MOZZART ANALIZZA: U slučaju Tejtuma i Dončiča, statistika je kao bikini
Vreme čitanja: 8min | sre. 12.06.24. | 20:52
As Bostona je igrao znatno bolje, pametnije i za ekipu svrsishodnije nego što na to brojevi ukazuju, dok su Lukini brojevi fenomenalni, a opšti utisak (opravdano) slab.
Kada se igra NBA finale, košarkaška planeta stane. Ništa drugačije nije ni sada, a bostonska čajanka nam je donela čvrstu prednost za Boston i sveopšti utisak ekipe koja je u kontroli serije. Rezultat oscilira i Dalas je u drugom meču bio blizu, ali subjektivni osećaj prilikom gledanja mečeva nesumnjivo ide na zelenu vodenicu. Dalas je konstantno u zaostatku, improvizaciji i izmišljanju načina da opstanu dok je Boston ostao unutar svoje filozofije i čak i uz slabije procente udarnog tandema pronašao način da bude dominantan. Ideja Breda Stivensa je prosta od samog početka. Želeo je da napravi ekipu koja će biti šuterski potentna sa svih pozicija, ali nikako pasivna po koš sa loptom. Filozofija se bazira na prodoru taman koliko i na šutu što je luksuz kakav obezbeđuju primarno Tejtum i Braun. Ništa komplikovano konceptualno, ali vraški teško da se u praksi otelotvori, posebno sa uspešnošću na tom nivou košarke. Da bi sve to funkcionisalo postoji još jedan sastojak vezivnog tipa, a to je stara dobra danas potcenjena, ranije precenjena, živa klana nedoklana, živa pečena nedopečena, odbrana. Svi igrači Bostona osim svojih napadačkih karakteristika igraju kvalitetno odbranu, kako jedan na jedan, tako i unutar timskih koncepata i to im daje lufta da napad ne mora nužno da bude na istorijskom maksimumu kako bi pobedili u plejofu. Znači, to su dobri napadači, šuterski nastrojeni, koji igraju odbranu, a poseduju i visok nivo košarkaške inteligencije. Nadam se da će selidba u Teksas barem neku promenu u vazduhu da donese jer ne bih voleo da se serija završi bez najmanje šest utakmica, a zašto ne i sedam. Trenutno tako ne izgleda.
Prvi na tapetu je Džejson Tejtum, momak koji je pred nišan javnosti dospeo nespretnim izjavama o Kobiju i nikada do kraja dokazanom emanacijom Brajantovih životnih mantri. Nije to uvek fer, ali je neizbežno. Kao u filmovima kada čitaju prava pritvorenicima, sve što kažete može i biće upotrebljeno protiv vas, posebno kada je spori dan sa vestima i mora da se pravi priča koja će da proda događaj. Pad, povratak, iskupljenje, osveta, nada, preokret, ma nije ni bitno. Nešto snažnije od samih najava utakmica košarkaškom lupom mora da se prezentuje. Nisu ludi u borilačkim sportovima što pojačavaju ,,tenziju" pred mečeve i kada to ima i kada nema podlogu u realnosti, a ljudi čak i kada su svesni da to nije stvarno konzumiraju dati sadržaj bez preteranog premišljanja. Tu se Tejtum od omiljenog momka među mladim NBA pretendentima na superstarski status spustio među loptarski plebs i to ga prati od Voriorsa. Brojke su solidne, procenti su problem. U dosadašnjih osam utakmica NBA finala u kojima se našao na terenu Tejtum beleži prosečno 20 poena i po sedam skokova i asistencija. Od toga je samo jednom prebacio 42% iz igre, a išao je čak i do 17 i 27 procenata. U drugoj utakmici protiv Dalasa statistika je izgledala ovako: 18 poena, 9 skokova, 12 asistencija (6/22 iz igre, 1/7 za tri poena).
Izabrane vesti
Nije ni prva utakmica bila mnogo bolja. Šest pogodaka kao i u drugoj, samo iz šest manje pokušaja i tri trojke naspram jedne.
Pa možda to i nije tako loše kao što izgleda. Mazula bi proterao autobus tuda.
