(Od izveštača Mozzart Sporta iz Ljubljane)

Na svečanoj ceremoniji povodom obeležavanja 25 godina od osnivanja ABA lige, Dušan Kecman dobio je posebno priznanje za najnezaboravniji momenat u istoriji ovog takmičenja. Njegova čuvena trojka sa sa pola terena u finalu odigranom 2010. godine protiv Cibone u Zagrebu ostala je urezana u sećanje svih ljubitelja košarke, a ovaj jubilej bio je idealna prilika da se podseti tog antologijskog trenutka.

Legenda crno-belih se tom prilikom našla na meti brojnih novinarskih ekipa, sa kojima je podelila emocije, prisetila se detalja koji su prethodili istorijskom šutu, ali se osvrnula i na razlike između današnje košarke i vremena kada je pod vođstvom Duška Vujoševića dominirao regionalnim terenima.

Iako je prošlo više od decenije i po, navijači i dalje redovno pretražuju taj snimak, ali sam autor jednog od najpoznatijih pogodaka u istoriji evropske košarke priznaje da ga retko samoinicijativno pušta.
"Ne gledam ga, iskreno da vam kažem, da ukucam na Jutjubu, pa gledam, već kada gledam TV ili kada mi neko pošalje klip i onda se uvek rado setim toga, budi posebne emocije. Ali ne idem da kucam, da kažem kako sam dao koš", rekao je Kecman.

Svi ljubitelji košarke i dalje se pitaju o čemu igrač razmišlja u deliću sekunde koji odlučuje o šampionu, a Kecman se priseća kako je u tom haosu u sekundi prepoznao ključni detalj.
"To je jedno od najčešće postavljenih pitanja i danas kada me ljudi sretnu. Kako sam bio svestan da treba da uputim taj šut. Iz jedne utakmice gde je trebalo da pobedimo u regularnom delu, da se sve okrene za 180 stepeni, pogledaš semafor i vidiš da ima 0,6 sekundi. A na početku sezone je bilo neko pravilo da može lopta da se uputi kada je 0,3 sekundi do kraja na semaforu. To mi je prošlo kroz glavu, tako su se posložile stvari da je Aleksandar Rašić bio pod košem, da mi je dodao dobar i pravovremen pas, gde sam ja samo prihvatio loptu i uputio šut odmah".

Ova trojka postala je kultni momenat regionalnog sporta, čiji značaj i danas svakodnevno dopire do bivšeg asa Partizana.
"Možda ja nisam svestan, jer evo od 2010. godine to traje, ljudi mi priđu i dalje, čestitaju, kažu "hvala za onu trojku". Možda u tom momentu nisam bio svestan značaja tog koša, ne samo za navijače Partizana, već i za ABA ligu koja proslavlja 25 godina postojanja. To je nešto što vidiš, ljudi ti šalju. Ja sa ličnog stanovišta nisam svestan”.

Kao neko ko je obeležio rane godine regionalne lige, Kecman primećuje koliko se današnja košarka promenila, pre svega u pogledu tempa i fizičkih zahteva pred igračima.
"Intenzitet i broj utakmica koje igraju ekipe koje igraju Evroligu, Evrokup i FIBA Ligu šampiona je sada mnogo veći. To u mom vremenu nije bilo toliko. Nažalost, sada smo svedoci čestih povreda igrača. Sada se mnogo brže i intenzivnije igra, igrači se spremaju na to”.

Pored samog ritma utakmica, drastično se promenila i sama struktura ekipa u odnosu na period kada su okosnicu činili domaći igrači.
"U Partizanu se godinama znalo, imali smo jednog ili dva stranca po sezoni, baza ekipe smo bili mi, domaći igrači, koji smo ostajali duži niz sezona, gde nam se dodavao neki kvalitetan stranac na kraju. Znali smo kakav je princip rada imao Dule Vujošević, koji je "gurao u vatru" mlade igrače, koji su to zasluživali teškim radom. Sada ima mnogo više stranaca u ABA ligi, ali je lepo kada vidite da imate igrače iz mlađih kategorija kada postanu nosioci ekipe”.

Govoreći o temeljima te šampionske generacije, Kecman sa velikim poštovanjem ističe ulogu trofejnog trenera koji je presudno uticao na njegov igrački razvoj.
"Bez obzira na to što sam došao 2002. u Partizan, to je bio najveći korak u mojoj karijeri, rad sa njim. Trebalo mi je mnogo vremena da se adaptiram na njegov princip rada, vreme provedeno u sali. Trebalo mi je dva-tri meseca da se naviknem na to. Imam prelepe uspomene. Pod njegovim vođstvom sam zabeležio najbolje partije, a sve stavljam u kontest ekipe, tim je bio ispred svih, niko od nas nije želeo da se istakne, ceo taj rad je iznedrio nekog pojedinca u nekoj utakmici ili sezoni. To nas je krasilo, bili smo posvećeni radu, a dobri i van terena".

Ipak, jedna tema uvek izaziva setu kod svih navijača Partizana: ona lopta koju je Džoš Čildres zakucao posle lošeg šuta Miloša Teodosića u polufinalu Fajnal fora Evrolige 2010. godine za izjednačenje i kasniji prolaz Olimpijakosa u finale kroz produžetke. Upitan da li bi pristao da ona njegova trojka ne uđe u zamenu za to da Čildres ne uhvati loptu, Kecman kaže...
"Jako teško pitanje i težak odgovor. Titula Evrolige je kruna karijere svakog igrača, tako da sigurno i ja i svi moji igrači bismo više voleli titulu Evrolige. Ipak je titula Evrolige najviše što čovek može da osvoji", zaključio je Kecman.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Kecman o 2010. godini, Ciboni i Oliju: Više bismo voleli titulu Evrolige od moje trojke

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva