Najveće tuče srpskih košarkaša: Od jurenja makazama do stolice u glavu (VIDEO)

“Prekid filma” Nikole Jokića i nasrtaj na Markifa Morisa posle podlog udarca američkog košarkaša danima su već vrela tema u NBA ligi. Obračun sa parketa je nastavak dobio na društvenim mrežama gde su počele prozivke Morisovog brata Markusa i Jokićeve braće Nemanje i Strahinje. Ova situacija sa Jokićem je neke košarkaške romantike podsetila na vremena sa kraja prošlog veka kada je NBA bila liga žestokih momaka u kojoj su slični obračuni bili redovna pojava i kada se igrala znatno grublja košarka.

Ali Jokić nije prvi srpski košarkaš kojem je pukao film (a nije ni njemu prvi put) i koji je rešio da se fizički obračuna. Bilo je i žešćih i masovnijih tuča. Što na domaćim, što na evropskim, što na NBA parketima. Sa Srbima u nekim od glavnih uloga. Pa da vas podsetimo na neke...

Goran Grbović i Dino Menegin (1983)

Jugoslavija je tih godina redovno pobeđivala Italijane i nabijala im komplekse. Skoro 20 godina Plavi nisu znali za poraz od Azura. Najbolji italijanski igrač Dino Menegin je bio prepun frustracija pa je u poslednjim sekundima olimpijskog finala 1980. namerno povredio Dragana Kićanovića koji se nije ni pojavio na dodeli medalja.

Rivalitet je nastavljen na EP u Limožu 1983. godine gde su Jugoslavija i Italija igrali odlučujući meč za plasman u polufinale. Pri vođstvu Plavih u 15. minutu je Bonamiko namerno udario Kićanovića i isključen je, ali su grubi Italijani uspeli u drugom poluvremenu da preokrenu rezultat i izbace iz takta naše reprezentativce. Pet minuta pre kraja je počela masovna tuča. Dražen Petrović i Enriko Đilardi su završili u rvačkom zahvatu na parketu, Saketi je povukao Vilfana za kosu, Kićanović je među noge šutnuo Vilaltu, a mladi Goran Grbović u pokušaju da zaštiti Kićanovića i Slavnića dohvatio je iz lekarske torbe makaze i počeo da juri Menegina.

“U tuči Zoran Slavnić stoji na zapisničkom stolu i šutira sve oko sebe. U jednom momentu Dino Menegin, centar italijanske reprezentacije, koji je inače bivši bokser, kreće prema meni i ja instinktivno s poda skupljam specijalni alat za skidanje bandaže napravljen od plastike i krećem prema njemu. On je video da ga se ne plašim i počinje da beži, a adrenalin me je tresnuo po celom telu i nisam mogao da se zaustavim, pa sam ga jurio po terenu. Izgubili smo tu utakmicu, ali se tuča nastavila u tunelu koji je spajao teren sa svlačionicama. Nije bilo lako Italijanima tada”, pričao je kasnije Grbović.

Vlade Divac i Denis Rodman (1995-1996)

To što su radili Vlade Divac i Denis Rodman ne može baš da se nazove klasičnom tučom ali je tenzija bila čak i veća nego da su se potukli onako muški. Više su to psihološke igre dvojice lukavih košarkaša koji su se vukli, gurali, provocirali i čekali da ovaj drugi pukne i da napravi neki haos. Ipak, toliko su bili namazani i jedan i drugi da nikada nisu dočekali prekid filma na drugoj strani. Vodio je Vlade Divac legednarne bitke sa Šakilom O’ Nilom, zakačio se i sa žestokim Karlom Melounom u finalu Igara u Atalnta protiv Drim tima, ali niko mu nije toliko skakao po živcima kao legendarni Crv. Počeli su da se kače još u plej-ofu 1995. kada je Vlade igrao za Lejkerse, a Denis za Sparse.

Kulminacija je usledila u duelima Divčevog Šarlota i Rodmanovih šampionskih Bulsa sledeće godine. Guranja, čupanja, čarke, provokacije… Pravo je čudo kako nije došlo do opšte makljaže.

“Sve je to deo igre. Rodman pokušava da isprovocira smešnim stvarima. Budalaštine. Treba samo ostati smiren… Tako sam i ja poeo da radim nešto slično. Da se prilagodim protivniku. Ono što on radi tebi, ti radiš njemu. Ali tačno znam dokle je granica. I nisam želeo da je pređem”, govorio je Divac posle okraja sa Rodmanom.

Danilović i Majers / Savić i Fućka (1998)

Poznata po nadimku Basket Siti, Bolonja je tih godina bila košarkaška prestonica Evrope. Strašne timove su tada imali gradski rivali Virtus (tadašnji Kinder) i Fortitudo (tadašnje sponzorsko ime Timsistem). Na jednoj strani Saša Danilović, Zoran Savić, Raša Nesterović, Ugo Skonokini, Antoan Rigodo… Na drugoj Karlton Majers, Gregor Fućka, Dominik Vilkins, Dejvid Rivers, Đakomo Galanda… Tog proleća 1998. godine je Bolonja gorela zbog košarke. U ovom delu szeone su oba tima dobila po jedan ligaški derbi, ali je Timsistem dobio i onaj u kupu Italije koji mu je doneo trofej. Sudbina je gradske rivale u istoj sezoni spojila u četvrtfinalu Evrolige! I već u prvom meču serije je izbila tuča koja se pamti.

Virtus je dva minuta pre kraja vodio sa nedostižnih 62:49, a Fućka je zabeležio jedan od retkih ofanzivnih skokova. Međutim, Zoran Savić ni tada ne dozvoljava lake poene i grubim faulom je zaustavio Fućku koji je izgubio živce, gađao ga loptom i počelo je koškanje. Odmah se umešao prgavi Karlton Majers, Danilovićev najveći rival kroz karijeru i počele su da lete varnice. A kada je Abio nokautirao reprezentativnog kolegu Fućku, krenuli su da lete i udarci. Saigrači su jedva razdvojili Danilovića i Majersa.

Dobrih desetak minuta se čekalo na nastavak, desetorica igrača su isključeni, a Fortitudo je poslednja dva minuta igrao sa trojicom na parketu. Virtus je preko gradskog rivala otišao do samog kraja i trona evropskog prvaka.

“Ma kakva crna tuča. Više je to bilo guranje i režanje jednih na druge. Niko nije povređen. Ja da branim Savića?! Čoveka od brda odvaljenog?! Mene je Savić branio u dosta situacija. Možda sam dobio neki udarac u toj gužvi, pa sam skočio. Nervoza je bila velika. Tenzija. Igrao sam povređen jer je bila baš bitna utakmica. Novinari su stvarno pravili ogromnu tenziju. Malo više nego što treba. I onda se to u jednom momentu prelilo na sve nas na parketu”, pričao nam je Saša Danilović pre dve godine.

Antverpen - Crvena zvezda (2001)

Bila je to jedna od onih izgubljenih sezona Crvene zvezde... Tim nije bio konkurentan domaćim rivalima ali imao je neki šmek zbog kojeg ga zvezdaši pamte. Na klupi je bio Steva Karadžić, a u ekipi mlade snage Vujanić, Aleksić, Radmanović, uz iskusnije Prekovića, Šljivančanina, Savanovića. Zvezda je u Evropi igrala preteču današnjeg Evrokupa, tadašnji Kup Rajmunda Saporte, prošla prvu fazu i u drugoj joj je jedan od rivala bio belgijski Antverpen. Gostovanje koje se pamti. Po masovnoj tuči!

Zvezdin Saša Stefanović i domaći trener Toni van den Bos su imali verbalni sukob pošto je prethodno srpski koašrkaš gurnut u reklame. Posle toga je Stefanović opalio šamar ratobornom Sapenberhsu i krenula je tuča. Slobodan Šljivančanin je poput buldožera rušio Belgijance, a Saša Stefanović je opet naleteo na Sapenberhsa kojeg je ovaj put nokautirao pesnicom! Nije se znalo ko koga bije, Šljivančanina je sa leđa počeo da udara i neko od članova domaćeg stručnog štaba, a sa tribina je uleteo neko od navijača i nekakvom drškom bukvalno premlatio Sapenberhsa.

Kao u akcijama povlačenja u ratnim filmovima, Zvezdini košarkaši su nanosili štetu Belgijancima na putu do svlačionice i uspeli da pobegnu u tunel. Više se nisu vraćali na parket, utakmica je registrovana u korist domaćina, usledile su suspenzije i novačne kazne. Stefanović nije ostavio dubok trag u Zvezdi ali ga navijači pamte po jednom od najupečatljivijih krošea viđenih na košarkaškim terenima.

Dejan Bodiroga i Milan Tomić (2002)

Rivalstvo Olimpijakosa i Panatinaikosa u košarci je verovatno najveće u Evropi i incidenti su godinama bili redovna pojava. Ali uglavnom su huligani sa tribina bili glavni akteri. U tom derbiju u polufinalu prvenstva 2002. godine, tukli su se igrači. Među glavnim ulogama dvojica Srba: Dejan Bodiroga i Milan Tomić. Počelo je jakim faulom Papadopulosa nad Femerlingom, a nekoliko minuta kasnije je usledila nova frka ispod koša u kojoj je Francuz Rizaše udario Papadopulosa i igrači su ušli u gužvu. Eksplodiralo je kada je Milan Tomić, pesnicom u glavu udario Dejana Bodirogu sa kojim je pre toga vodio verbalne okršaje u toku meča. Bodrioga je potpuno ‘poludeo’ posle udarca i počeo da juri Tomića. Usledila je razmena udaraca i masovna tuča posle koje su isključena sedmorica igrača među kojima i dvojica pomenutih Srba. Bio je to poslednji meč Dejana Bodiroge u dresu Panatinaikosa.

Partizan - Hemofarm (2005)

Derbi između Partizana i Hemofarma dobio je potpuno neočekivan epilog. Umesto košarkaškim veštinama, igrači oba tabora su se odmerili pesnicama. Meč je već praktično bio arhiviran - iako je čitavim tokom vladala nervoza u dvorani - a onda je usledila eksplozija. Pri rezultatu 88:75 za Vrščane, jednu malo grublju reakciju beka Hemofarma Roberta Konlija, Novica Veličković je iskoristio da započne opštu tuču.

Posle pomalo nepotrebnog udvajanja i faula, s ozbirom da na 22 sekunde do kraja susreta crno-beli nikako nisu mogli da stignu 13 poena razlike, Amerikanac iz redova gostujuće ekipe se iznervirao, što je probudilo bes u Veličkoviću. Konli se izvukao, ali se Novici na putu našao Slavko Stefanović. Dobio je lakat, pukla je arkada i usledio je totalni haos.

Teško se moglo videti ko koga udara, ko zamahuje, ko beži, a ko pokušava da smiri tenzije (retko koji igrač čini se)... Kasnila je i reakcija nadležnih, posebno prisutne Žandarmerije i tuča je potrajala. Film je u jednom trenutku pukao i Dejanu Milojeviću, koji je krenuo da kosi sve pred sobom. Letele su pesnice, a uz pomenuti trio utisak je da su veće uloge imali i Nikola Lončar, Predrag Šuput, Vladan Vukosavljvić i Nebojša Joksimović.

Proključala je krv i stvorila možda i najveću košarkašku tuču na ovim prostorima ikada. Na kraju su pored Stefanovića deblji kraj izvukli Joksimović koji je dobio udarac u nos, odnosno Tripković kome je stradala ruka.

Kada se sve sleglo, usledile su kazne opštinskog suda pa je tako Dejan Milojević dobio uslovnu kaznu zatvora u trajanju od sedam meseci, Predrag Šuput i Novica Veličković od šest, Nenad Stefanović od pet, Luka Bogdanović od četiri, Miloš Borisov i navijač Slavko Banjac od tri meseca. Naravno, kazne zatvora nisu usledile, s ozbirom da optuženi nisu ponovili delo iste vrste u sledećih godinu dana.

Hemofarm - Partizan (2010)

Deža vi - ovoga puta u vršačkom Milenijumu. Tuča gotovo jednakih razmera kao pet godina ranije, a učesnici naizgled isti. Ponovo su se u klinču našli košarkaši Partizana i Hemofarma, ovoga puta je ipak scenario bio nešto drugačiji.

Meč je za razliku onog iz 2005. godine bio neizvestan. Vrščani su imali pola koša prednosti, a onda je Lorens Roberts pogodio trojku kao kap - za prekid serije protivnika 16:2. Pod košem su se porvali Raško Katić i Aleks Marić, završili su na zemlji - usledila je burna reakcija. Katić je bio rešen da se obračuna sa centrom Partizana, a reprezentativac Australije ga je dočekao spreman - iako se čini da je njegovim kroše potezom i počeo čitav incident, ili makar dobio ozbiljnije obrise. Umešali su se i drugi i ponovo je nastao opšti metež. Letele su pesnice, umešali su se i navijači, bilo je i krvi. Jedan od ratobornijih bio je Jan Veseli, koji je na kraju ostao bez dva zuba.

