Nasmejani džin Lamar: Kikice zbog Alena Ajversona; drugačiji sam od Bonge

Razgovarali smo sa tvojim saigračima posle pripremnih utakmica i kada bismo ih pitali ko ih je najviše iznenadio, svi su uglas rekli — Lamar. Ističu tvoju snagu, radnu etiku i izuzetno pozitivan stav. Odakle dolazi ta energija?
"Prvenstveno iz svakodnevnog rada, vere u Boga i prepuštanja njegovom vođstvu, ali i iz želje da se dokažem. Osećam da se u javnosti često ne priča dovoljno o tome kakav sam zapravo igrač. Moja prva godina u Evroligi nije bila prava slika onoga što mogu na terenu. Zato sam ovde došao gladan, sa željom da se dokažem od prvog dana. Cenim što su saigrači to primetili, ali posao je tek počeo i tek me čeka rad na terenu".

Pomenuo si to iskustvo iz Pariza. Koliko ti je uopšte bilo teško da prelomiš i odeš u Evropu posle pet godina u NBA ligi gde si igrao u Klivlendu, Bostonu i Memfisu?
"Bilo je veoma teško. NBA je surov biznis i nikada ne znaš da li treba još malo da poguraš i sačekaš, ili da potpuno promeniš put. Dosta sam se lomio. Iskreno, tokom te prve godine nisam bio ni siguran da li sam doneo pravu odluku. Glavom nisam bio 100% prisutan u Evroligi — umesto da razmišljam kako da napravim razliku na terenu, razmišljao sam kako da se što pre vratim u NBA.

Danas deluje da gledaš potpuno drugačije na stvari?
"Apsolutno. Sada sam potpuno prihvatio dolazak u Evropu. Potpisao sam dvogodišnji ugovor jer želim u potpunosti da se posvetim ovome. Uzbuđen sam jer znam da ću ove godine moći da pokažem svoje pravo lice, da budem prisutan glavom i spreman da dominiram".

Da li je taj prvi dolazak u Pariz bio veći kulturološki šok van terena ili na samom parketu?
"Iskreno, bilo je šok u svemu. Voziti u Parizu je priča za sebe. Prvi put sam bio u Evropi. Odjednom se susrećeš sa ljudima koji ne govore engleski ili trenerima koji ga slabije govore. U NBA ligi je sve na nivou od pet zvezdica — letiš privatnim avionima, hrana je vrhunska gde god da odeš, sve ti je na raspolaganju. Zato je ovo bilo prilagođavanje na celokupno okruženje. Nije to ni bolje ni gore, samo je drugačije. Dodajte na to stil igre Pariza, milion na sat, izmene na dva i po minuta i činjenicu da mi se ćerkica rodila samo četiri nedelje pre nego što smo se preselili. Bio je to potpun preokret u mom životu. Osećam da se u javnosti ne priča dovoljno o tome kakav sam igrač. Moja prva godina u Evroligi nije bila prava slika. U Partizan sam došao gladan i spreman da se pokažem u pravom svetlu.“

Kako ti za sada deluje Beograd?
"Odlično, većina ljudi govori engleski, što mi zaista mnogo olakšava stvari".

Razgovarao si i sa upravom kluba pre dolaska. Kakav si utisak stekao?
"Imali smo sjajan razgovor. Do detalja mi je predočeno šta Partizan znači za Srbiju i kakva su očekivanja. Osetio sam da su trener i uprava potpuno usklađeni u viziji i da svi u klubu žele da se oduže za prošlu sezonu i naprave veliki povratak. To me je dodatno motivisalo".

Jesi li upoznat sa svim što se dešavalo prošle sezone i pričama koje prate klub? Od odlaska trenera Željka Obradovića, preko besa navijača...
"Sada znam priču. Doduše, ako odete na društvene mreže ili pričate sa različitim ljudima, čućete hiljadu različitih verzija (smeh). Znam da je bila teška godina, ali se nadam da navijači razumeju da je ovo nova sezona. Prošlost ne možemo da promenimo. Ono što možemo jeste da izađemo na teren i ostavimo srce — jedni za druge i za njih".

Vratimo se na tvoje košarkaške početke. Koje je tvoje najranije sećanje na košarku i kako se rodila ta ljubav?
"Moje prvo sećanje je Alen Ajverson. Ja sam iz Filadelfije. Sećam se da sam nosio pletenice kakve i danas imam i samo želeo da budem kao Ajverson. Bio je ogromna inspiracija za ceo grad i sve klince. Svi smo želeli da budemo kao on — kupovao sam njegove dresove, patike i upijao način na koji se bori na terenu."

Kada si stigao u NBA ligu, ko je bio igrač protiv koga si igrao ili sa kim si delio svlačionicu, a da te je ostavio bez teksta?
"Delio sam parket sa neverovatnim talentima. Darijus Garland je, po mom mišljenju, jedan od najtalentovanijih igrača u NBA, a ljudi ne pričaju o njemu onoliko koliko bi trebalo. Donovan Mičel je vanzemaljac. Džejson Tejtum, Džejlen Braun, Kristaps Porzingis... Porzingis je neverovatno talentovan. Pa onda Dža Morant, Desmond Bejn... Toliko je momaka koji nisu samo vrhunski košarkaši, već i sjajni ljudi".

Poznato je da si tokom koledža napisao dečju knjigu. Kako je došlo do tog projekta?
"Na koledžu smo svake godine učestvovali u Specijalnoj olimpijadi i radili sa decom sa Daunovim sindromom kroz različite manifestacije. Tokom godina sam izgradio predivne odnose sa tom decom. Na četvrtoj godini, naš čovek za društvene mreže mi je predložio da napišemo knjigu. Bio sam oduševljen idejom, kao i deca. Na jednoj utakmici su na poluvremenu izašli na centar i predstavili knjigu. Bio je to prelep dan — pobedili smo Minesotu, a ja sam postigao 30 poena, tako da mi je taj trenutak ostao u prelepom sećanju".

Da košarka nije uspela, čime bi se bavio u životu?
"Ranije sam razmišljao o pravima i advokaturi, ali mislim da bih se danas bavio sportskom psihologijom ili radom sa decom i pomaganjem zajednici. To je nešto što me zaista ispunjava", završava Stivens razgovor za Mozzart Sport.