Kuzmanović: Za vreme sankcija sam trenirao u martinkama

U trenutku najvećeg igračkog nadahnuća, na pragu ulaska u reprezentaciju, rođenog košgetera Vladimira Kuzmanovića, poniklog na usijanom beogradskom asfaltu, zadesila je neugodna povreda. Mada je i posle povratka na parket nastavio ples u džordanovskom stilu, ovekovečen sijasetom trofeja u maltene svim klubovima čije je boje branio, više nikada nije pominjan kao kandidat za državni tim.

O samom početku karijere, kad Vlada nije imao novca ni za patike, lepim i teškim vremenima srpske košarke, o saradnji i sukobu s Mutom Nikolićem, o košarkaškim lobijima, porodici i neočekivanom angažmanu na TV Sportklub, gde radi kao stručni komentator, razgovarali smo u prijatnom ambijentu dorćolskog restorana Dorijan Grej.

Da li si bio ljubitelj treninga?
„Sad... baš i nisam bio neki uzor mlađima za rad, ali sam bio vrlo profesionalan. Uvek sam odrađivao trening pošteno, samo da sam ostajao po njegovom završetku – nisam. To sam jednostavno bio ja“, ističe Kuzamnović.

Da li si u nekoj proceni ili odluci možda pogrešio i zbog toga imao manje uspešnu karijeru?
„Ne, nigde, greške nije bilo! Potpisao sam ugovor sa OKK Beogradom na četiri godine i u startu sam zablistao protiv Crvene zvezde. Međutim, na narednih nekoliko utakmica uopšte nisam ulazio u igru. Klupska politika je bila da budeš tu gde si i ne ideš nikuda. Po isteku ugovora sam prešao u BFC Beočin i igrali smo najbolju košarku u zemlji tada. Sve bi bilo super da na pragu ulaska u reprezentaciju i učešća na OI u Atlanti nisam polomio stopalo i to u trenutku kada sam imao 25 godina“.

''POJEDINCI SU ČUDNO DOBIJALI PRILIKU U REPREZENTACIJI''

Hoćeš da kažeš kako je to bio tvoj poslednji reprezentativni voz?
„Tako je ispalo. Nastavio sam posle s dobrim igrama u Beočinu i dva puta smo pobedili Partizan, ali uprkos tome više nikad nisam pominjan kao kandidat za državni tim. Jednostavno, kasno sam počeo, bio sam nepoznat, mnogi nisu pridavali važnost mojim igrama i verovatno mislili da sam tamo neki „divljak“. S druge strane, nikad nisam hteo da budem član nekih lobija, niti sam hteo nekoga da vučem za rukav“!

Zar je neko tako ulazio u nacionalni tim?
„Sa sigurnošću tako nešto ne mogu da tvrdim, samo, činjenica je da su neki igrači čudesno dobijali priliku! Bilo kako bilo, ja sam svojim igrama ostavio prilično dubok trag, o čemu najbolje govori 10 osvojenih finala, od 13 koliko sam ih odigrao u karijeri. Sad, nekome je to beznačajno, a nekome nije i meni je drago zbog toga“.

Kada si igrao najbolju košarku?
„Bez dileme u Beočinu i Budućnosti. Mada, strahovito mi je drago i igranje za Beobanku, jer sam se tamo posle traumatične sezone u Zvezdi vratio u život. Počeo sam da igram na nivou iz BFC-a, posle čega je usledio poziv iz Podgorice“.

Sigurno je bilo vraški teško izboriti se za adekvatan status u onom moćnom podgoričkom timu?
„Znao sam da je nemoguće da budem glavni igrač, pošto se sve vrtelo oko Topića i Tomaševića. Nešto kasnije je došao i sada pokojni Haris Brkić, a bila su tu i tri crnogorska reprezentativca. Iako me Muta pozvao da dođem, stigao sam na mala vrata, ali bio sam ubeđen da niko ne može da odigra ono što ja znam i mogu. U prvoj sezoni sam na terenu provodio prosečno 26 minuta i odmah su počele priče kako me Muta forsirao. A onda je došao Boša Tanjević, kod kojeg sam igrao 32 minuta. Toliko na tu temu“.

''KAKO SAM IZBRISAO MUTU NIKOLIĆA IZ SEĆANJA''

Kako je došlo do tvoje saradnje sa Mutom Nikolićem?
„Muta se pojavio u važnoj fazi moje karijere. Naime, video me na nekoj utakmici i insistirao na mom dolasku u Beočin. Čak mi je pomogao i sa ugovorom i ja sam mu na svemu neizmerno zahvalan. Uvek je bilo onih koji su pričali da me je „vukao“ sa sobom, međutim, niko ne može da ospori da sam mu se odužio tako što sam svoj deo posla uvek pošteno odrađivao. Kasnije je došlo do našeg razmimoilaženja, tako da danas u mojoj karijeri postoje dvojica Muta Nikolića“.