Videli smo i Petra Božića u nesvakidašnjem izdanju, u jednom momentu je potpuno pogubio konce. Slavko Vraneš je u finišu tuče imao svojih "pet minuta", dok su sa druge strane, uz Katića, među najaktivnijima bili Goran Jagodnik, Bogdan Obrenović, Danilo Anđušić, pa i Miloš Borisov, Boban Marjanović, Marko Šutalo... Na kraju su pomenuti uz Stefana Sinoveca, Dušana Kecmana, Strahinju Miloševića, Aleksandra Mitrovića i Branislava Đekića iz Partizana, kao i Uroš Petrović iz Hemofarma morali da plate novčane kazne.

Što se tiče samog susreta, okončan je u zaista nesvakidašnjem maniru. Dok smo tuče na košarkaškim terenima znali da vidimo, retko smo imali priliku da gledamo košarku "tri na tri". Roberts, Veseli i Mekejleb su se odmerili sa Hilom, Markovićem i Krstovićem. Partizan je poveo sa 2:0 u finalnoj seriji.

Kada se prašina slegla, surovo iskren bio je trener Hemofarma Željko Lukajić.

“Ovo što se dešavalo je sramno. Ponovo će ovi nemili snimci ispuniti Jutjub. Sada će se nagađati ko je kriv, ko je prvi počeo... Ako ćemo realno, svi smo krivi. Ovo više ne sme da se dešava. Mislim da pametni ljudi posle ovakvih stvari sednu, dobro razmisle i počnu da rade na tome da se ovo ne ponovi”.

Nenad Krstić i Janis Buruzis (2010)

Prijateljski turnir Akropolis kup pred SP u Turskoj se završio krajnje neprijateljski. Grčka i Srbija su igrale poslednji meč na turniru, a sudije su očigledno “navlačile” za domaćina, dopustile im grubu odrbanu, praktično prebijanje Miloša Teodosića i posle dve tehničke greške su isključile našeg selektora Dudu Ivkovića. Dva i po minuta pre kraja su se zakačili Adonis Focis i Miloš Teodosić, Grk je pljunuo Srbina i nije više bilo nazad. Usledila je tuča Kešelja i Carcarisa, a sve pred sobom je rušio ogromni Sofoklis Skorcijanitis.

Kada je narsnuo na Rašića, svi igrači su krenuli u masovnu tuču. Kapiten Nenad Krstić je preuzeo Skorcijanitisa na sebe, zadao mu nekoliko udaraca u glavu, dohvatio je stolicu u želji da se zaštiti i umesto Big Sofa pogodio Janisa Bruzuisa u glavu. Pobesneli Grk krvave glave želeo je osvetu i tek tad je nastao opšti metež. Redari i članovi stručnog štaba su uspeli nekako da razvoje zaraćene strane, a sudije su rešile da se utakmica i ne nastavlja.

Međutim, tu nije bio kraj. Policija je privela Nenada Krstića, ali je Burusis odustao od tužbe i srpski kapiten je pušten. Uz gorak ukus zbog lošeg tretmana srpske ambasade u Atini.

“I nakon svih ovih godina stidim se tog postupka. To nije ono što treba da gledaju deca jer je sport nešto potpuno drugačije i mora mladima da se prezentuje u pozitivnom smislu. Sportisti se tako ne ponašaju, ali ako može biti opravdanje, sve se desilo u velikom žaru borbe kada ne razmišljate puno. Tuče na sportskim događajima se dešavaju u žaru borbe, nema drugog razloga. Najviše me zabolelo što sam u tom trenutku ostao sam. Igrači su, naravno, morali da idu, a stručni štab nije ostao uz mene i bilo mi je mnogo teško. Iako mi je ambasador rekao da ništa ne pričam kod sudije za prekršaje, ja nisam izdržao, bilo je to jače od mene. Pitao sam ga da li bi možda neki kapiten reprezentacije Nemačke, Amerike, Francuske, bilo koje zemlje, sedeo kod sudije za prekršaje ili bi već odavno bio u svojoj zemlji. Jer mislim da je sve to tada bilo „više od igre“. Mi smo mala zemlja i osetio sam da nam vraćaju za neke stvari. Sudija je ćutao, blago se nasmejao i shvatio sam da neko drugi ne bi sedeo na mom mestu”, pričao je kasnije Krstić.

Nikola Milutinov i Demarkus Nelson (2014)

Varničilo je u duelima između Hemofarma i Partizana, pa kako da ne varniči i u okršaju večitih rivala? Jedan od većih incidenata izbio je u prvoj utakmici finala plej-ofa regionalnog šampionata, pri rezultatu 69:64 za crveno-bele u poslednjoj četvrtini. Valja pomenuti da su tenzije vladale tokom čitavog susreta, kao i da je trener Partizana Duško Vujošević u jednom trenutku treće četvrtine povukao igrače sa terena nezadovoljan sudijskom odlukom.

