Najlepša sevdalinka: Bosna je život, mladost i ljubav, zbog Bosne sada duša boli

Izgledalo je nemoguće. Kao osmo svetsko čudo. Bosna je šampion Evrope. Pre tačno 43 godine, 5. aprila, pred oko 12.000 gledalaca, od kojih je veliki broj bio navijača Studenata – i to iz svih krajeva bivše države – Mirza Delibašić, Žarko Varajić, Boro Vučević, Predrag Benaček, Dragan Zrno, Ante Đogić, Boško Bosiočić, Sabahudin Bilalović, Nihad Izić, Ratko Radovanović, Sabit Hadžić i Svetislav Pešić, predvođeni fenomenalnim trenerom Bogdanom Bošom Tanjevićem, pobedili su tadašnjeg italijanskog i evropskog giganta Emerson Vareze (96:93).

"Njihova igra podsećala je na najlepšu sevdalinku", izgovorio je u direktnom TV prenosu legendarni Zoran Popovski, ni ne sluteći da će se ponavljati decenijama i postati mantra svim nostalgičnim obožavaocima košarke.

I da, stvarno je tako i bilo. Mladi tim Studenata ostvario je tada najveći uspeh jugoslovenske klupske košarke.

Ali, krenimo redom... Put do trona Studenti su počeli sa dve ubedljive pobede protiv Limasola - 104:45 u Skenderiji i 98:47 u gostima. Zatim su u predtakmičenju slavili i dva puta nad Partizanijem iz Tirane (99:64 i 78:76), kao i jednom protiv Zbrojovke (107:105), uz poraz od tima iz Brna (89:90).

Usledilo je potom takmičenje u finalnom delu. U mnogo neizvesnoj trci, Bosna je na kraju pretekla i (tada) petostrukog prvaka Evrope, madridski Real (114:109 u Sarajevu, 89:95 u Madridu) i dvostrukog pobednika Makabi (101:87 kući, 70:97 u Tel Avivu). Daleko iza Studenata ostali su Huventud (85:84 i 98:94) i Olimpijakos (72:69 i 88:83). Jedino je italijanski Emerson bio ispred, mada je u međusobnom obračunu Bosna ostvarila istovetan skor, jer su obe ekipe slavile kod kuće, Italijani u Varezeu 92:73, a Bosna u Sarajevu 104:85.

Međutim, izboreno je veliko super finale, baš protiv italijanske ekipe.

Junak te večeri, uz briljantnog Mirzu Delibašića bio je kapiten Žarko Varajić. Izbrojao je Varezeu 45 poena za rekord u finalima najvalitetnijeg evropskog klupskog takmičenja, ma kako se ono pre i posle zvalo. I to bez šuteva za tri poena koji su kasnije uvedeni.

"Pazite, ta titula nije bila slučajna. Većina tih igrača je stasavala upravo u Bosni, uz Pešića i Vučevića, koji su se naknadno priključili. Nekoliko godina unazad, ti igrači su bili juniorski prvaci Evrope sa reprezentacijom. Dakle, napravljen je kontinuitet. Ne mogu ja nikoga tu da izdvojim, svi su bili jednaki, pa i oni koji nekada nisu bili u protokolu, ali su svi imali udela u šampionskoj tituli. Uz to, strukturu kluba vodili su ozbiljni ljudi bez ličnih interesa. Da bi postao šampion Evrope, morao si da imaš i glavu i rep, a Bosna je bila upravo takva", priseća se za Mozzart Spot Boša Tanjević, trener i tvorac te neponovljive generacije.

Samo je jedan jugoslovenski klub pre Bosne došao na prag evropske titule. Splitska Jugoplastika je 1972. u finalu poražena od tog istog Varezea (75:78) koji se tada zvao Injis zbog sponzorskog ugovora.

