Mala Hercegovina i slučaj Gajdobra o kom mora da se priča

Na prvi pogled, samo obično parče bogate panonske zemlje sa širokim šorovima, dužnim kućama austrougarskog potpisa i mesto kakvih ćete u Bačkoj videti koliko hoćete. Pukla plodna ravnica, kraj joj se ne vidi, a brda ni na horizontu. Takav je pejzaž Gajdobre.

Na pola puta između Silbaša i Bačke Palanke, Gajdobra nije baš usput nekog većeg tranzita. Ako ste prolaznik, automobilom ćete da protutnjite za pet minuta kroz veće od sela, a manje od grada mesto na jugu Bačke. Videćete sve što ovakva mesta imaju. Pumpu, crkvu, stadion, par asfaltiranih ulica koje se seku pod 90, poneki fabrički pogon i beskrajna polja soje i kukuruza poslagana kao lego kockice.

Ipak, naizgled obično vojvođansko mesto nije tako obično, a nije ni vojvođansko kada ga bolje upoznate. Gajdobra je Hercegovina u malom. Ovde ćete čuti čistiji hercegovački dijalekt nego u Trebinju, a stari hercegovački običaji se poštuju više nego u Nevesinju ili Bileći. Iako udaljeni sedam decenija i 500 kilometara od zavičaja, Gajdobrani su neverovatno vezani za postojbinu predaka, a još neverovatnije u današnje vreme je da mlađe generacije jačaju te spone i da im je toliko stalo do zemljaka s one strane Drine. Autohtona hercegovačka biljka raštan nema svoju manifestaciju u Hercegovini, ali zato ima u Gajdobri kada se na letnjoj raštanijadi okupi staro i mlado da se takmiči u kuvanju ovog zeljastog specijaliteta sa suvom bravetinom. Ono što u Hercegovini shvataju zdravo za gotovo i puštaju da im polako iščezava ispred nosa, u Gajdobri neguju kao suvo zlato.

Gajdobru su posle Drugog svetskog rata naselili kolonisti iz Nevesinja, Mostara, Bileće, Ljubinja… Što milom, a ponegde i silom, dolazili su u vagonima u kojima je bio izmešan narod i stoka. Prihvatili su ono najbolje u Vojvodini, zadržali ono najbolje iz Hercegovine. Neki nisu izdržali beskrajnu ravnicu bez proplanka i vratili su se svom kamenu i brdima, ali većina je ostala i posadila parče Hercegovine u panonsku saksiju koje decenijama sa pažnjom i setom neguje i zaliva.

U urbanoj kulturi, mesto sa nešto više od 2.000 žitelja je popularno zbog humorističke serije Državni posao i „slučaj Gajdobra“ o kojem se ne priča, mada smo i to saznali onako usput i načuli da je Čvarkov u nekoj kafani dobio neke batine.

Međutim, Gajdobra je mnogo više od usputne pošalice iz pomenute serije. Malo, ponosno i kočoperno mesto. Ostao je taj tvrdi hercegovački gen. Pokazivali su to Gajdobrani i kroz sport. Kroz rukomet, košarku, fudbal, šah, stoni tenis... Preko 30 reprezentativaca je dala Gajdobra. Odavde su Mirko Milićević (pogledajte gostovanje kod Jao Mileta, nećete zažaliti), Aleksa Vukanović, Tihomir Doder, Dobrivoje Marković, Rajko Prodanović... Odatle su očevi Nemanje Bjelice i Vladimira Lučića.

„Mentalitet, veruj mi. Taj hercegovački sklop i nagon za borbom su ostali urezani u ovdašnji mentalitet. Evo, i kapiten Radovanović u košarci nam je iz Bileće. Lako se uklopio i navikao jer je ovo ovde njegov narod. I već petu godinu je ovde kod nas“, reče nam domaćin Mića Ilić, sportski radnik koji ima umešane prste u sve bitno što se lokalnom sportu desilo poslednjih decenija.