Možemo da gledamo na njegov učinak na dva načina. Prvi način je da izolujemo doprinos izvan konteksta utakmica i ekipe i da posmatramo tehničko birokratski. Kome je do toga, partije su loše, nema šta. Nekoliko bespotrebno izabranih isforsiranih šuteva, nesigurnost na prodoru i posebno u završnici na obruču. Tu je nekoliko zicera iscurilo, posebno u drugoj utakmici, a ne radi se o šutevima koji su bili posebno teški zbog ne znam kakve odbrambene gorostasne pomoći. Nisu bila potpuno čista polaganja, ali su bila moguća sa minimalnom korekcijom prilikom izbačaja. To kao da je unelo dodatnu nesigurnost i do samog kraja utakmice je forsirao ,,sigurnije" stvari, veću blizinu košu i tako rizikovao gubitak koordinacije na prodoru. Posebno su upečatljivi bili promašaji na pokušajima da zakuca. Jednostavno nije bio u pravom napadačkom skorerskom ritmu i kao i obično kada se desi takav scenario, uvek je bio u potezu više ili manje.
Da li njegov tehnički loše izveden napadački učinak govori o njegovim manjkavostima ili igračkoj veličini? To je sad taj drugi pogled na partiju, kojem sam ja bliži. On je u svakom trenutku kroz poentersku nesigurnost bio ekstremno važan igrač za Seltikse. Izašao je iz skorerskog ograničenja i ušao u ol araund arenu dvosmernog i potpunog košarkaškog doprinosa. Kratak za jedan skok za tripl dabl, vodio je svoju ekipu i donosio prave odluke unutar timske koncepcije. Jeste pokazao sitne tehničke greške i nedostatak pravog samopouzdanja ali je čak i to radio unutar ideje i igre koja Seltikse čini najboljim timom u ligi u ovom trenutku. Njegove greške ni u jednom trenutku nisu bile plod iskakanja iz sistema igre ili bilo kakve ekskurzije na tamnu stranu Mazulinog meseca. Čak i kada su nakon utakmica reporteri svesno ili nesvesno pokušali da zavade udarni dvojac, Tejtum i Braun su ostali u liniji. Pa hajmo da vidimo kako su ti Džejsonovi posedi izgledali. Za početak odmah upada u prvi plan izuzetno veliki broj poseda u kojima je bio primarni protagonista. Računajući samo posede u kojima je direktno šutnuo na koš, podelio asistenciju ili izgubio loptu, sakupio ih je čak 36 od čega sedamnaest u prvom i još devetnaest u drugom poluvremenu.
Sedam asistencija, od čega su dve došle sa posta, jedna nakon utrčavanja u reket, a bila je jedna i iz ekstra pasa, izolacije i popa nakon pika. Poene je postigao iz kraće tranzicione izolacije i iz prodora nakon pika za 2+1.
U drugom poluvremenu je pogodio jednu trojku iz spot apa i odlično napadao jedan na jedan ali konstantno nalazio načine da ne pogodi. Boston to nije preterano osetio jer je njegovo stvaranje viška davalo prostora drugima. Od poslednjih šest napada u pet je napao koš iz izolacije ali je samo jedan završen poenima i to ne iz igre nego penalima nakon faula.
Igra je tu, prodor je tu, viškovi su tu, a i protok lopte. Fali samo ta realizacija, a kada je tako, onda su realnija nadanja da će se nešto okrenuti u pozitivnom smeru za Tejtuma, što ne mora da znači da će nužno da znači i bolji rezultat za Boston jer će možda izostati produkcija drugih činilaca ili jednostavno lošiji defanzivni učinak ekipe.