"Pazite ovu činjenicu. Tadašnja ekipa nije uopšte imala basnoslovne ugovore kao što je to recimo slučaj sada. Mi smo 1978. bili prvaci Jugoslavije, a evo reći ću vam da smo tadašnja tri prva igrača i ja ukupno zaradili blizu vrednosti jednog golfa. Dakle, tada nije bilo nikakvih velikih ugovora. Košarkaši su praktično igrali za neke stipendije, ali su posle toga stekli sigurnost. U vidu stanova, poslova, školovanja dece i slično. Nije se imalo mnogo novca, ali je država znala da stane iza tebe. Pa ja mislim da se sada više zaradi u ABA 2 ligi nego što smo mi tada mogli da zaradimo. Sećam se da je u sezoni 1973/74 klub bio u ogromnoj krizi. Imali smo izuzetno mladu ekipu sa prosekom od 21 godine. Bili su tu Đogić, Bosioček, Benaček, Delibašić. Praktično se igralo bez dinara, ali smo mi trenirali dva puta dnevno. Bez pogovora. Zato i jeste bila zdrava ekipa, koja je donela pehar", kaže Tanjević.

Generacija Bosne iz te 1979, ali i godina koje će uslediti, neraskidivo je vezana za jedno ime - Mirza Delibašić. Najbolji sportista BiH svih vremena. Košarkaški virtuoz plenio je lakoćom u igri, a na parketu bio istinski vođa. Koliko god veličanstven i dominantan na parketu, van njega skroman, tih, nenametljiv. A ma koliko da je ta Bosnina titula bila veliko iznenađenje, rezultat nije došao preko noći, već je bio posledica mukotrpnog desetogodišnjeg rada, ističe član zlatne Bosnine generacije iz Grenobla, Ratko Radovanović.

"Ta uspomena će zauvek ostati. Lično meni, Bosna je moj život, moja mladost, moja ljubav. Za nju se živelo. Jedna sjajna generacija predvođena Bogdanom Tanjevićem. Čitava BiH je živela za taj klub. I ne samo BiH, nego cela Jugoslavija. Mi smo u svakom gradu bili dočekani sa velikim poštovanjem. Jedna grupa golobradih mladića koja je zajedno prolila litre i litre znoja, i na kraju došla do istorijskog rezultata", ističe Radovanović za Mozzart Sport.

Sastav Bosne 1979. godine (Oslobođenje)

Priseća se Bosninog puta do finala.

"Svi ti klubovi su pre nas nešto osvajali. Sećam se prve utakmice u Izraelu protiv Makabija. Izgubili smo 20-ak razlike. Tad mi kao klinci žalimo se na suđenje ovako–onako, a prvi čovek kluba Vule Vukalović uđe u svlačionicu i kaže: 'Očigledna razlika u klasi'. Ućutkao nas je istog momenta i pokazao da se ne bavimo sudijama nego svojom igrom. U Skenderiji smo ih dobili isto tako, 20-ak razlike. U Skenderiji se nijedan naš protivnik nije dobro proveo. Navijači su uvek bili na vrhunskom nivou jer su stvarno svi živeli za Bosnu."

Vratio je Radovanović i slike na veliko finale u Grenoblu:

"Nešto posebno, zaista. Tu noć ću pamtiti celi život. Noć pre utakmice, ja sam posle treninga dobio temperaturu. Doktori Pašić i Brkić su sve vreme proveli sa mnom i nekim injekcijama pokušavali da mi poprave stanje da bih mogao da izađem na teren. Pazi, dođeš dotle i onda si u situaciji da nemaš snage da popiješ vode. Ja sam ipak smogao snage da igram i pružim koliko sam mogao u tom trenutku. Žao mi je što je Bosna danas u ovakvoj situaciji. Mislim da klub i grad to ne zaslužuju, jer je Bosna ogromno ime u svetu košarke."

Doček košarkaša Bosne na aerdoromu (Oslobođenje)

Posebno emotivan bio je povratak tima u Sarajevo. Napravljen je špalir od aerodroma do Skenderije. Ljudi su kilometrima pešačili da bi čestitali košarkašima. Na aerodromu Butmir, šampione su dočekale hiljade ljudi pesmom: Haj nek’ se čuje, čuje, haj nek’ se zna, da je naša Bosna nepobediva!

