo je najjača ekipa koju smo imali

"Smatram da sam težak lik, pa još nisam spreman da postanem trener, a odnos sa reprezentacijom je pun ljubavi. Pa ako dođe trener, ko god da je, i kaže mi "Janis, želim te", ja ću da igram. Ali da se sam nudim, neću. Ako me pozovu - igraću."

Nije prvi igrač koji je dres jednog grškog velikana zameni drugim. Bilo je daleko većih imena koja su to uradila. Ali njegov dolazak u PAO podigao je daleko prašine nego što e to očekivalo, bez obzira što je pet godina prošlo od njegovog poslednjeg meča u dresu Olimpijakosa.

"Dok sam bio u Olimpijakosu, oko mog imena se godinama stvarala posebna atmosfera. Nije bilo lako da potpišem za PAO jer me veliki broj njihovih navijača nije želeo. Ali uradio sam najbolje što sam mogao. Na kraju, osvojili smo titulu i otišao sam kao džentlmen."

Džentlmenski potez nije bila opšta tuča reprezentativaca Grčke i Srbije na utakmici Akropolis kupa 2010. godine između Grčke i Srbije. Naime, Nenad Krstić, u želji da zaštiti Miloša Teodosića od napada Sofoklisa Skorcijandisa, bacio je stolicu na njega, koja je pogodila u glavu Burusisa... Grčki centar ne krije da je i taj detalj uticao na njega da ne razmišlja o trenerskom poslu.

"Imao sam tada veliku sreću, jer je moglo mnogo gore da se desi (od razbijene glave). Težak sam karakter, pa kao što sam rekao još nisam spreman da postanem trener", dodao je Burusis otkrivši da bi pošto ispliva iz igračke, voleo da uplovi vode turizma i ugostiteljsta.

U poslovnom svetu je već, može da se kaže decenijama, okružen muškarcima, ali u privatnom je potpuno drugačije.

"Živim u kući sa sedmoro ženskih osoba. Supruga, tri ćerke, majka, svekrva i devojka koja radi kod nas", bez razmišljanja je nabrojao Burusis koji je i u ovom razgovoru pominjao težinu selidbe iz Pireja u Marusi i obratno.

A on je zapravo simpatizer trećeg grčkog velikana.

"Ja sam AEK-ovac, ali nikada nisam bio zagrižen fan", završio je iskusni centar.