Luković posle Zagreba, Beograda, Zvezde i puta od 2.000 kilometara: Verovao sam da lopta ulazi, sada me celo telo boli…

Semafor pokazuje da su ostale još dvadeset četiri sekunde.

Split je uspeo da se odbrani, Antonio Vranković pokupio je svoj dvanaesti skok na utakmici. Žuti imaju poslednji napad, priliku da izrežiraju prvorazrednu senzaciju i dobiju Crvenu zvezdu usred Beograda. Lopta stiže do najboljeg igrača gostiju Marka Lukovića. Uzima šut za pobedu i… Ništa! Ni ofanzivni skok Sanija Čampare nije pomogao, Split je položio oružje, a izgledalo je kao da će Lukovićev šut proći kroz obruč kao kap…

“Stvar je u tome što sam i ja bio siguran da će da uđe”, s uzdahom nam odgovara Marko Luković i nastavlja:

“Igrao sam celu utakmicu s mnogo samopouzdanja, tako je i cele sezone. Jednostavno, kad sam izbacio loptu i video njen let bio sam uveren da dobijamo. Ali, nažalost, nije”.

Split je provlačio Crvenu zvezdu kroz mašinu gotovo svih 40 minuta, a na kraju je pitanje pobednika rešio fizički pad ekipe iz Dalmacije u poslednjem minutu, kada je herojski plašt opet poneo Džordan Lojd posle ukradene lopte Blažu Mesičeku. Doduše, posle sve što su igrači i stručni štab Splita prošli u prethodna dva dana, neverovatno izgleda i to što su najbolji tim Jadranske lige i jedinog evroligaša umalo bacili na kolena…

“Da budemo načisto, takav pad bio je apsolutno očekivan. Igrali smo utakmicu protiv Dubrave, onda seli na autobus i putovali do Beograda u koji smo stigli u kasnim večernjim satima. Za manje od 24 časa odigrali smo dve utakmice, pritom smo u skraćenoj rotaciji, ali smo i pored toga pokazali da možemo da budemo ravnopravni sa najboljim timom Jadranske lige. Bukvalno je svaki igrač i član stručnog štaba dao preko svojih mogućnosti da bi se ovo sve izvelo. Na kraju zaista samo ostaje žal”.

Sudbina klubova iz Hrvatske, ali i još nekih zemalja iz okruženja je takva. Jadranska liga i domaće prvenstvo igraju se paralelno zbog nesuglasica koje u košarkaškom regionu traju predugo. Tako je Split bio gost Furniru u Zagrebu od 14.30, da bi zatim jurio na autobus za Beograd. Posle prespavane noći ekipa je odradila trening oporavka od 10 časova ujutru, da bi se bar malo igrači uveli u najteže gostovanje ove sezone, a onda…

“A onda smo putovali nazad za Split jedanaest sati. Evo, dok razgovaram s tobom sve me živo boli. Imam osećaj kao da me je tuklo 20 ljudi. U manje od dva dana prešli smo preko 2.000 kilometara, spavali po podu autobusa, samo da bismo došli s jedne na drugu tačku i malo se odmorili”, prepričava nam poslednja dešavanja Luković i dodaje:

“Nije nimalo lako nositi se s ovakvim tempom profesionalnog života. Posle onog promašaja nisam mogao oka da sklopim, ni danas mi ceo dan nije svejedno, jer sam stvarno mislio da lopta ulazi. Došli smo u Split i opet nisam spavao, iskoristio sam slobodan dan da odem do grada i završim neke stvari u banci. Oseti se i kod ljudi žal što nismo pobedili”.

Marko Luković i Dejan Davidovac (©ABA Liga – KK Crvena zvezda)

Marko Luković je meč protiv Zvezde završio sa 25 poena (8/13 iz igre, 3/7 za tri), pet skokova, tri asistencije, dve ukradene lopte i indeksom 29. Najbolji je igrač i strelac Žutih sa 16,4 poena, 4,1 uhvaćenom loptom i 1,6 podeljenih dodavanja. Interesovalo nas je – odakle izvire Lukovićevo nepresušno samopouzdanje?

“Pre svega iz toga što volim ovaj sport i ne igram ga iz koristi, već živim košarku. Bukvalno po ceo dan pratim utakmice, gledam snimke nekih prethodnih mečeva, ono što smo igrali dosad kako bih video gde smo grešili i šta možemo da ispravimo. Treniram dosta, radim pošteno i volim da se takmičim. Možda čak i više nego neke druge stvari”, kaže 28-godišnji košarkaš i otkriva nam kako je proveo pauzu između dve sezone u vreme pandemije virusa korona:

“I ovo leto sam proveo u ozbiljnom radu. Zaista volim mnogo da treniram i evo, čak i ako me celo telo boli posle svega što se izdešavalo u prethodna dva dana, volim i taj osećaj. Ne znam da li će ljudi da razumeju na pravi način, ali to je rezultat velikog rada i treninga, takmičili smo se i umalo pobedili Crvenu zvezdu, prešli smo veliki put, a ja opet samo jedva čekam kad će sledeći trening da treniramo, pripremamo se za naredni meč i igramo pet na pet”.

Na sve ovo treba dodati da uslovi u klubu nisu ni blizu vremena kada je Split bio trostruki uzastopni prvak Evrope. Žuti su u međuvremenu doživeli tešku sudbinu, finansijski kolaps i umalo propast. Danas je situacija malo drugačija i naziru se neka bolja vremena…

“Nemamo uslove kao oni bogatiji klubovi, nemamo svoj centar za fizikalnu terapiju ili oporavak, uglavnom se sami snalazimo oko tih stvari. Ali moram da kažem da ima naznaka da dolaze lepši dani za Split. U klub su stigli ljudi koji rade bez ikakve koristi, ni cent ne uzimaju od onoga što rade, a trude se da maksimalno stabilizuju klub i vrate mu bar delić starog sjaja. Pošteno plaćaju dugove, bez ikakvog otpisivanja, već postepeno rade da se minus iz prošlosti smanji i nestane. Zbog toga zaslužuju veliko poštovanje”.

Od evropskog velikana kakav je nekad bio Split danas je ostala samo lepa uspomena…

“Oseti se taj neki šampionski duh kada se uđe u dvoranu i vide svi oni trofeji. Split je bio gigant u svoje vreme i ljudi to još osećaju i danas. Evo, kada samo pobedili Cibonu nedavno, ispred dvorane nas je sačekalo oko stotinak navijača, bila je pesma, vatromet, baš se vidi koliko vole klub. Pazi, da je neko drugo vreme i da se puste karte u prodaju, siguran sam da bismo svaku utakmicu igrali pred rasprodatim tribinama”.

I tu je Marko Luković najbolji igrač. Nije mala stvar…

“Lepo mi je ovde, družimo se svi, dobra je ekipa. Tu je i Ilija Đoković, ali nije da se nas dvojica izdvajamo od ostatka ekipe. Ne. Baš se družimo svi. Blaža Mesičeka poznajem od ranije i dobri smo drugari, tu je i Sani Čampara iz Sarajeva. Dobra je priča. Znači kada si najbolji igrač u timu, ali sve dolazi iz samopouzdanja. Naravno, nije isto kada imaš više lopte u rukama ovde ili, na primer, u Zvezdi i Partizanu, gde postoji duža klupa i uloge su izbalansirane. Ovde ima nekoliko nosilaca igre i mi se trudimo da podignemo celu ekipu i držimo visok ritam”.

Ipak, ne možemo da se ne zapitamo – zašto Marka Lukovića nema u srpskoj košarci? Pogotovo kada je jaz između krema srpskih zvezda iz Evrolige i NBA sa ostatkom domaće košarkaške scene veiki… Poslednji i jedini put u karijeri profesionalnu košarku u Srbiji igrao je kao član Mege. Posle toga su usledile avanture u Triru, MZT, Krki, Mursiji, Portelu, Manresi, Igokei, Primorskoj i Splitu…

“Da te pitam, da li bi ti više voleo da radiš u inostranstvu ili kod kuće”, uzvraća nam Luković pitanjem, ali i s osmehom dodaje:

“Voleo bih da mogu da igram u Srbiji, nije da mi to nije želja, samo se još nije ukazala prilika. Verujem da će doći u nekom trenutku, a sad kada će to biti – ne znam? Spremno čekam i zato, između ostalog, radim na sebi stalno, kako bih mogao i da odgovorim takvom izazovu”.

Marko Luković i Antonio Vranković (©ABA Liga – KK Crvena zvezda)

Luković svlačionicu deli sa dvojicom momaka koji sa sobom nose žig legendarnih očeva – Velimira Perasovića i Stojka Vrankovića. To su, naravno, Ivan Perasović, koji je pljunuta slika svog oca, te Antonio Vranković…

“Obojica su jako talentovani momci. Vranković je bio na Djuku gde nije igrao mnogo, ali polako ulazi u ritam. Iskreno, odavno nisam video većeg radnika od njega. Stalno je u hali. Dolazi pre svih, ostaje kasnije, mnogo trenira, želi da što više napreduje. To verovatno sve polazi iz kuće. Video si koliko je dobar protiv Zvezde, gde se ravnopravno nosio sa evroligaškim igračima. Ivan je mlad dečko, veliki atleta, ali mu fali iskustva. Dobija on dobre minute u hrvatskom prvenstvu i dobro ih koristi, ali mu još nedostaje rutine za Jadransku ligu. Ali ima potencijal i kvalitet. Dobri su momci, super je igrati s njima”.

Za kraj, podatak koji su poznati komentatorski tandem Edin Avdić i Nenad Kostić izvukli tokom utakmice Zvezda – Split. Kapiten Žutih Mateo Kedžo je u Jadranskoj ligi debitovao kao igrač Splita u sezoni 2002/03 kao talentovani junior, a tu je i sedamnaest godina kasnije kao veteran.

“Kedžo je odličan momak. Dosta doprinosi svojim iskustvom, pogotovo mlađim igračima. Zna da poveže celu ekipu i dobar je za timsku atmosferu”.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (@nikolaS_msport)