Mamba out

Mamba out. To su bile njegove poslednje reči nakon oproštaja od parketa, nakon one čuvene utakmice protiv Jute Džez u kojoj je postigao 60 poena i tako se oprostio od košarke. Mamba out. To je bila misao koja mi je prošla kroz glavu nakon što je sinoć potvrđena vest kako je poginuo Kobi Brajant. Svi smo se nadali da prva vest nije istinita, činjenica da ozbiljni američki mediji dugo ništa nisu objavljivali samo je podgrejavala tu nadu, ali na kraju smo morali da se pomirimo s činjenicom – poginuo je Kobi Brajant, otišao je jedan od najvećih koji su ikada igrali košarku. Otišao je Kobi.

A njega je bilo lako ne voleti, da ne upotrebimo neku težu reč koja nije baš primerena ovom trenutku. Tako je to s onim najvećima, onima koji svoju veštinu razviju do te mere da ih je gotovo nemoguće pobediti, a pritom ne igraju za “tvoj” tim. Kobi je bio jedan od tih, onaj za koga volimo da kažemo “ubica”. Igrao je da pobedi, uživao u igri, ali još više u pobeđivanju, a iako o njemu nisu dolazile vesti kao o Majklu Džordanu i činjenici da velikan Čikaga nije volio da izgubi čak ni na kartama, znalo se da ni Kobi ne voli da igra samo igranja radi. Kubertenovo pravilo za njega nije vredelo. Ali tako je to s najvećima.

A najveći su najveći baš zbog činjenice da i oni znaju koliko su veliki. Bez tog samopouzdanja, ili kako mi volimo da kažemo na ovim prostorima, bez te kurčevitosti, teško bi mogli da ostvare sve svoje uspehe, a takav pristup znao je da nervira one iz protivničkih timova. Bili to košarkaši, treneri ili navijači – potpuno svejedno. I zbog toga nije bilo čudno što ga nisam voleo jer “trpao” je svaki put koliko je želeo kada je igrao protiv “mog” Čikaga, radio to s izrazom lica koji je jasno pokazao da uživa u tome što radi. Nije lako gledati kako vas neko “ubija” i potpuno uživa u tome.

I sve one vesti koje su dolazile iz tabora Lejkersa o njegovom teškom karakteru, o sukobu s Filom Džeksonom, Šekilom O’Nilom ili Pau Gasolom bile su lep dodatak tom manjku ljubavi s moje strane. Jer lakše je, naravno, ne voleti nekoga koga ne vole ni njegovi najbliži. I uživao sam u tome, sigurno sam uživao u činjenici da ga niko, odnosno malo ko voli, lakše je bilo umanjivati sve ono što je napravio u životu, sve ono što je pokazivao na parketu.

A onda u nekom trenutku shvatiš da pojma nemaš.

Teško mi je da kažem u kojem trenutku je u moj odnos s Kobijem počela da ulazi ljubav. Najlakše bi bilo povezati jednu utakmicu s tom činjenicom, ali proces je bio dugotrajniji. Nije bilo moguće ne voleti čoveka koji košarku voli više od bilo čega, koji je bio spreman da rizikuje teške povrede samo da bi bio na parketu, koji je ignorisao sve američke lekare i prihvatio neke sumnjive medicinske metode kako bi spasao koleno, odnosno produžio mu vek trajanja samo da bi što duže bio na parketu. I “ubijao” rivale.

Ta nepodnošljiva lakoća postizanja poena, neverovatna moć i fizička eksplozija u ranoj fazi karijere, smirenost i košarkaška inteligencija te sjajna adaptacija u drugoj fazi je nešto u što ste jednostavno morali da se zaljubite. Kobi je napravio sve što je mogao da bi što duže igrao na najvećem nivou. Jasno mu je bilo da su mlađi košarkaši eksplozivniji od njega, pa je promenio igru da bi iz nje i dalje izvlačio ono najbolje. Umesto silovitih ulaza razvio je leđnu tehniku, pa protivnike kažnjavao na “centarski” način. Radio je šta je hteo, davao je koševe kako mu je padalo na pamet i bilo ga je gušt gledati.

Da, od onog koji jedno vreme nije mogao da ga gleda postao sam onaj koji je uživao u njegovim utakmicama. Uživao sam i kada mu nije išlo, kada je gađao “cigle”, uživao sam i kada se mučio zbog povreda i izgledao kao veteran, uživao sam u svakoj njegovoj utakmici jer je bilo jasno da je čovek rođeni košarkaš. I da mu nije bilo važno ništa drugo osim košarke. A to je meni, kao čoveku koji se s košarkom budi i odlazi na spavanje, najvažnije.

Ljutio je Kobi mnoge, ali niko nije mogao da mu ukrade tu njegovu ljubav, tu strast prema košarci. A to se videlo i nakon karijere u njegovim sjajnim košarkaškim analizama, u njegovoj ljubavi prema kćerki Đijani, koja je poginula s njim, a koja je trebalo da ide njegovim stopama. Želeo je Kobi da deli s drugima svoje znanje, ali je još više i nakon karijere želeo da bude pobednik. A koliko je to bio pokazuje i da je dobio Oskara za crtać koji je producirao. Jednostavno, pobednici su pobednici, najveći su najveći, bez obzira što rade.

I zato i dalje ne verujem da se dogodilo to što se dogodilo. Teško je bilo pratiti sve vesti, i ja sam bio među onima kojima nije bilo jasno zašto NBA liga nije odložila sinoćnje utakmice iako bi, siguran sam u to, Kobi bio protiv odlaganja. Ako tuguješ – uzmi loptu i pucaj na koš, rekao bi.

A Kobi i Đijana su, verujem, već sinoć zaigrali novu partiju. U kojoj će sigurno, ko god stajao na drugoj strani, da pobede.

Mamba out.

Piše: Emir FULURIJA
Foto: Reuters