Kraj šampionske karijere Vladimira Micova: Nakon dve decenije iz igre izlazim ispunjen i zadovoljan

Bivši reprezentativac Srbije Vladimir Micov rešio je u 38. godini da okonča profesionalnu karijeru. Poslednju sezonu proveo je u ekipi Budućnosti sa kojom je nastavio žetvu trofeja. Osvojio je 16 pehara. Bio šampion Srbije, Crne Gore, Rusije i Italije, sa CSKA pokorio VTB ligu, sa ekipom Galatasaraja Evrokup.

"Proteklu 21 godinu, imao sam privilegiju da moj posao bude igra, da pobeđujem, da gubim, da učim, da posle poraza pomeram limite i obaram sopstvene rekorde. Svaki put bilo je čast, privilegija i zadovoljstvo izaći na teren i samo igrati košarku. Imao sam sreću da radim rame uz rame sa nekim od najboljih trenera i igrača koje poznajem. Nakon dve decenije, dvanaest klubova, osam gradova i sedam država, iz igre izlazim ispunjen i zadovoljan. Ni za čim ne žalim. Ovom poslednjom sezonom, zatvorio sam krug. Hvala svima koji su na bilo koji način u bilo kom trenutku bili uz mene", istakao je Micov.

Ostaće upamćen kao veoma vešt i inteligentan košarkaš, ali pre svega kao sjajan šuter. Iza sebe ima 246 nastupa u Evroligi, prosečno je beležio 9,7 poena po meču. Ubacio je 332 trojke u elitnom takmičenju (uz 41,9 odsto preciznosti) i sa tim učinkom je 23. na večnoj listi.

Ponikao je u ekipi Beopetrola, da bi leta 2002. godine potpisao ugovor sa Crvenom zvezdom. Nije odigrao nijedan zvanični meč za crveno-bele, pa se preselio u OKK Beograd, a potom nastupao i za Lavove.

Usledio je odlazak u Crnu Goru, gde je dobio četvorogodišnji ugovor od Budućnosti. Ostavio je dubk trag u Podgorici, a stigao je i tri meseca da provede na pozajmici u Partizanu, sa kojim je postao šampion Srbije. Prvi mandat u plavom dresu okončao je sa jednom titulom i tri osvojena Kupa Crne Gore.

Budućnost je napustio u martu 2009. godine i preselio se u Grčku, ali proveo samo par meseci u Panioniosu. Okušao se i u Vitoriji, ali se posle polusezone u Baskoniji (tada Kaha Laboral) preselio u italijanski Kantu.

Iskorak je napravio leta 2012. godine, kada je prihvatio ponudu moskovskog CSKA sa kojim već u prvoj sezoni osvaja rusko prvenstvo i VTB ligu. Produžio je saradnju na još jednu godinu i ponovo osvojio regionalno takmičenje.

Nakon toga tri godine je proveo u Galatasaraju sa kojim se domogao pehara Evrokupa (2016). Iste sezone bio je uvršten i u idealnu petorku drugog najkvalitetnijeg košarkaškog takmičenja na Starom kontinentu.

Vladimir Micov (©Starsport)

Posle Budućnosti, najveći deo karijere proveo je u Olimpiji Milano. U Prestonici mode je izrastao u lidera tima, poneo i kapitensku traku, stekao status miljenika navijača. Jednom je bio prvak Italije, osvojio je i Kup, ali i tri Superkupa na Apeninima. U sezoni 2020/21 je Manekene vratio na Fajnal for Evrolige posle 29 godina čekanja.

Minulog leta je odlučio da ponovo zaigra u Podgorici, a posle duple krune u Crnoj Gori, odlučio je da stavi tačku. Poslednju sezonu u profesionalnoj karijeri pamtiće i po poenima sa zvukom sirene za pobedu protiv Partizana u drugom meču polufinalne serije ABA lige.

Sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije uzeo je bronzu na Evropskom prvenstvu u Rusiji pre 17 godina, a još 2001. godine je sa kadetskom uzeo evropsko zlato u Letoniji.

Micov: Koš koji mi je možda produžio karijeru, strahovit pritisak je sada na Partizanu