Da Mićina priča pije vodu, odmah smo se uverili kada smo naleteli na živi dokaz. Mladen Đordan Mlađo je najstariji čovek u Gajdobri, ima 92 godine i vozi bicikl kako momčić. Pokazaše nam na telefonima i video snimke gde skače na glavu u bazen pretprošlog leta, a do pre dve godine se takmičio u skoku u dalj sa 88 godina. I skočio 2,20! Jedan je od onih koji su u vozovima došli iz Hercegovine u Gajdobru.

„Imao sam 13 godina kada smo došli. Roditelji su bili dobri radnici i terali me da radim, ali ja sam izbegavao i vazda gledao da pobegnem na neki sport. Igrao sam fudbal, uvek su me birali među prvima zbog brzine. Kažu da sam na 100 metara trčao 11 sekundi. Zbog sporta su me voleli ljudi. Kasnije sam zavoleo šah i čak remizirao sa čuvenim Ljubojevićem“, priča nam Mlađo dok sedi naslonjen na spomenik hercegovačkom ustaniku Luki Vukaloviću.

U njemu je otelotvoren stari hercegovački gen. Gorštačkih crta lica, grubog glasa ovaj mladić u desetoj deceniji je najdugovečniji gajdobranski sportista iako svako jutro drmne nezaobilaznu lozu. Pozvao nas je i u goste da nam pokaže plakete i medalje.

Razgovor sa Mlađom je bio najbolja dobrodošlica za upoznavanje sportske kulture u Gajdobri. Sport je samo jedna od oblasti kojom se ponose.

Gajdobrani će se pohvaliti i sa najviše doktora nauka po glavi stanovnika. Kažu da ih je blizu 40. Ali ono u čemu su možda i najbolji je etno sport. Lokalni ponos broj jedan – folklor. I danas Aleksa Vukanović voli da skokne i pogleda KUD Blagoje Parović kada ima vremena, jer folklor je njegova ljubav poput fudbala. Prošlog vikenda ih je bodrio na Sajmu zavičaja u Novom Sadu.

Sada su folklor, fudbal, rukomet i sve ostalo u drugom planu zbog košarke. Lokalni Hercegovac će ispuniti san generacija da se odmeri sa velikim Partizanom u takmičarskom meču. Kao što su se Gajdobri pre 70 i kusur godina desili Hercegovci, tako joj se sada iznenada desio Hercegovac i najveći rezultat u istoriji tamošnjeg sporta.

Priča zbog koje je celo selo na nogama i ne mogu da dočekaju da počne. Gajdobra će u četvrtak protiv Partizana upisati kao najmanje mesto u istoriji koje je imalo predstavnika na završnom turniru Kupa Radivoja Koraća. Do sada je „rekorder“ bilo Žitište.

KK Hercegovac je poput nekadašnjih kolonista prošao brda i doline da bi potrčao u istoriju.

„Nas nekolicina odavde je igrala košarku u obližnjoj Palanci za Marinu i onda smo se 1978. godine vratili ovde. Napravljen je teren i osnovali smo Hercegovac. Krenuli smo od beton lige iako nam je pola ekipe bilo u vojsci. Kada smo odslužili vojni rok, vratili smo se i počeli da iz godine u godinu preskačemo po jedan rang. Imali smo sezone bez poraza. Bili smo verovatno jedino selo koje se u Prvoj vojvođanskoj ligi takmičilo sa Vršcem, Radničkim iz Novog Sada, Proleterom, Spartakom, Sremom...“, priča nam nekadašnji igrač i trener Radoslav Stojanović Bogo, živa enciklopedija lokalne košarke.

Najveći uspeh je usledio sredinom poslednje decenije prošlog veka. Na gostovanja su odlazili karavani navijača, hala u Palanci je bila krcata kada bi Hercegovac bio domaćin.

