Karlik o večitom derbiju: Nama je potrebna Crvena zvezda, kao i mi njima

Brane titulu u ABA ligi, koja je nikada jača.
"Teško će biti. Kao što kažem, hoćemo da igramo dobru košarku, da igramo na pravi način. Što se tiče Evrolige, plej-of nam nije bio blizu, ali želimo da nastavimo da igramo ovako jer može da se prelije na ABA ligu, što je dobro za nas. Da ostavimo tu motivaciju, energiju i atmosferu u ekipu. Biće teško odbraniti titulu, svi dolaze po nas, naši rivali su dobre ekipe. Svaka utakmica koju budemo igrali protiv Crvene zvezde biće borba, tu je i Dubai, namučili su nas prošli put u plej-of. Budućnost je tu kao vicešampion, ne možeš ni njih da otpišeš. Bore se, dobar su tim. Nikada se ne zna, moraš samo da budeš spreman. Samo da završimo Evroligu na pravi način i da nastavimo dalje u ABA ligi".

Protiv Crvene zvezde je uvek zanimljivo igrati.
"Neverovatne su utakmice. Najbolje rivalstvo u celoj košarci, iskreno. Ovo je ludo rivalstvo. Ljudi dolaze iz celog sveta da gledaju ovu utakmicu, neki verovatno ne znaju ništa o košarci i ne prate, ali tu su, navijaju, prate, uživaju u atmosferi, koja je neverovatna. Posebno u zemlji koja živi za košarku. Oba tima su potrebna jedna drugom. Nama treba Crvena zvezda i mi njima. Uvek je borba, takmičenje, sjajno je biti deo toga. Ja živim za takve utakmice. To su utakmice na velikoj pozornici, gde ima strasti, gde hoćeš da pobediš za sebe, za prestiž, trenera, navijače... Ponosim se time, moji saigrači i protivnici se ponose. Kada sve to spojiš, dobiješ neverovatnu utakmicu".

Nije bilo dileme za njega. Košarka je bila prvi sport i počeo je da je igra sa pet godina.
"Prvi sport dok sam odrastao mi je bila košarka. Oba roditelja su mi igrala košarka, to je bilo jedino što sam mogao da igram. Mada, igrao sam razne sportove kao klinac, kao što su fudbal, bejzbol, američki fudbal. Sve što je moglo da se igra, ja sam igrao, ali košarka je bila prva. Počeo sam da je igram sa pet godina. Neki kažu da je rano, neki kažu da nije. Uvek sam bio sa roditeljima, uvek sam imao loptu u rukama, učio. Imao sam starijeg brata, šest godina starijeg i on je igrao košarku. To što sam bio u košarkaškoj porodici mi je dovoljno pomoglo".

Otkrio je i kada je shvatio da može da bude dobar košarkaš.
"Rekao bih da je to bilo u sedmom ili osmom razredu, tada sam shvatio da mogu da budem samo dobar. Kada sam krenuo u srednju školu, tada sam shvatio da je za mene samo košarka. Ljubav prema igri mi je bila mnogo veća za košarku nego za ostale sportove. Kako sam dalje napredovao, znao sam da mogu da budem mnogo dobar".

Odrastao je u Ohaju, odakle je i Lebron Džejms, mada tamo košarka nije najveći sport.
"Da, neki vole da kažu da je najveći sport u Ohaju američki fudbal. Samo mislim da smo potcenjena država kada je reč o košarci, imamo mnogo talenata, koji prolaze ispod radara. Ima mnogo dobrih igrača. Nekada ne ispadne dobro kada se ode na viši nivo, nekada je to veće od košarke. Zbog ocena u školi, što je najveći problem uvek, posebno u mom gradu, bio je to problem i kod mene. Moraš da naučiš da je škola jako bitna, da nije samo košarka. Kada se razume taj deo, ostalo je lako. Tako je i moja mama, uvek je stavljala obrazovanje na prvo mesto".

Koledž košarku igrao je na Luivilu.
"Bilo je to sjajno iskustvo. Tamo nema profesionalnog košarkaškog tima. To je grad koji živi za koledž košarku, navijači vole košarku, poznaju je. Tu sam doživeo baš celo koledž iskustvo. Tim u američkom fudbalu im je bio dobar, bilo je to lepo okruženje, lep grad za život. Uživao sam, vole me i dan danas i ja njih. Sjajno iskustvo baš. U profesionalnce sam otišao jer mi se smučila škola. Odradio sam pet godina koledža. Već sam prošao kroz mnogo toga za to vreme, igrao sam na NCAA turniru, samo nisam osvojio titulu, što je baš teško. Igrao sam najbolju košarku u životu, razmišljao sam o godinama, imao sam 23 godine. Zato sam mislio da odem i da probam da igram u NBA ligi. Imao sam osećaj da već tu kasnim, ali sam mislio da je pravi trenutak za to".

Profesionalnu karijeru počeo je u Razvojnoj Dži ligi.
"Kroz život sam naučio da se prilagođavam datim situacijama. Uvek ima ona izreka koju mi je trener govorio, rad pobeđuje talenat kada talenat ne radi dovoljno. Oduvek sam mislio da imam talenat, ali me radna etika odvaja od svih ostalih. Radim naporno, nije bitno kakva je situacija, da li sam poslednji ili prvi igrač. Uvek ću raditi isto, trenirati isto. Na kraju će se pokazazi sve. Uvek sam razmišljao samo da radim i sve će doći na svoje. Mene su uvek učili da igram kako treba košarka da se igra. Nekada ljudima nije jasno šta NBA traži iz Dži lige, traži igrače koji pobeđuju. Ja sam uvek hteo da pobeđujem jer su mi govorili da niko ne uzima igrača iz gubitničkog tima. I meni je to uvek imalo smisla. Igraj kako treba, nađi ulogu i budi najbolji, to te uvek dovede gde treba. Za mene je pobeđivanje uvek broj jedan, i dan danas je. Radim sve što treba da se pobeđuje, da li da dajem poene ili dodajem, nije bitno".

Imao je nekoliko epizoda u NBA ligi.
"U NBA je sve do tajminga i situacije. U Čikagu sam bio sa mnogo bekova, bilo nas je sedam, osam. Pokušavao sam da nađem svoje mesto. Skidam im kapu što su mi dali šansu da budem u NBA ligi, da naučim i budem deo organizacije, ali je bio težak period. Bilo je mnogo dokazanih igrača ispred mene tada. Dosunmu, Kobi Vajt, oni su se već dokazali, tu je bio i Zek Lavin, bio je i Karuzo, Lonzo Bol se vraćao tad... Sve se svodilo na to da probaš da se uklopiš i odvojiš od takvih igrača, teško je. Pogotovo kada su igrači kada rade isto što i ti, a viši su od tebe. Ne možeš da se boriš sa tim. Ja sam samo radio, ako upali, super, biću spreman. Ako ne, onda će taj rad da se pokaže negde drugde. Moj period u NBA je bio težak, imao sam osećaj da nikada neću dobiti priliku da zapravo pokažem šta mogu, ali meni je dobro sada, zadovoljan sam gde sam sada. Partizan mi je dao priliku da zablistam. Sve je to put".

Partizan Mozzart Bet bio je zainteresovan za Karlika Džonsa i pre nego što je otišao u Kinu. Ipak, odlučio je da ode na Daleki istok.
"Dva razloga su bila. Mislio sam da mi je ime još u igri, izašao sam iz MVP sezone i hteo sam da se razigram da me neko pokupi u NBA ligi, makar na dvosmerni ugovor. I možda kasnije dobijem i pravi ugovor. Znao sam da ako odem u Kinu da u svakom trenutku napustim tim, da imam izlaznu klauzulu i odem u NBA ligu. A drugo, čekao sam dete. Dobijao sam sina, a da bi brinuo o detetu, treba ti novac. I u tom trenutku ništa nije sigurno i garantovano. Na običnom ugovoru u Dži ligi, za one koji ne znaju, zarada je oko 35.000 dolara. Meni jednostavno to nije bilo pametno da ostanem tu. Znao sam da moram da se spremam zbog porodice, bilo je do novca. Ali i do izlaza iz ugovora da opet dođem do NBA lige. To su bili moji glavni razlozi".

Zanimljivo mu je bilo u Kini.
"Ne mislim da je bilo lako davati poene tamo, igralo se jako fizički, nisu svirali mnogo faulova. Iznenadili biste se, bilo je dosta kineskih igrača koji stvarno znaju da igraju. Bilo je momaka koji su voleli da igraju odbranu, bila je dobar košarka, dobro iskustvo. Da vidim kakvo je to iskustvo i kako se igra košarka tamo. Ima tamo i dobrih poentera. Kada sam ja bio tamo, mogao je da igra samo jedan stranac, sada može da ih igra više. Tada sam samo hteo da ostanem spreman. Meni lično nije bilo to teško jer sam svaki dan radio na svojoj igri, godinama. Kažu da nešto postane rutina tek kada to radiš 30 dana. Ja to radim godinama".

Za Južni Sudan igrao je na Svetskom prvenstvu i na Olimpijskim igrama.
"Kada sam bio u Čikagu, javio mi se Luol Deng i baš je ludo bilo to. Operisao sam palac leve ruke i on me je pozvao, rekao sam mu biću spreman za nedelju dana i pitao sam ga kada mogu da dođem, a došao sam posle dva, tri dana. Otišao sam tamo, priključio se timu, znao sam neke igrače. Radio sam, trenirao, razmišljao da li da igram za njih. Kontaktirala me je i Dominikanska Republika takođe, imao sam dve opcije. Pričao sam sa Luolom Dengom lično, znao sam za Forčuna, glavnog trenera i pomoćnog trenera, Rojala Ajvija takođe. Bio sam upoznat sa njihovom stranom priče. Luola sam upoznato te sezone kada smo imali utakmicu u Parizu, sve je imalo smisla tada, sva ta energija. Znao sam Nunija Omota i Venjena Gebrijela isto, sve je bilo lepo. Svi su me dočekali raširenih ruku, bilo je stvarno top, sjajno iskustvo. Bila je to lepa priča, priča autsajdera, ja živim za te momente. To mi je bilo upečatljivo. Mlada država, ono što smo uradili je istorijski. Blagoslov".

Tada ga je i upoznato ceo svet, da pokaže šta može. