KOŠARKAŠKI VREMEPLOV – Seul 1988: Stvaranje zlatne generacije, “namazni“ Sovjeti i Sabonisova dominacija (VIDEO)
Vreme čitanja: 4min | sre. 03.08.16. | 08:17
Na klupi nacionalnog tima godinu dana ranije Dušan Ivković zamenio je Krešimira Ćosića. Popularni Duda je počeo stvaranje novog tima čija okosnica je pre svih bio tada već veliki evropski as Dražen Petrović
Došlo je vreme i za Olimpijske igre u Seulu 1988. godine. Ovaj put, srećom, više nije bilo nikakvog bojkota, tu su bili i Rusi i Amerikanci, dok je Jugoslavija, pogotovo košarkaška selekcija sa ozbiljnim ambicijama stigla u glavni grad Južne Koreje. Na klupi nacionalnog tima godinu dana ranije Dušan Ivković zamenio je Krešimira Ćosića. Popularni Duda je počeo stvaranje novog tima čija okosnica je pre svih bio tada već veliki evropski as Dražen Petrović.
Izabrane vesti
Pored njega „nadolazili“ su Vlade Divac, Žarko Paspalj, Toni Kukoč i Dino Rađa. I baš u sezoni posle Seula, ova četvorka predvodila je Jugoplastiku do prve titule šampiona Evrope, odnosno Partizan do trofeja u međunarodnom Kupu Radivoja Koraća.
Jedan od najboljih igrača te selekcije Jugoslavije Žarko Paspalj u razgovoru za MOZZART Sport priseća se debija na Olimpijskim igrama.
“To je najveće takmičenje sa posebnom težinom, nije ni čudo da svi gledaju da tempiraju formu za Olimpijske igre. Tamo ide 10.000, 15.000 takmičara, najboljih na svetu. Svaki dan imaš priliku da gledaš sportske velikane. Košarkaški turnir je takav da maltene traje od prvog do poslednjeg dana. Treninzi, odmor... Ako ugrabiš neki slobodan dan, moraš da budeš srećan“, rekao nam je Paspalj.
Dosta razloga za zadovoljstvo na tim Igrama, prema njegovim rečima, imali su ljubitelji sporta u bivšoj državi.
“Dobro se sećam Seula, mislim da je tadašnja Jugoslavija imala preko 200 sportista koji su je predstavljali i to je nešto što nas je sve činilo ponosnim. Zaista je bilo posebno. Svaki dan smo se viđali na ručku, komentarisali rezultate, živeli zajedno“.
U prvoj fazi takmičenja na košarkaškom turniru selekcija Jugoslavije osvojila je prvo mesto u grupi iz četiri pobede i samo jedan poraz. Plavi su savladali Australiju, Južnu Koreju, Centralnoafričku republiku i veliki SSSR, a jedini poraz u ovoj fazi doživeli su protiv Portorika u utakmici koja nije imala takmičarski značaj.
“Tada je Duda Ivković preuzeo reprezentaciju prvi put, a mi smo na kraju platili danak neiskustvu. Bilo je tu dosta mladih igrača koji su prvi put igrali na velikom takmičenju, sa pritiskom i tenzijom koje ono donosi“, naveo je Paspalj.
Usledila je laka i očekivana pobeda protiv Kanade u četvrtfinalu – 95:73, a onda i polufinalni trijumf nad Australijom od 91:70. Dražen Petrović je u duelu sa Kengurima bio apsolutno dominantan i očitao im je pravu košarkašku lekciju sa 24 poena.
Usledilo je 30. septembra veliko finale i novi okršaj sa SSSR-om u Jamsil areni pred oko 10.000 gledalaca. Na žalost svih u tadašnjoj Jugoslaviji, Sovjeti su se revanširali Plavima za poraz u prvoj fazi i u potpunosti iskoristili neiskustvo Ivkovićeve ekipe.
“To srebrno, realno gledano, da se desilo godinu dana kasnije, bilo bi zlato. Prethodno smo u grupi dobili Sovjete, vodili smo i sa 10 razlike u finalu, ali smo na kraju izgubili borbu za zlato“, naveo je Paspalj i nastavio sa prisećanjem:
“Sećam sa da je Sabonis odigrao strahovito dobro to finale, a i celo takmičenje. Bio je sjajan i protiv Dejvida Robinsona u polufinalu. Inače, američka selekcija je i tada bila jaka sa sjajnim igračima koji su izlazili sa koledža“.
Petrović je u finalu bio najefikasniji košarkaš Jugoslavije sa 24 poena, dok su SSSR predvodili Šarunas Marčuljonis (21) i Arvidas Sabonis (20).
I koliko je Paspalj bio u pravu sa konstatacijom i plaćanju danka neiskustvu, svedoči i podatak da je posle Seula, tačnije od 1989. i prvenstva Evrope u Zagrebu ova generacija jugoslovenskih košarkaša uz neke izmene vladala kontinentalnom košarkom maltene celu deceniju.
Inače, bronzanu medalju u Seulu osvojili su američki košarkaši koji su u meču za treće mesto demolirali Australiju. Amerikanci su tada u sastavu imali nekoliko igrača koji su izrasli u istinske NBA asove. Pre svih Dejvida Robinsina, ali i Miča Ričmonda, Denija Meninga i Dena Majerlija.
Takođe, Paspalj nam je otkrio da će osim po pomenutom srebru, igre u Seulu pamtiti i po velikom atletskom spektaklu.
“Kada su u pitanju ostali sportovi, Seul ću pamtiti po tome što sam imao priliku da uživo gledam veliko finale trke na 100 metara i sudar Karla Luisa i Bena Džonsona. To je stvarno istorijski događaj“, objasnio je on.
I za kraj, Paspalj je priznao da su naredne igre u Barseloni 1992. godine trebalo da budu možda i kruna te generacije i prava prilika za okršaj sa američkim profesionalcima koji su prvi put tada nastupili na Igrama.
“Ostaje žal za Igrama u Barseloni 1992. godine, to je bila strahovita nepravda i razočarenje za sve nas. Jugoslavija je u tom trenutku bila ekipa najbliža tome da se bori protiv Amerikanaca sa ravnopravnim šansama za pobedu“, zaključio je Paspalj.
(FOTO: Youtube printscreen)