„Posle igračke sam počeo trenersku karijeru i tada smo ušli u Prvu B ligu. Gro ekipe je bio sačinjen od igrača iz našeg sela i susedne Nove Gajdobre. To je bio drugi rang takmičenja one ’kratke’ Jugoslavije, igrala se dobra košarka, a hale su bile pune.“

Bilo je pre toga i pokušaja iz komšijske Palanke da se preotmu igrači, ali je proradio hercegovački inat. Velike ribe gutaju male, Gajdobrani su odolevali, ali srećno vreme nije dugo potrajalo...

„Nismo dozvolili da nam ekipa ode u Palanku, sačuvali smo klub i tada ga uveli u Prvu B ligu. Bili smo amateri i igrali iz ljubavi. Sintelon iz Bačke Palanke nam je bio glavni sponzor, kasnije je došlo do njegove privatizacije i nažalost klub je posle dve godine u Prvoj B ligi ispao, a kasnije je i ugašen. Neki momci su tada otišli u Bačku Palanku“.

Jedan od igrača iz te generacije je bio Radomir Kisić.

„Bili smo amateri, ali talentovani. Iako sam bio među najmlađima, imao sam neku urođenu agresivnost kao svi Hercegovci i nametnuo se treneru i saigračima“, priča Kisić koji je kasnije otišao u trenerske vode.

Hercegovac se nakon gašenja nije takmičio skoro dve decenije da bi ga 2018. ponovo oživeo bivši igrač i danas najuspešniji lokalni privrednik Stojan Dangubić.

„Bio sam mu trener i kao igrač je bio posvećen, vredan i radan. Tako je nastavio kasnije i kao privrednik, a onda i kao predsednik koji je ponovo digao klub na noge. Bez njega, ovoga ne bi bilo. Sve se lepo složilo i ovo je velika stvar za naše malo mesto. Jutros sam išao u kupovinu do piljare i devojka koja tamo radi me pita: ’Idemo li u Niš?’ Ovo su istorijski dani za Gajdobru“.

Kako pripremiti ekipu za ovakav meč?  

„Igrači su istovremeno uzbuđeni i uplašeni. Ne sviđa mi se što je Partizan u nekom lošem momentu. Sad su verovatno svi tamo ljuti i nije baš dobro natrčati na njih. Obično nevini nastradaju u takvim situacijama. To je jedna od najboljih ekipa Evrope. Naši igrači će verovatno biti impresionirani pojavom Željka Obradovića i svih tih zvezda, ali naše je da damo sve od sebe, odigramo koliko možemo i da uživamo“, kaže Kisić.

Ko je najdrčniji u timu Hercegovca? Željan da se pokaže na ovakvoj utakmici?

„Ima tu renomiranih igrača poput Gaćeše, Grušanovića, ovaj mali plejmejker Todorović... On ima tu energiju i drčnost. Kao što je Lesor u Partizanu bio neviđena energija i vatra! Kao da je tamnoputi Hercegovac. To fali Partizanu ove sezone. Sad je došlo neko vreme da je sve manje tih borbenih i energičnih igrača. Ni moja deca nisu borbena, iako imaju hercegovačku krv. Nekako se to sve umirilo... Bio sam i u Leotaru iz Trebinja gde sam očekivao tu vrstu žara i borbe, ali i tamo je splasnulo. Pogubilo se to valjda zbog ovog načina života, interneta ili čega već... Zato mi je žao što je otišao igrač poput Lesora i što više nema igrača poput Bodiroge ili Gurovića sa ludačkim energijama. Nekad je od 10 igrača, devet bilo agresivno, a danas tek jedan ili dvojica“.

Kisić to priča iz ugla iskusnog trenera, ali neće on biti taj koji će stisnuti ruku Željku Obradoviću i voditi ekipu protiv njega. Aktuelni trener Hercegovca je Aleksandar Komnenić. Sa 32 godine najmlađi strateg na Kupu Koraća. I odmah na startu protiv Željka Obradovića. Da mu je neko pričao letos...

„Ne bih verovao... San i prilika života. Kako je odmicao kup, maštali smo o ovome. Kada je došao žreb, potajno smo se nadali da ćemo izvući Zvezdu ili Partizan. Ne može lepše od ovoga. Igraćemo protiv najtrofejnijeg evropskog trenera i evroligaškog tima“, kaže Komnenić.

Imaš li neku posebnu akciju da iznenadiš Obradovića?

„Spremaćemo se kao i do sada, probaćemo da ubacimo neke akcije, pa ćemo da vidimo kako će to da prođe... Najvažnija je psihološka priprema. Ogromna je razlika u kvalitetu. Partizan ima sjajne napadače i na svim pozicijama su preozbiljni, a najveća opasnost je Kevin Panter. Svi bismo trebalo da uživamo u utakmici koju ćemo pamtiti ceo život. Od nje možemo samo da profitiramo za nastavak sezone u ligi. Želim da se ekipa bori 40 minuta i da bar jednu četvrtinu budemo u egalu sa Partizanom“.

Da li osećaš tremu ili sreću što ćeš voditi ekipu protiv Željka?

„Oboje. Još nismo ni svesni dok ne počne utakmica. Iskreno, bili smo fokusirani na utakmice u našoj ligi od kojih nam zavisi sezona. Ali kako se meč bude bližio, razmišljaćemo samo o Partizanu“.

Koga ima više u ekipi: zvezdaša ili partizanovaca?

„Možda malo više partizanovaca...“

Jedan od Komnenićevih aduta će biti i dobro poznato prezime srpske košarke koje se opet vratilo na ovdašnje parkete. Mladen Grušanović je sin legendarnog Mijajla „Mikana“ Grušanovića i pre dva meseca je stigao kao veliko pojačanje u Hercegovac.

„Ne sećam se tih njegovih najboljih godina, pamtim ga u finišu karijere kada je igrao za Šabac u nižim ligama. On je šutirao desnom rukom, ja sam levoruk. Sudija Ika Belošević mi kaže da sam povukao gene na tatu, ali ruku na mamu. Dok sam bio mlađi, malo mi je to nabijalo pritisak, ali s vremenom sam navikao i ne smeta mi. Otac me prati i savetuje, svaki dan nam je košarka na televizoru, gleda se od jutra do večeri. Savetuje me kako da se odaljim kod šuta i tako te stvari“, priča Mladen Grušanović.

I on je u neverici da će danas odmeriti snage sa Partizanom...

„Kup nam je došao na mala vrata pošto je prvi cilj bio da se uđe u KLS. Ali iz utakmice u utakmicu smo pobeđivali u kupu i priuštili ovaj spektakl da se predstavimo. Naravno da ima pozitivne treme i euforije. Ipak, igramo protiv najvećeg kluba na Balkanu. Imaću verovatno duele sa najboljim evroligaškim napadačima Panterom i Nanelijem, a u napadu ćemo se držati naše taktike i da izgledamo što bolje. Voleo bih da pokažemo zube koliko je moguće pa rezultat kakav bude. Motiva neće faliti“.

Šta ti kažu prijatelji?

„Javljaju se zvezdaši, ali to su svi šaljivi saveti i komentari. Jedan od njih je bio da se Ledeju uđe u što jači kontakt“. 

Krilni igrač Risto Dangubić sa posebnom simbolikom dočekuje okršaj sa crno-belima u čijim mlađim selekcijama je učio košarku. Inače, je sinovac predsednika kluba Stojana.

„Posebna utakmica i zbog dede, oca, strica... Jedan sam od dvojice Gajdobrana u timu i mi to gledamo malo drugačije jer celo selo navija za Partizan, a sada igramo protiv njih. Očekujemo ogromnu podršku, ali i da će neki navijati za Partizan. Iskreno, nisam ovo mogao da zamislim kada je klub bio ugašen. Ali evo dešava se“, kaže naslednik dinastije Dangubića u gajdobranskoj košarci.

Saigrači kažu da ćeš biti specijalac za Zeka Ledeja?

