Kraj Dunava se kuju planovi: U B ligi se igra na foru, ako krene šut možemo da zbunimo Megu

O B ligi...
"Što se tiče lige mi smo napravili dosta kikseva, imali smo nesreće i sa povredama i na neke stvari nismo ni mogli da utičemo. Zbog sve te spontanosti i želje da odemo u Niš, koja je mnogo doprinela pogotovo protiv te Mladosti, kao i protiv Pirota gde smo uspeli Dušana Filipovića, njihovog najboljeg šutera da zaustavimo na 0/15 za tri. Pričali smo stalno o tome i ta energija, želja i atmosfera su se preneli na teren, nikada nismo odustajali i kada bi neko napravio grešku, uvek smo bili tu da se podržimo, pokrijemo, preuzmemo odgovornost i to je samo išlo u krug i time smo uspeli da izborimo te pobede".

Da Dunav ima to nešto, bilo je jasno kada je nadigrao upravo Hercegovac, trenutno prvoplasirani tim B lige.
"Hercegovac ima dobre uslove i dobar tim, ako sve bude kako treba ući će u KLS, iako su ove godine imali uslovno rečeno kiks protiv nas. Smatram da je to ipak bila laka pobeda. Hercegovac je samo u jednom trenutku prišao na tri razlike, konstantno smo imali dvocifrenu prednost i oni nisu poveli ni u jednom momentu. Da smo igrali dva dana ne bi nas pobedili. Na meču na njihovom terenu su nas nadigrali sa 20 razlike, bio je egal do sredine treće četvrtine, tako da je uvek do nas, uvek nam je falilo to nešto što se ispostavilo na Kupu da imamo, samo je trebalo vremena da dođe do izražaja".

Nakratko smo se dotakli i razvoja mladih igrača, odnosno koliko je to zapravo bitno klubovima koji se takmiče u ovom rangu.
"Iskreno, ne znam da li neki tim u B ligi radi sa mladim igračima. Isključivo se juri rezultat, da li ćemo da ostanemo u ligi, da li ćemo da uđemo u KLS i nema prostora za razvoj. Da ne bude da blatim, ali ukratko rečeno klubovi nemaju uslova da razvijaju mlade igrače. Nemaju dovoljno trenera, a onda i termina u gradskim salama koje koriste i klubovi iz odbojke, rukometa, futsala, pa čak i škole tu imaju časove fizičkog".

Imali smo vremena da se osvrnemo i na Ognjenovu karijeru.
"Krenuo sam da treniram košarku 2010. godine u KK Panda na Banovom brdu i tu sam bio tri godine, uglavnom sam igrao sa starijima. Onda sam prešao u Žarkovo, tu sam fizički napredovao, ali i prvi put igrao sa svojom generacijom i video da mogu da dominiram. I u Žarkovu sam krenuo da igram sa starijima i tako nastavio moj ubrzani proces napredovanja u odnosu na moje godište. Do kadeta sam bio propraćen i na saveznim treninzima u reprezentaciji, a kao noseći kadet sam bio na širem spisku za Evropsko prvenstvo u Novom Sadu".

Kao junior je osvojio Kvalitetnu ligu, a onda je prešao u KK Rivers, da bi potom branio i boje Pirota.
"U Žarkovu nisam uspevao da osvojim Kvalitetnu ligu u mlađim kategorijama (pod okriljiem KSB-a prim. aut), bio sam jednom drugi, jednom treći, onda je bila korona, ali smo sledeće godine hvala Bogu osvojili tu Kvalitetnu ligu, ja kao noseći junior i kapiten i to je bilo jedno prelepo iskustvo. Sa trenerom Đorđem Ilićem sam do tada radio tri-četiri godine i laknulo je i njemu i meni. Žarkovo je tada imalo politiku da seniorsku košarku igra sa juniorima i onda kada sam izašao u seniore pozdravio sam se sa klubom i prešao u Rivers. Tu sam bio godinu i po dana, takmičili smo se u Prvoj Srpskoj ligi. Kada smo tokom druge sezone već izgubili priliku da se plasiramo u B ligu, mene je zvao Pirot i tamo sam otišao na tri meseca. To mi je bilo još jedno veliko iskustvo, odigrao sam plej-of i dobro iskoristio pruženu priliku".

Dok je igrao u Pirotu nametnuo se i uspeo da ostane u B ligi.
"U Pirotu sam bio koristan defanzivac, u napadu sam koristio lopte koje sam dobijao i to je bila dobra podloga za Dunav. Ovo je sada druga sezona u Dunavu, a četvrta zvanična seniorska. Mogu da kažem da sam tek ove godine konstantan sa minutažom i doprinosom ekipi, kao i statistički".

Utisak je da se u Dunavu pronašao, starter je na maltene svakom meču, a za Mozzart Sport je otkrio da je izuzetno zadovoljan uslovima u klubu.
"Dobra je organizacija u smislu uslova. Dosta nas ne živi tamo, u Beogradu smo, tako da putujemo, klub refundira gorivo na nedeljnom nivou, što je pošteno. Jedini problem je sala koja je dosta istrošena, ali je hala još malo pa renovirana i trebalo bi da bude u funkciji za sledeću sezonu. Uprava je korektna, nemam puno kontakta sa njima niti imam razloga, dogovor se uvek ispoštuje, treneri su takođe korektni, atmosfera u ekipi je super i to je osnova uspeha za plasman na Kup".