"I sada se naježim kad se setim toga. Bilo je preko 10.000 ljudi koji su se skupili spontano. Nije bilo dogovora za doček. Znam da smo se jedva probili do Skenderije, gde smo ozvaničili sav taj uspeh", u dahu će Tanjević.

Od tada je prošlo čak 43 godine. Nažalost, neki od glavnih aktera ove lepe priče više nisu među živima: Mirza Delibašić, Sabit Hadžić, Dino Bilalović, Žarko Varajić....

Boro Vučević danas sa porodicom živi u Baru. Da iver ne pada daleko od klade, dokaz je i njegov sin Nikola, član Čikago Bulsa i jedan od najboljih igrača NBA lige. Predrag Benaček se posle igračke karijere posvetio trenerskoj, najviše u Češkoj. Poslednjih godina je trener prvoligaša Olomoucku. Anto Đogić sa porodicom živi u Švedskoj, Nihad Izić godinama radi u stručnom štabu omladinskih selekcija reprezentacije Turske, a u periodu od 2007. do 2013. godine, bio je deo seniorskog stručnog štaba, na čijem je čelu bio Tanjević. Svetislav Pešić je aktuelni selektor Srbije i čovek o čijim uspesima nema potrebe ni pisati, budući da slovi za jednog od najboljih i najuspešnijih evropskih i svetskih trenera.

Drugi deo ove priče daleko je od blještavila i slave. Bosna već odavno ne predstavlja nikakav autoritet niti u domaćim, a pogotovo u regionalnim ili evropskim okvirima. Posle nekoliko uspešnih posleratnih sezona, evropski prvak je pritisnut hroničnom besparicom, razapet između različitih interesa, u dugovima ostavljen da lagano odumire...

Od 1992. do 2010. godine, Bosna je igrala zapaženu ulogu na mapi BiH, uz povremene uspehe na regionalnoj i međunarodnoj sceni. Ali kada su kola krenula nizbrdo niko nije uspeo da ih zaustavi. Kompletan igrački i upravljački kadar se povlačio dok se Bosna davila u živom blatu. Tražio se modus za kakvo takvo funkcionisanje. Menjali su se partneri, pa klub danas funkcioniše pod nazivom KK Bosna Royal. U životu ga drže još pojedini entuzijasti, pa sad tavori u Prvenstvu BiH na sredini tabele, bez ikakvih naznaka za napredovanjem.

Verovatno još niko nije smogao snage da u potpunosti ugasi sve ono što su generacije stvarale. Radije će gledati kako Bosna iz dana u dan, tek da bi se održala, bruka ime porazima od 50 i više poena razlike i to od klubova koji praktično do juče nisu postojali...

"Moram da kažem da me duša boli kada vidim sve ovo. Neuporediva su ta i ova vremena. Upropašćeno je sve. Bilo je više sloge, jedinstva, ljubavi. Pazite, sećam se perioda u bližoj prošlosti kada je jedan igrač u Bosni imao platu 10.000 evra, a prosek mu šest poena po utakmici. Pa onda mu se ne svidi, pa tuži klub, i uzme im još para. Pa to je apsurd. Znate kada je to pre moglo da se desi? Nikad! Jednostavno, izgubilo se sve. Ipak, moram da izdvojim jedan detalj, kada sam osećao da će se stvari možda vratiti na pravo mesto. Kada je kadetska reprezentacija BiH osvojila evropsku titulu u Litvaniji 2015. godine. Bio sam na dočeku u Sarajevu, to je bio spektakl. Veći nego onaj naš iz 1979. godine. Njegoš Sikiraš i Džanan Musa predvode ekipu. Tad su mi se vratile uspomene na 1979. i jedinstvo koje smo mi imali", objašnjava Tanjević.

Posle svega, jasno da se i ova 43. godišnjica u Sarajevu dočekuje sa pomešanim osećanjima. Ponosno, jer u vitrinama sija trofej kojim mogu da se pohvale gradovi iz tek desetak zemalja Evrope i beskrajno nesretno jer pred očima Sarajlija, evropski prvak tumara po ivici opstanka...