„Najveći izazov mi je da uđem u duel sa Ledejom kojeg posebno cenim jer igra srcem za klub. Naravno, tu su i Panter, Avramović koji igra presing po celom terenu kao pit-bul, pa Jaramaz, Naneli... Mnogo dobrih igrača“.

Kao partizanovcu, kakav ti je osećaj što ćeš igrati baš protiv Partizana koji vodi Željko Obradović?

„Kada ga vidite, to je pojava. Ikona u ovom sportu. Želeo bih da se pokažemo u najboljem svetlu, jer oni su najbolji klub u državi. Da se pokažemo u pravom svetlu da se ne predamo i da se borimo do kraja“.

Imaš li ti poseban pritisak od porodice i strica koji je predsednik kluba?

„Stric verovatno ima očekivanja od mene, ali mi daje vetar u leđa i podstiče me da budem bolji i da se više trudim. I ne samo on, već cela porodica i svi u selu. Meč sa Partizanom je kruna za celu porodicu, za mene posebno, jer sam bio u mlađim kategorijama. Poznajem neke ljude iz kluba i stručnog štaba Partizana. Cela familija stalno ide da gleda Partizan u Beogradu, a često putuje i u inostranstvo da bodri crno-bele. Da samo birali, nismo mogli boljeg rivala da izaberemo. Biće ih u porodici i da će navijati za Partizan protiv nas“.

Još jedno dete Partizana u timu Hercegovca će biti Marko Brekić... 

„Bio sam u Džokeru iz Sombora i došao sam ovde pre dva meseca kao i Grušanović. Ambicije kluba su me povukle ovde. U Partizanu sam napravio prve korake kao pionir i kadet, potom otišao u juniore Mege, nisam ni sanjao da ću baš sa Hercegovcem iz Gajdobre igrati protiv Partizana na Kupu Radivoja Koraća. Trenutno nema niko iz moje generacije u prvom timu crno-belih, ali ih je bilo pre par godina poput Dušana Tanaskovića“.

Ima li treme i straha pred Niš?

„Vlada pozitivan ambijent, a kup je samo doprineo dodatnoj energiji. Nema straha, ima pozitivne treme. Želimo da sebe i klub prikažemo u što boljem svetlu. Najveći izazov će mi biti da igram protiv Nanelija, jer je on po meni najbolji igrač Partizana. Svi pričaju o Panteru, ali je meni Naneli broj jedan. Izdvajaju ga energija i konstantnost. Od starijih sam slušao o vrelini Čaira i jedva čekamo da istrčimo na parket. Željko Obradović je najbolji evropski trener, možda ću se i uštinuti kad izađem na teren da proverim da li je stvarnost ili san. Biće utakmica za uživanje sa naše strane“.

Šta ti kažu ljudi iz okruženja? Ima li zanimljivih saveta?

„Ne znam koji bih vam rekao pošto su moji drugari većinom zvezdaši i priželjkuju da iznenadimo protiv Partizana. Naravno, to nije realno. Idemo tamo da uživamo i da se lepo predstavimo. Partizanovci mi kažu da uživamo. Dosta ljudi me cimalo za karte i klub je našao rešenje da mnogi dođu u Niš. Ljudi u Gajdobri su srećni i nadam se da će se u budućnosti opet čuti za nas“.

Imao je Brekić letos dodira sa još jednom slavnom ličnošću srpske košarke. U somborskom Džokeru je imao prilike da vidi kako to radi Nikola Jokić.

„Upoznao sam ga, čak je malo i trenirao sa nama. Nije svejedno kada pored vas sedne najbolji igrač sveta, priča sa vama, trenira sa vama... Gledate ga kao boga. Odličan momak koji mnogo, mnogo trenira... Ljudi površno misle: ’Debeli ne radi ništa, ne trenira...’ Te treninge koje on radi, ja to nisam video u životu. Skidam mu kapu i zaslužuje apsolutno sve što mu se dešava“.