Eskalacija se dogodila u finišu derbija. Zakačili su se u prolazu centar crno-belih Nikola Milutinov i Zvezdin plejmejker Demarkus Nelson. Ubrzo se to pretvorilo u verbalni obračun, unošenje u lice, a za tili čas i u fizički. Priključili su se i ostali i nastao je opšti haos. Amerikanac je u jednom trenutku uspeo i da obori na leđa daleko snažnijeg, ali i mlađeg centra Partizana, uleteli su potom Saša Pavlović i Žofri Lovernj da brane saigrača, u frci su svoje momente imali i Ivan Radenović, Raško Katić... Ipak, bilo je i onih poput Marka Simonovića i Bogdana Bogdanovića koji su od starta pokušavali da smire strasti, zbog kojih se na kraju sve i relativno brzo završilo.

Susret je nastavljen, ali pred praznim tribinama i u “skraćenim rotacijama”. Četvorica košarkaša Zvezde pobedila su trojicu iz Partizana.

Pavlović je Nelsonov potez okarakterisao kao "pokušaj ubistva".

“Moja uloga u čitavoj situaciji nikako ne može da se izjednači sa onim što je Nelson učinio. To je bio pokušaj ubistva, koji sam ja pokušao da sprečim i odbranim saigrača”.

Amerikanac je tvrdio da je odreagovao instinktivno, jer je osetio potrebu da se odbrani.

“Ljudi su šokirani kako sam reagovao, ali ako pređete granicu košarke i primorate me da se branim, to je onda druga priča. Šta bih rekao? Nisam nikad trenirao rvanje. To je prirodni instinkt. Učestvovao sam u mnogim uličnim tučama u svom životu, u takvim situacijama mi nije prijatno”.

Nemanja Bjelica i Aron Aflalo (2018)

Nije strano NBA košarkašima da svoje račune izmire pesnicama. Tako se pre tri godine ni kriv ni dužan u jednom incidentu našao Nemanja Bjelica.

Iako je tokom karijere važio za prilično mirnog i povučenog momka, našao se u epicentru haosa, koji je nastao kada je iz nepoznatog razloga izgoreo fitilj Aronu Aflalu. Bek šuter je iz čista mira zapenio i upustio se u fizički obračun sa reprezentativcam Srbije. Makar je on tako mislio…

Bjelica je imao drugačiji plan. Stavio ga je "u kragnu i zaključao". Ubrzo je usledila reakcija ostalih igrača, doduše sa malo zakašnjenja, pa su uspeli da razdvoje Belog i američkog šutera. Par momenata kasnije strasti su se smirile, a Bjelica je, utisak je i nezasluženo, zaradio prvo isključenje u NBA karijeri. Čini se da je ipak važnije što je ostatak lige naučio lekciju – nije pametno kačiti se sa Belim.

Posle utakmice je još jednom pokazao kakav je čovek.

“Pre svega želim da se izvinim saigračima i trenerima što sam dobio isključenje. Ne znam šta bih rekao... Bilo je dosta kontakta među nama tokom utakmice, u odbrani i napadu. Ali sve je to deo igre. Ne želim da ispadne da se osećam kao žrtva. Probao je da me udari, ja sam pokušao da se branim i hteo sam da mu pomognem, da ga smirim. Podivljao je, ne znam šta je s tim momkom. U tom trenutku, kada me neko napadne, znam da moram da se branim, da branim svoju porodicu”, rekao je Bjelica i nastavio:

“Svi koji me poznaju znaju da sam miran čovek, ne radim takve stvari. Znam kako stvari funkcionišu, odrastao sam na ulici. Ali ja sam profesionalac i nikada se ne bih tukao ni sa kim. Srećan sam što sam onako reagovao, stvarno sam pokušao da ga smirim i dobro je što nisam pokušao nešto drugo, jer ko zna šta bi se desilo”.

Priznao je da ga, na sreću, Aflalo nije zakačio pesnicom. Iako je definitivno imao nameru.

“Ne znam koliko je dobro da pričamo o detaljima. Zapamtio sam da je probao da me udari, ali nisam video ceo taj trenutak. Nisam pogledao snimak. Ne želim da ispadne da ja od njega pravim lošeg čoveka. Možda je imao loš dan. Mislim da sam pametno postupio. Jer, šta je trebalo da uradim, da ga pustim da me udari još neki put”, pitao se Bjelica.