MVP Simonović: Radonjićevo iskustvo naš plus u finišu Evrokupa; Ne čudi me sve što radi Petrušev

A, šta se uopšte desilo sa ekipom u startu utakmice protiv Cedevite Olimpije, šta je uticalo da već posle 12 minuta imate zaostatak od 19 poena?
“Nije prvi put ove godine da krećemo da igramo tu prvu četvrtinu slabije, da otvorimo utakmicu lošije i onda posle da se vratimo i ostvarimo pobedu. Dešavalo se to i u nekim utakmicama prvog dela. Navikli smo na takav ritam, opet bilo bi nam značajnije da otvorimo utakmice od samog početka kako treba, da imamo kontrolu svih 40 minuta, ali naravno, to je sport i ne može uvek da se izvede plan kakav se napravi u svlačionici. Na kraju je najvažnija pobeda. Nije bitno kako se otvori utakmica ili kako utakmica ide, ako se na kraju ostvari pobeda. Tako da i tih 19 razlike je zanemareno posle pobede, stvari su se ostvarile onako kako smo svi želeli”.

Da li bi ova pobeda mogla da bude ključna da prelomite sezonu i odete do kraja, da zaigrate Evroligu?
”Jeste, samim tim kada smo završili prvi u grupnoj fazi delu pokazali smo da imamo imamo velike ambicije. Prvi korak si napravio, jer se u četvrtfinalu igra samo jedna utakmica i ako izgubiš, završio si. Tenzija je bila veća nego što će biti u polufinalu i eventualnom finalu. Sada dolazi to polufinale protiv Gran Kanarije. Igrali smo već protiv njih. U gostima smo izgubili, ali smo već tu drugu utakmicu odigrali dosta bolje i vodili svih 40 minuta, pa ostvarili pobedu. Znamo kako oni igraju, znamo kako igraju španske ekipe generalno, a naročito oni koji su već dve-tri godine, ako ne i duže, apsolutno konkurenti u Evrokupu. I prošle godine, kada sam bio u Bešiktašu, igrali smo osminu finala baš protiv Gran Kanarije. Pobedili smo i tada, tako da se nadam da će i ove godine biti ista situacija, stvarno želim da uđemo u meč sa više fokusa i da bude veća koncentracija, pogotovo u prvoj utakmici koju igramo na našem terenu. Neće biti lako, ali opet mislim da nije toliko zahtevna utakmica, kao što je bila četvrtfinalna. Sada, ako i izgubite prvi susret, možda možete da odigrate bolje drugi i onda u trećem je potpuno drugačija situacija. Ne razmišljam o tome, već želim da se fokusiramo od prvog minuta, da ostvarimo pobedu u prvoj utakmici”.

Tokom proteklih nekoliko godina prošao si praktično sve nivoe košarkaške, od ABA lige, preko NBA, do Evrolige i Evrokupa sada. Koliko se, pre svega, razlikuju dva ranga kontinentalnog klupskog takmičenja?
”Evroliga je drugačije takmičenje, dosta izazovnije i teže je pre svega zbog sedmica sa duplim programom, pa se desi da timovi igraju po tri ili četiri utakmice u sedam dana. To je već NBA ritam. Evrokup je zahtevno takmičenje, ali opet nije kao Evroliga jer u Evrokupu se igra samo jedna utakmica nedeljno, plus imamo i pauze kada su FIBA kvalifikacije. U Evroligi to nije redovan slučaj, u novembru toga nije bilo, sada u februaru jeste. U Evroligi nema slobodnog vremena, zato je dosta zahtevnije takmičenje i najbolje u Evropi. Opet, Evrokup je kvalitetno takmičenje. To pokazuju i klubovi koji se takmiče. Svake godine je sve bolje, budžeti klubova su svake godine sve veći i neki klubovi iskoče, kao što je sada Hapoel Tel Aviv sa nekim, da tako kažem, nenormalnim budžetom u smislu iznosa. To nije u skladu sa ekipama Evrokupa, ali opet to samo pokazuje da timovi imaju velike ambicije, jer žele da igraju u Evroligi jednog dana”.

Da li je posle iskustva u Čikagu i dolaska u Zvezdu ipak bilo potrebno da napraviš, uslovno rečeno, jedan korak unazad, da bi vratio takmičarski ritam i samopouzdanje, te onda u perspektivi napravio dva koraka napred?
”U poslednje tri godine dosta je bilo promena, ali opet... Boravak u Megi je stvarno jedna posebna priča u mojoj karijeri i odatle je sve krenulo u pravom smeru. Odlazak u Čikago je za mene neverovatno iskustvo i neverovatna priča za mene. Zahvalan sam i presrećan što sam dobio šansu da budem u jednom NBA timu. Opet, ako mogu da kažem, jedino mi je krivo malo što sam otišao možda u pogrešnom momentu u Čikago, kada su oni stvarno napravili ekipu sa kojom su imali baš visoke ambicije, da dođu do samog kraja. To im, ipak, uopšte nije pošlo za rukom i zato su krenuli da prave promene. Desilo se dosta trejdova, dosta su igrača promenili. Zato mi je malo krivo što nisam dobio pravu šansu, da vidim da li je to za mene ili nije. Mogu da kažem, kao što sam rekao i na početku, da sam stvarno zahvalan i nosim posebno iskustvo iz dve godine koje sam proveo u Čikagu”.