Svi pomenuti igrači koji su se našli u ovoj situaciji ne bi bili tu gde jesu da iza Hercegovca ne stoji Stojan Dangubić. Nekadašnji igrač, a sada uspešan biznismen je digao klub iz pepela. Njegov privatni kapital popunjava većinu klupskog budžeta. Kada uđete u Dangubićevu kancelariju, počasno mesto zauzima uramljen dres Partizana sa potpisom i njegovim prezimenom, kao i fotografija na kojoj slavi zajedno sa jednom od trofejnih generacija iz ere Duška Vujoševića. To su Stojanove relikvije, pa ne treba posebno zamišljati šta njemu znači meč protiv Partizana u Nišu.

„Kup u Nišu će spojiti tri moje najveće ljubavi: košarku, Partizan i Hercegovac. To je nešto što živim i volim pet decenija. Ovo je kruna rada svih u klubu. Ogromna je čast i privilegija što ćemo učestvovati na turniru pored četiri beogradska, dva čačanska i jednog kluba iz Novog Sada. Osmi predstavnik smo mi iz malog mesta od 2.500 ljudi“, počinje priču Stojan Dangubić iz kojeg prosto isijava zadovoljstvo što je njegova Gajdobra vraćena na košarkašku mapu Srbije.      

Do pre par godina u Gajdobri se igrala samo revijalna, veteranska košarka, ali i tada su se dešavale zanimljive stvari kao što je gostovanje reprezentacije Brazila.

„Obično smo se okupljali za seosku slavu Petrovdan i igrali revijalne mečeve veterana. Naš legendarni sugrađanin Mirko Milićević je imao saradnju sa Brazilcima i palo mu je na pamet da ih dovedemo u Gajdobru. Falio im je samo legendarni Oskar Šmit i pobedili smo ih. Naš bivši igrač Sloba Pavićević je tom prilikom došao iz Beča sa brazilskom zastavom“.

Polako je sazrevala ideja da Gajdobra opet dobije i takmičarsku košarku, a okidač je bio otvaranje nove hale.

„Ideja o novom početku se pojavila kada je otvorena hala u Gajdobri čija izgradnja je trajala 23 godine. Na svečanom otvaranju je gostovala plejada vrhunskih igrača kao što su Žarko Paspalj, Zlatko Bolić, Darko Miličić, Nebojša Zorkić, Šele Vučurević, Zoran Šuput, Srećko Jarić, Goran Savanović... Preko 1.500 ljudi je napunilo dvoranu, a onda je na trećem poluvremenu pukla ta inicijalna kapisla da opet pokrenemo klub koji nije postojao 16 godina, a prvih 25 godina je proveo kao podstanar u Bačkoj Palanci. Dobili smo objekat koji prevazilazi okvire Gajdobre i stekli su se uslovi za pokretanje kluba. Tada sam pozvao Radomira Kisića kao trenera da krenemo od nule. Imali smo mogućnost da se fuzionišemo sa nekim klubovima i odmah uđemo u treću ligu, ali pošto nisam ljubitelj takvih metoda za napredovanje, krenuli smo od beton lige“.

I odmah je bilo gusto...

„Imali smo nesreću da su istu ideju imali u Novom Sadu gde su imena poput Miličića, Stanojevića, Ćeranića, Cvetkovića, Delića, Buluta formirali klub „I came to play“ koji je imao iste ambicije kao mi. Mi smo formirali ekipu od lokalnih momaka i pozvali neke igrače sa strane kao što je Predrag Radovanović iz Bileće, naš sadašnji kapiten. Iz Hercegovine je došao i Aca Lučić. Oni su bili tu sa nama od pete lige... Imali smo dobro gužvanje sa ekipom „I came to play“ koju smo pobedili oba puta. Mislim da je 500 ljudi iz Gajdobre došlo na derbi u Novom Sadu. Tada smo ušli u treću ligu i svideo mi se taj razvojni put“.

Kako su se rangovi preskakali, tako su i izazovi bili veći.