To nas dovodi do Luke Dončića, najpopularnijeg igrača ovogodišnjeg plejofa i igrača koji na terenu pleni fuzijom stare i nove škole bez pravog presedana. Luka je kao takav predmet obožavanja mnogih, ali i igrač sa težinom očekivanja koja nosi, posebno u eri specifičnog targetiranja igrača koje se prikriva simpatičnim anegdotama. Tako je sada odjednom kojekude njegova individualna odbrana došla u prvi plan nakon druge utakmice finala. Mislim, treba biti realan pa u startu prihvatiti da Luka nikada nije bio igrač koji zaključava protivničke igrače. Njegov posao je pretežno orijentisan na napadačke bravure i defanzivno sakrivanje na ovom nivou atleticizma, posebno zbog povrede koju vuče. Dalas ne može bez njega taman da igra sa jednom nogom, a sa druge strane je Boston koji je stvaran u laboratoriji Breda Stivensa tako da manjkavosti protivnika zloupotrebljava do iznemoglosti. Uvodili su Dončića non stop u izolacije, pikove i preuzimanja. Napadali su ga iz spot apa kada god su mogli i uglavnom je očni test pokazao slaganje sa opštim utiskom ne baš sjajne odbrane. Nekada više a nekada manje revnosni statističari ESPN-a su izvukli 13 situacija u kojima je Luka probijen direktno što je navodno najviše otkad se meri, iako do sada niko takve podatke iznosio nije.
Da li je Luka stvarno igrao toliko lošu odbranu? Pa znate kako, pedeset posto da nije, sto posto da jeste. Nema tu mnogo pametovanja, jednostavno je bio van ritma i bez mogućnosti da na pravi način odgovori na očigledno targetiranje od strane Bostona. Kasnio je dok je izlazio na skrinera, bio nedovoljno fizikalan na preuzimanjima i prilikom borbe za poziciju protiv bloka, a često je dolazilo i do miskomunikacije prilikom preuzimanja.
Međutim, košarka ne bi bila toliko zanimljiv sport da je dva i dva uvek četiri. Dončić je dozvolio defanzivno gotovo sve što je bilo moguće dozvoliti a kako se to odrazilo na rezultat? U osamnaest situacija je Dončić bio primarni ili sekundarni defanzivac prilikom završavanja poseda Bostona. Kažem sekundarni jer se u NBA utakmicama beleži statistički i igrač koji je čuvao skrinera prilikom pik end rola čak i kada kasnije ne bude u izolaciji ili na postu. Od tih osamnaest situacija, Boston je poentirao u (nećete nikada pogoditi) samo tri napada uz još jedan iznuđen faul za slobodna bacanja. Znači Luka Dončić je kao defanzivac dozvolio samo četiri postizanja poena u utakmici u kojoj je njegova odbrana označena kao glavni razlog poraza. Koliko je puta Boston postigao poene iz igre, toliko je napravio i izgubljenih lopti, od čega je jednu direktno Luka izbio i ukrao. Dva koša je dozvolio nakon preuzimanja gde je incijalno čuvao skrinera, a jednom iz prodora skrinera nakon popa na piku. Prvi prodor Brauna je završen izgubljenom loptom, a i druge dve izgubljene lopte su bile iz izolacija. Dozvoljavao je Luka otvorene šuteve za tri poena, čak i polaganja ali Boston jednostavno nije pogađao. Branio je pikove kao igrač na lopti, igrač na skrineru, preuzimao, preusmeravao, ostajao a jednom prilikom je čak tri puta bio napadnut iz ,,close out"-a u istom posedu i na kraju je promašena otvorena trojka. Ukupno je to sedam od sedam promašenih trojki i četiri promašene dvojke uz već pomenute pogotke, izgubljene lopte i faul. Učinak koji bi prihvatio svaki trener, zar ne?
Ne znam da li je statistika kao bikini ili neki drugi deo plažnog autfita, tek u ovoj utakmici NBA finala prisustvovali smo potpunom nesaglasju sa terenom. Tejtum je igrao znatno bolje, pametnije i za ekipu svrsishodnije nego što na to brojevi ukazuju, a Dončićevi brojevi su fenomenalni, a opšti utisak (opravdano) slab. Nedostatak bolje realizacije Tejtuma je bio samo splet nesrećnih okolnosti, dok je mali broj poena Bostona protiv Dončića bio samo splet srećnih okolnosti (za Dalas i Dončića). Kada se analizira jedna utakmica izvučena iz vakuuma to tako izgleda, a praksa i zdrav razum nalažu da ukoliko Tejtum nastavi da pravi višak doći će i do poena, a da ako Luka i Dalas ne pronađu nove defanzivne šeme, domaći teren neće imati nikakav značaj.
Piše: Miloš VUJAKOVIĆ