Koji je prvi, a koji drugi?
„Prvi je Muta kojeg su svi doživljavali kao lucidnog stručnjaka, sa originalnim flipom u glavi koji stalno ima plan A i plan B. U takvog Mutu sam verovao i s velikim zadovoljstvom igrao u klubovima koje je vodio. E onda su se stvari promenile i takav Muta je izbrisan iz mog sećanja“.

Šta se to dogodilo?
„U jednom trenuku smo se ponovo našli u istom klubu, grčkoj Patri. Na jednoj utakmici me ubacio u igru u 39. minutu i 47. sekundu utakmice. Prvi put u karijeri mi se dogodilo da me trener koji me iole poznaje ubaci u igru 13 sekundi pre kraja. Valjda je sa tih 13 sekundi nešto hteo da mi dokaže! Čak ni tu nisam bio protiv njega, ali sam rekao da više nemamo šta da pričamo o košarci, pošto nisam ničim zaslužio takav tretman“.

Prema urbanoj legendi, na jedan trening na početku karijere, izašao si u „martinkama“. Je l’ to tačno?
„Taman sam zalečio ozbiljniju povredu zgloba i od čelnika kluba sam tražio da mi kupe patike. Otac je bio prvak u ansamblu „Kolo“ i pošto su bile sankcije, nisu nigde putovali, dok je majka radila u JAT-u. Znači, tatina plata nula, mamina plata nula, ja nemam odakle i pritom nemamo rođake na selu. Nismo imali ni da jedemo, a kamoli za patike. Čak sam tražio polovne patike, ali ni njih mi nisu dali. Obujem one stare i izvrnem ponovo zglob, samo srećom ne mnogo i pred trenerom ih zavrljačim na tribine“.

Jesi li posle otišao po njih?
„Ne, jer sam uvek stajao iza onoga što uradim. Sutradan sam se pojavio na parketu u dresu i čizmama! Bilo je smeha, ali ja sam samo hteo da pokažem kako hoću da treniram, samo da nemam novca za patike. Tri treninga sam preskočio i na kraju su mi kupili patike“.

''SUPRUGA MI KAŽE DA SAM LEPŠI NA TELEVIZIJI''

Kako si uplovio u novinarske vode?
„To je interesantna priča... Kao što rekoh, nikad nikoga nisam vukao za rukav. Taj posao mi prija i očigledno leži. Sa Milanom Boškovićem sa B92 znam se dugo, jer me intervjuisao kao mlad novinar. Kada sam uskočio nekoliko puta da kao gledalac komentarišem mečeve Crvene zvezde, Milan mi je rekao kako je šteta što taj posao ne mogu stalno da radim i da imam neke vajde od toga. Bilo mi je drago što je on to video, a dobio sam i pozitivne komentare sa više strana“.

U čemu je tajna tvog novinarsko-komentatorskog uspeha?
„Možda u tome što nikoga nisam želeo da impresioniram i što govorim jezikom koji svako razume. Moram da se pohvalim da sam bio đak Pete beogradske gimnazije koju nije bilo lako završiti. Nekako sam neprestano sebe doživljavao drugačije od tih ustaljenih stereotipa za sportiste. Oduvek sam koristio svaku priliku da pročitam dobru knjigu, a o praćenju vesti i događaja da ne govorim. Jednostavno, radim na stalnom bogaćenju vokabulara i zato ljudi primećuju da mogu da govorim do sutra. To je i obrazovanje koje nosim iz kuće i na koje sam ponosan“.

Priznaj, je l’ ti rekla supruga da te kamere „vole“?
„Jeste, rekla mi je da sam još lepši na televiziji, a-ha-ha... Bez šale, izgledam kako izgledam, ne doterujem se nešto preterano. Naprosto sam opušten i pokušavam što prijemčivije da komentarišem svaki meč. Volim da čujem i kritička mišljenja i baš zato sam i formirao krug prijatelja koji mi uvek skrenu pažnju na nešto što im se kod mene ne dopadne. I tada znam da moram nešto da menjam“.

Kompletan intervju sa Vladimirom Kuzmanovićem možete pročitati u štampanom izdanju MOZZART Sport, koje možete nabaviti u svim MOZZART kladionicama po ceni od 50 dinara.

Takođe, ovaj broj MOZZART Sporta možete čitati i na našoj stranici na Novinarnici.

(FOTO: MOZZART Sport)