U Crvenoj zvezdi se nisi dugo zadržao, već si otišao u Bešiktaš i sada Bahčešehir...
”Sam taj prelazak u Crvenu zvezdu mi je dosta značio jer navijam za Crvenu zvezdu i volim taj klub od malih nogu. Baš sam bio došao sa velikom ambicijom i otvorio sezonu na taj način. Međutim, posle toga stvari nisu krenule kako treba. Posle toga, svojom odlukom, naravno posle konsultacija sa klubom i agentima sam doneo odluku da želim da promenim sredinu”.

Kako si tada gledao na celu situaciju?
”Smatrao sam da bi to bilo najbolje u tom trenutku za mene jer isključivo sam želeo da igram i nisam hteo da provedem neko vreme sa strane. Kada sam se vratio iz NBA, želeo sam da igram i napredujem, da stičem iskustvo kroz igru u evropskim takmičenjima, a ne da čekam godinu, dve, tri... Hteo sam da krenem od početka. Nije bitno, nisam razmišljao da li je to Evrokup ili Evroliga, već samo sam hteo da idem da igram, zato sam i prešao u Bešiktaš na polusezoni. To je bila jako dobra polusezona za mene, a i za tim generalno, napravili smo solidne uspehe. Igrali smo tri polufinala, što je za taj turski tim dosta značajno. Posle svega me je zvao Bahčešehir i nisam mogao da odbijem tu ponudu”.

Marko Simonović u dresu Zvezde (©Star Sport)

Zašto?
”U razgovoru sa Dejanom Radonjicem, dogovorili smo se da pređem. Moja želja je bila od početka da ostanem (u Bešiktašu), nisam hteo da menjam sredinu, nisam hteo da pravim promenu. Međutim, kako sam bio pod ugovorom sa Zvezdom, malo se tu neke stvari iskomplikovale, što se tiče ugovora, nismo našli zajednički jezik i onda je došla ponuda od mog sadašnjeg tima. Odlučio sam se da ipak odem u Bahčešehir i mislim da sam uradio pravu stvar, jer to se i pokazalo u četvrtfinalu sa Cedevitom. Već drugu godinu zaredom igram polufinale Evrokupa, tako da se nadam da ćemo ove godine napraviti korak više i proći polufinale i doći do finala”.

Prošle godine si imao priliku da sarađuješ sa Dušanom Alimpijevićem, sada sa Dejanom Radonjićem. Kako gledaš na jednog, a kako na drugog, koliko su slični ili različiti kao treneri?
”Slični su, pošto dolaze iz istog podneblja. Naši treneri uvek imaju sličan karakter i slične stvari primenjuju na terenu i van njega. Po tim nekim stvarima su slični, ali opet Dušan je mlad trener i veoma ambiciozan, pokazalo se u prethodnim godinama da ima i kvalitet i visoke ambicije, da ima ogromnu želju da se pokaže na neki pravi način. Dejan Radonjić je dosta iskusniji trener, toliko godina je bio na klupi Crvene zvezde, vodio je evroligaški tim, zna da se nosi sa takvim situacijama, zna kako sve funkcioniše, toliko je i finala odigrao, velikih utakmica, zna da se nosi sa tim stvarima. Mogu da kažem da to može da nam bude veliki plus u narednom periodu, da imamo prednost sa te strane. Srećan sam što sam i prošle i ove sezone u saradnji sa našim trenerima, drugačije je za komunikaciju i odnos, drugačije je kada možete sa nekim da popričate na našem jeziku i da se sporazumete normalno o svemu, o dobrim stvarima i o lošim stvarima. Zato mogu da kažem da sve ide u dobrom smeru”.

Kada si maločas pomenuo Megu i rekao da je to posebna iskustva za tebe, mnogi tvoj boravak u Megi povezuju sa odličnom saradnjom koju si imao sa Filipom Petruševim. On sada dominira Evroligom, jedan je od najboljih visokih igrača u takmičenju, da li te to sve iznenađuje?
”Nije me ništa iznenadilo, jer Filip od početka, od kada smo se upoznali u Megi, pokazuje stalno ogroman potencijal. To se videlo već te prve godine, bio je čak i MVP ABA lige, tako da je pokazao veliki talenat. Posle je godinu dana proveo u Efesu, gde nije igrao, ali je godina u Zvezdi sve promenila. Tu mu se menja tok karijere, počeo je da igra dosta, odatle je došla i odluka da ode u Filadelfiju. Nisu mu baš išle naruku događaji u NBA ligi, zato se kratko i zadržao. Opet, potpisao je stvarno dobar ugovor sa Olimpijakosom i tamo je pokazao da može da igra Evroligu, da ima kvalitet”, kaže Simonović i nastavlja:
”Uradio je pravu stvar kada se vratio u Zvezdu, jer je jasno da tu ima više prostora nego što bi možda imao u Olimpijakosu. To sada koristi na pravi način, igra jako kvalitetne utakmice i dosta to doprinosi timu u napadu”.

U Čikagu ti je saigrač bio Nikola Vučević. Koliko si naučio iz te saradnje? On te je u razgovoru za Mozzart Sport u Manili izuzetno nahvalio, pre dolaska u Crvenu zvezdu.
”Mnogo mi je značilo, pre svega u samoj adaptaciji na NBA ligu. Tek sam bio došao u SAD, pomogao mi je bio mnogo da se što pre uklopim. Što se tiče stvari na terenu dosta sam naučio, dosta sam video od njega. On je veliki profesionalac i na terenu i van njega, njegovo ponašanje i generalno sve je baš onako za primer. Baš mi je dosta značio i baš sam dosta dobrih stvari naučio od njega”, završava Simonović.