„U trećoj ligi smo oformili jaču ekipu gde su nam pomogli najbolji basketaši sveta Marko Branković, Stefan i Strahinja Stojačić i ubedljivo smo osvojili prvo mesto. Vratili smo se u prvu B ligu gde igramo već tri sezone. Želja nam je da se plasiramo u KLS i mislim da ćemo kad-tad uspeti u toj nameri. Možemo biti ponosni šta smo do sada napravili. Nezgodno je kada formirate ekipu jer su dozvoljena samo trojica igrača starijih od 27 godina i nemate pravo na strance, čak ni iz zemalja bivše Jugoslavije. A nama sve više mladih igrača iz Srbije odlazi u Ameriku. Ove godine smo napravili dobru ekipu, nešto lošije startovali, ali smo sve bolji kako sezona odmiče i nadam se jednom od prva dva mesta“.

Kažu Gajdobrani da ničega ovog ne bi bilo da Stojan Dangubić ne finansira najveći deo klupskog budžeta...

„Imamo i pomoć lokalne zajednice, od opštine dobijamo 1.200.000 dinara za klub. Ali troškovi su jako veliki i rasli su kako smo preskakali rangove. Na primer, poslednje gostovanje nam je bilo u Vladičinom Hanu. Mora se obezbediti prenoćište, ručak, večera, sve ono što prati utakmicu... Nama je većina rivala sa juga ili istoka Srbije. Na primer, Niš kao treći grad Srbije ima trećeligaša poput Gajdobre. Kuriozitet je da Hercegovac nikada nije izgubio u Nišu. Uvek smo pobeđivali tamo, što nam je posebno zanimljivo pred gostovanje na Kupu Koraća u Nišu“.

Da li je moglo bolje od sudara sa Partizanom u četvrtfinalu?

„Kad smo posle pobeda nad OKK Beogradom i Čačkom postali svesni da smo se plasirali u Niš, počela su i naša maštanja. Putujući u Beograd na izvlačenje, razmišljali smo kako bi bilo da izvučemo Borac ili Megu, pa da oni podbace a mi odigramo sa 200 odsto i eventualno ih iznenadimo... Tada sam glasno rekao: ’Daj Partizan pa da igramo!’ Ta utakmica će zauvek ostati upamćena u Gajdorbi“.

Ne krijete da ste veliki partizanovac...

„Svi to znaju, ceo život pratim Partizan, ta ljubav je porodična tradicija... Moj otac je 1966. pravio zastavu koju su Gajdobrani nosili na utakmicu protiv Mančester Junajteda u polufinalu Kupa šampiona. Pričao mi je o tome kad sam bio klinac. Ljubav prema Partizanu su mi dodatno usadili stričevi i ujak. Ta zaraza prema Partizanu me drži ceo život i čini mi se da je sve jača što sam stariji“.

Vidimo fotografiju na kojoj slavite titulu sa Duletom Vujoševićem i tadašnjom generacijom. Bili ste i više od običnog navijača...

„Poznajem skoro sve ljude tamo, pogotovo prijateljske odnose imam sa Zoranom Savićem koji je naš Nevesinjac iz Hercegovine. Ima i rodbinu u Gajdobri. Naravno, Željko Obradović je tu posebna priča. Čovek koji je predodređen. Najbolje ga je opisao Dule Vujošević rečenicom da svi mi, kada dođe period posle smrti, verujemo da postoji drugi život u kojem ispravljamo greške iz prethodnog. Dule je tada rekao da je Željku ovo sigurno drugi život. Vidimo šta je uradio sa Partizanom... Osvojio je titulu posle 10 godina, bio na korak od Fajnal fora... Da ne beše one nameštaljke Ljulja, siguran sam da bi Partizan otišao na F4 i osvojio titulu. Puni dvorane gde god se pojavi, pravi spektakle u Areni... Privilegija je da nas vodi Željko Obradović“.

Dangubić celu priču oko Hercegovca shvata kao dug zajednici i porodici.

