PRELAZZI: Luciano l'Uragano

A kako biste vi voleli da odete? Okruženi ljudima koje volite, to je sasvim u redu, u domu u kojem ste proveli najsrećnije dane, i to je lepo.

Može i ovako: na nekom dominikanskom žalu, šareni koktel sa kišobrančićem u ruci, onaj kakav je u Pekamu voleo da naruči Delboj, debela cigara u uglu usana, pogled koji luta između plavih daljina i sećanja na jedan grad, tamo daleko u domovini. Grad koji te voleo i koji te je mrzeo, grad koji, s vremena na vreme, i dalje bude oblepljen tvojim likom.

Na horizontu, ili ti se to samo tako učinilo, pojavljuje sa elegantni pastuv i udara u galop. Odnekud ti je poznat, miriše na mladost i na kofer u kojem se nalazi pedantno složenih milijardu lira. Uspavljuje te bat njegovih kopita....

Dok polako shvataš da je tvoje vreme došlo, umesto onog tipa sa kosom koji u pračetovskoj verziji govori VELIKIM SLOVIMA, pojavljuje se grupa preplanulih turistkinja u toplesu i najminimalnijim gaćicama koje su Karibi ikada videli.
"Hoćemo li, Lučo?", pitaju nežno.

Dok ti se lice razvlači u poslednji osmeh, osetiš da dva tipa gledaju u tebe i nešto se domunđavaju.
"Ko je ovaj debeli s podvaljkom i zašto izgleda tako srećan?"

"Zato što jeste bio srećan, brate. I bogat. I lud. I radio je šta je hteo i radio je šta je voleo. Zvali su ga Uragan... I taj ga je baš živeo. Mislim, BAŠ ga je živeo..."

Otišao je Lućano Gauči, l'Uragano, legendarni predsednik Peruđe. Otišao je u Santo Domingu, Dominikanska Republika, tamo gde je našao dom i mir i sunce onda kada je njegova zemlja – za koju je, tvrdio je zauvek, toliko učinio – počela da ga maltretira nekim glupim optužbama i sudskim procesima.

Priče o čuvenim italijanskim devedesetim, o najzlatnijem dobu Kalča, sve više, sa godinama koje prolaze, izgledaju kao tajna i ponos nas koji smo imali priliku da ih makar i izdaleka preživimo. Nešto poput Igmanskog marša i probijanja kroz snežne smetove pet kilometara pešice do škole svakog jutra po pomrčini dok oko nas zavijaju vukovi, mi zaljubljenici u priče s Apenina gledamo se kao zaverenici i ponašamo kao da smo iznad situacije.
"Mogao bih da vam pričam o Gaučiju i svima njima", obratiš se tako mlađariji. "Mogao bih, i bilo bi vam lepo. Ali ne biste to do kraja shvatili. Žao mi je, deco, ali morali ste da budete tamo..."

A znam, dok izmaštavam poslednje sate Lućana Gaučija – koliko bi samo banalno bilo reći da je preminuo u bolnici, okružen najdražima? – znam šta nam u stvari fali.

Ne ni fudbal kao takav, ne ni majstori, ne ni bezbrižnost nedelje po podne.

Nedostaju nam likovi, karakteri, ličnosti snažne kao Jadransko more, oni koji ne daju na sebe ni na druge.

Ludaci, ako tako hoćete, pa šta, nije to uvek pogrda...

Današnji predsednici klubova? Čast izuzecima, isti su, kao da su ih pravili u nekoj fabrici klonova, izašli su sa trake već sa svojim tabletima u rukama; kada pričaju o fudbalu, kada pričaju o navijačima, oni gledaju kroz nas. U njihovim očima su algoritmi i matematičke formule, pogled im je Baja Patak kojem se zenice šire u obliku dolara, fudbal je za njih input i output i podvučena crta ispod kvartalnog izveštaja.

A nekad nije bilo tako. Preostali dinosaurusi ove osakaćene Serije A, poput Lotita i De Laurentisa i Ferera, oni su deca iz vrtića za čoveka koji je prvog februarskog dana, u 81. godini – baš ga je živeo! – poslednji put pomislio na svoju Peruđu.

Nismo uzalud, u ovom neobičnom "In memoriamu", pomenuli Delboja. Rimljanin po rođenju bio je ono što je omiljeni lik iz "Mućki" vazda hteo da postane: slatkorečivi manipulator koji se obogatio na sreću, na upornost, na prevaru. Počev od toga da je prvu firmu osnovao u Milanu i nazvao je "La Milanese", ne bi li nadmudrio oprezne severnjake koji ne bi pazarili ništa od južnjaka, pa do onog legendarnog konja koji se kao refren pojavljuje u svakom trenutku njegovog života, sve tamo do obzorja dominikanske pučine.

Lućo je imao strast ka trkačkim atovima, a jedan će postati metafora njegovog života. Zvao se tako jednostavno, Toni Bin, i svi su govorili da je obična raga koja ne može da pobedi ni u Viterbu, a kamoli na onome što se zove "Derbi Italiano", tamo na čuvenom hipodromu Kapanele. A Toni Bin je iznenadio sve; osvajao je derbi za derbijem, donosio svom gazdi ne milione, nego milijarde lira, da bi ga na kraju prodao. Da, Gauči je uvek znao kada da pošalje zahvalnicu.

Konji su jedna stvar, lepo je baviti se time, ali kakav je to Italijan koji nije lud za fudbalom? Gauči je svoju strast, činilo se, namirio osamdesetih, kada je bio u upravi Rome koju je voleo kao mali, ali onda se poklopilo da je Toni Bin trčao i trčao i da se za polovinu nagradnog fonda mogao kupiti jedan ceo fudbalski klub.

Peruđa je krajem sedamdesetih umalo osvojila titulu u Seriji A, pa je imalo smisla uložiti u njih dok tavore u Seriji C. Bilo je tu još nečega: grad u Umbriji bio je tačno takav kakav je Gaučiju prijao. Ne previše daleko od Rima, u samom težištu italijanske čizme, grad univerziteta, grad mladih, grad Pjetra Vanućija, grad koji čuvaju grifoni.

Lepota tih devedesetih nije samo u onome što znamo – Peruđa se za nekoliko sezona vinula iz trećeg ranga takmičenja u Seriju A – nego u onome što pretpostavljamo, a što se uglavnom strpa u neki pozamašni plakar u kancelariji okružnog ili državnog tužioca. A pretpostavljalo se, recimo, da je jedan od sudija dobio na poklon konja pravo iz luksuzne ergele Lućana Gaučija, baš uoči utakmice koju je trebalo da svira Peruđi...

Kada je skandal izašao na videlo, fudbalska federacija kaznila je Gaučija sa tri godine zabrane prisustva utakmicama.

Naravno da je prisustvovao utakmicama. Plaćao je kaznu od deset miliona lira svake nedelje, i plaćao ju je sa samozadovoljnim osmehom na licu.

Već tada je počelo naveliko da se priča o ekscentričnom, ekstravagantnom Gaučiju i njegovom čudnovatom umbrijskom projektu. Naravno da je štampa lopatom nabacivala takve stvari, a da su ih čitaoci gutali: predsednik kluba koji, kad mu trener popije crveni karton i suspenziju, odluči da vodi tim na narednoj utakmici? A onda tu utakmicu izgubi 5:0?

Predsednik kluba koji prihvati grupu od deset mladih Etiopljana koji samo tvrde da su fudbaleri, tražeći politički azil, nadajući se da će neko od njih biti sledeći Žorž Vea? Predsednik kluba koji angažuje trenera koji, umesto video-kaseta protivnika, igračima noć pred utakmicu pušta "meke" porniće, jer tvrdi da je to bolje? (Serse Kozmi, niko drugi. I da, bilo je bolje.) Predsednik koji se tuče sa predsednikom drugog kluba?

A najbolje, najotkačenije, najneverovatnije tek je dolazilo...

Peruđa je stigla u Seriju A i ofarbala je u crveno, pa u drečavo: prve sezone bili su četvrti skoro na polovini prvenstva ali su ipak uspeli da ispadnu; svejedno, Italija je primetila taj klub, njegove mlade i poletne zvezde koji su igrali za svog predsednika – "Da sam ja trener, stavio bih 11 napadača u ekipu" – i za svoj groš, a ne samo za rezultat, a uskoro će ga primetiti ceo svet. Na ovaj ili onaj način...

U Peruđi su, tek da pustimo malo nostalgičnog firnajza – moramo pažljivo s tim imenima, da ne bismo tekst o Gaučiju pretvorili u tekst o toj Seriji A – nastupali Marko Materaci, Fabio Groso, Đenaro Gatuzo, Maks Alegri, Fabricio Mikoli, Ze Marija, a Uragan je otišao i još dalje, najdalje što može.

Iz Japana je stigao Hidetoši Nakata i odjednom su u italijanska brda počeli da naviru japanski turisti. Iz Južne Koreje je stigao An Jung-hvan, ali će ga Gauči oterati kada ovaj "zlatnim golom" izbaci Italiju sa Svetskog prvenstva 2002. (Kakvo nepoštovanje prema onom koji ga 'lebom hrani, a?)

Iz Libije je stigao Sadi Gadafi...

Sin Pukovnika mislio je da je fudbaler, a kada imaš milijarde od nafte možeš da misliš i da si Napoleon i ljudi će slušati tvoje komande. Sadi Gadafi je bio ubitačni špic Al Itihada iz Tripolija, ali te brojke, tih milion golova, ne govore nam ništa i kažu nam sve. Zamislite tog majčinog sina koji bi se usudio da Gadafijevoj krvi odbrani stopostotnu šansu?

Kroz Peruđu je prodefilovao veliki broj trenerskih imena, ali je i "tehniko" i "alenatore" bio samo jedan, pa je Gadafi junior – već tada poznat u mondenskim krugovima kao čovek kojem su od sportskog života draže žurke, seks, alkohol i droga – nastupio za prvi tim Peruđe, i to protiv Juventusa.

Sve se, a Uragan je znao to bolje nego ma ko drugi, sve se može gledati u zavisnosti od namere posmatrača. Neki bi rekli da je to bila prodaja duše fudbala, ali u čemu se razlikuje ortakluk sa Gadafijem od podvođenja čitavih klubova mutnim milijarderima iz zemalja u kojima ljudska prava nisu ni mrtvo slovo na papiru, jer da bi nešto bilo mrtvo, mora prethodno da živi? Zar taj Gadafi nije imao upravljački udeo, preko porodične kompanije Tamoil, upravo u Juventusu?

I ko je onda licemer?

Ako ste dobronamerni prema Luću, kao što su bili oni koji su ga poznavali i koji ga ovih dana na stupcima italijanske štampe iskreno oplakuju, mogli biste i da kažete da je bio veliki feminista: zar nije upravo on želeo da dovede Birgit Princ, tada najbolju fudbalerku sveta, tvrdeći da nigde u fudbalskim pravilima ne piše da tim mora da ima 11 muškaraca? Zar nije, uostalom, u svom drugom klubu, Viterbezeu, postavio Karolinu Moraće, ženu dakle, na mesto šefice stručnog štaba?

Gaučijeva Peruđa osvojila je i jedan mali evropski trofej, Intertoto kup, i nastupala u Kupu UEFA 2003. godine, pre nego što su dugovi, sasvim doslovno, stigli na naplatu. Peruđa je krvarila novac, a po ispadanju iz Serije A umesto pojačanja stigli su poreski inspektori.

“Uragan” je osuđen na tri godine zatvora zbog lažnog proglašavanja bankrota i još nekih finansijskih smicalica; kaznu nikada neće odslužiti i smejaće se italijanskoj pravdi iz sigurnog i toplog utočišta Santa Dominga.

Italija će mu oprostiti, oprostiće mu i Peruđa, i pričaće ovih dana, pošto su ga zanavek odvukle one preplanule devojke u toplesu, mnogi o njegovom humoru, njegovoj velikodušnosti, njegovim strastima.

A oni koji su, makar izdaleka, imali priliku da se otaru o Seriju A devedesetih, imaće razlog više da se, dok duh Tonija Bina galopira dominikanskom plažom, samozatajno nasmeju.
"Bio je srećan. I bogat. I lud. I radio je šta je hteo i radio je šta je voleo. Zvali su ga Uragan..."

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: ©Reuters, ©AFP