Sa kim bi se uporedio od svetskih i evropskih poznatih igrača?
"Nikola Kalinić, tako sam i odrastao i trenirao. Nisam nikada bio vodeći skorer do poslednje dve godine u Žarkovu. Ranije je bilo ako hoćeš da igraš i imaš minute, moraš da igraš odbranu, da gradiš i skačeš, fundamentalne stvari su se tražile i naravno da igraš za ekipu. Tako me je i otac učio, kada neki tvoj saigrač pogreši, nemoj da ga grdiš, nego ga podrži, jer u sledećem napadu ti možeš da budeš taj koji će pogrešiti".

Ognjen Vasiljević (©Goran Radosavljević/Foto Mića Banovci)

Kako se Druga muška liga i dalje smatra polu-profesionalnom, pitali smo Ognjena kako izgleda njegov svakodnevni život.
"Život se generalno dosta ubrzao. Grubo rečeno ustanem, doručkujem, odradim prvi trening, vratim se kući, ručam, odmorim, odem na drugi trening i onda uveče ako ugrabim vremena vidim se sa drugarima ili devojkom i posle spavanje. To je neka rutina koja mora da se održava, mora dobro da se jede i da se odmara".

Upravo zbog potrebe da odmori, Vasiljević odbija ponude da igra basket 3x3.
"Lično imam ponude svako leto da igram 3x3, ali ih odbijam, jer ne volim toliko 3x3. Volim brzinu, igrao sam ja basket u kraju, tako se igra, ali sam bio podložan povredama u prethodnim godinama i u kome god klubu da sam bio tražila se prisutnost na terenu i kada dođe leto smučiti se malo i onda uvek gledam da se zalečim, da radim na sebi, a 3x3 bi bio samo jedan veliki rizik povrede. Ako imam viši cilj što se tiče košarke, mora o svemu da se vodi računa. Ne idem da igram sa drugarima termine, čuvam se, iako me društvo vrbuje stalno da igram i amaterske lige sa njima".

Tokom leta radi na sebi, a tada timovi iz viših rangova održavaju probe za mlade igrače.
"Nama se rano završava sezona, već u aprilu. Sve ukupno odmaram nekih dvadesetak dana. Deset dana je letovanje, deset dana se iskuliram od lopte posle sezone, a onda nastavljam da radim. Ekipe iz KLS-a, čak i iz ABA lige prihvataju da igrači dođu na probu. Njima ne može da škodi, a ni igračima. Ali, moraš mnogo dobro da se pokažeš da bi ostao u timu, pogotovo ako dolaziš iz niže lige".

U životu, ali i u košarci, porodica mu je najveća podrška.
"Kako su najveća podrška, tako su i najveći glas razuma, odnosno kritika. Kad se odigra loše skrene se pažnja, kada se odigra dobro pohvale me uvek, ali takođe i tada ukažu na prostor za napredak. Oni su najveći vetar u leđa. Posle utakmica sestra koja je takođe igrala košarku izvuče greske i porazgovaramo o tome šta sam bolje mogao da uradim. Jednostavno, ništa bez podrške voljenih".

Dodaje i da kada god ima neku nedoumicu, prvo pribegava roditeljima.
"Nekad ni roditelji ne mogu da se poistevete sa mislima i planovima deteta, ali i tada su podrška. Toliko puta kada mi je bilo teško su bili tu za razgovor, pogotovo mama, koja se nije bavila sportom, ali uvek uspe da me umiri kad igram loše, da mi kaže glavu gore, biće bolje. I svaka nedoumica koju imam, pogotovo za fakultet ili za neka 'poslovna' pitanja, ona je uvek osoba kojoj pribegavam. Svakako oba roditelja su podjednako tu za sve što mi treba".

Naveo je i da su deca oličenje roditelja.
"Temperament imam na mamu, ali imam i smirenost na tatu. Znači mi taj neki njen stav, da držim do sebe, poštujem sve, ali ne dam na sebe. Ne nameću mi moj košarkaški i sportski put, jer znaju da to znam bolje od njih i da što se toga tiče imam sa kime da se posavetujem, ali znaju i da su sigurno prvi sa kojima kojima ću da pričam kada imam bilo kakvu nedoumicu".

Dok brani boje Dunava, Vasiljević u isto vreme privodi studije kraju. Jednostavno nikada ne znate šta donosi sutra, pa tako Ognjen sa 22 godine ima plan za život posle košarke.
"Kada sam upisivao fakultet imao sam skakačko koleno. Nisam bio u treningu, stalno sam išao na terapije, igrao povređen, a sa druge strane nisam znao šta ću da upišem, trebalo je da krenem da se spremam za prijemni. Bilo je tu i pritisaka, trenera na jednoj i roditelja na drugoj strani. Naravno, sve je to bilo iz brige, koju sve više i više razumem. Posle niza razgovora sam se odlučio za privatni fakultet, konkretno Fakultet za primenjeni menadžment, ekonomiju i finansije. Kada to završim plan mi je da završim master na FON-u i tako kompletiram znanje što se tiče menadžmenta. Nakon toga, ako bih se bavio košarkom super, ako ne našao bih posao. Dok radim gledao bih da završim kurs na DIF-u koji se tiče kondicione spreme, jer košarka je moj život, pa i da stanem sa igranjem, probao bih da ostanem u njoj na drugi način. Želim da pomognem mlađim igračima, odnosno deci koja tek dolaze, da se razvijaju i daj Bože da imam nekog udela u njihovom životu kao trener ili pedagog".

Nama nije preostalo ništa osim da Ognjenu poželimo mnogo sreće kako na Kupu, tako i u nastavku karijere.