„Mnogo lakše je igrati, nego biti predsednik kluba, jer ovde vodite računa o 100 detalja. Ali imam dobre saradnike i svi dobro funkcionišemo. Mi smo mala firma od 90 ljudi računajući i decu. Ja to doživljavam na neki svoj porez na košarku, jer mi je ona pomogla da ostanem normalan. Prvi i drugi krug prijatelja su mi sve ljudi iz sporta i iz detinjstva koje poznajem preko 35 godina. Sva ta davanja u košarku su vraćanje duga našem odrastanju, jer mislim da sam imao lepo detinjstvo. Svi ti treneri i stariji igrači su imali naše poštovanje kao da su učitelji i formirali su nas kao ličnosti i ljude“.

Pomenuli ste mlađe selekcije. Da li vam je sledeći cilj da ekipu čini više od dvojice lokalnih momaka koliko ih je sada u timu?

„Cilj je da omladinska škola raste. Objektivan problem je mali broj dece u selu. Kada sam ja igrao, nas 15 Gajdobrana se borilo ko će biti među 12. Bio je to produkt rada i sistema kluba u kojem su se mlađi ugledali na starije. Nadam se ćemo to ponovo uspeti da uspostavimo. Prošle sezone je 2008. godište igralo Fajnal for kvalitetne lige Vojvodine. Naravno da bi bilo lepo kada bi rasli natalitet i broj dece u Gajdobri. Što mislim da može da se desi. Kod mene u firmi radi 300 ljudi, ukupno ima 1.200 radnih mesta u lokalnoj industriji i mislim da se od 2010. zaustavila migracija stanovništva koja je trajala decenijama. To je objektivno problem svih sela. Naša želja je da što više dece okrenemo lopti i sklonimo ih sa ulice i od ekrana. Naravno da bismo voleli da u budućnosti što više Gajdobrana čini okosnicu Hercegovca“.

Da li ste kao predsednik pripremili neke specijalne premije u slučaju da napravite senzaciju protiv Partizana?

„Adekvatna premija za pobedu protiv Partizana ne postoji, jer bi ona sama po sebi bili najveća nagrada i ispunjenje snova. Igračima neće biti potrebna dodatna motivacija. Štampamo posebne dresove koji će igračima služiti za uspomenu. Partizan je jedna od pet najboljih ekipa u Evropi sa najvećim trenerom. Da pretimo ne možemo i nećemo, ali se potajno nadamo što boljem rezultatu. Biće nam posebna čast da odmerimo snage sa igračima poput Pantera, Ledeja, Avramovića... Ali imamo i mi košarkaše poput Gaćeše koji je igrao i u španskoj ACB ligi i nama znači jako puno. Tu je i Dimić koji je bio najbolji igrač Superlige 2013. godine. Od mlađih imamo Brekića i Grušanovića. Dobra kombinacija mladosti i iskustva koju će Srbija upoznati u Nišu“.

Koliko zahteva za karte ste imali?

„Ogroman broj. Preko 300 ljudi iz Gajdobre ide u Niš, a imaćemo i podršku iz Palanke, Novog Sada, Hercegovine, sa Zlatibora... Kada smo izvukli Partizan na žrebu, baterija na telefonu mi je crkla posle sat vremena“, objašnjava Dangubić euforiju koja vlada u Gajdobri. 

Šta god da se desi u Nišu i kakav god rezultat da bude, Hercegovac iz Gajdobre je već sada pobedio. Zato što postoji, zato što je najlepši simbol borbe sela protiv grada i što je malo mesto sa juga Bačke stavio u fokus javnosti makar na nekoliko dana. A kada se sve završi i svetla u Čairu se ugase, mnogima u klubu i selu će laknuti. Nisu navikli da njihov mirni stil života narušavaju mediji sa svih strana, pozivi, euforija... Hercegovac će nakon Niša nastaviti dosadašnjim putem. Polako i strpljivo. Radan je to narod koji ne voli ništa preko noći i želi da zasluži ono što ima. Ovo do sada su sve zaslužili i treba da uživaju.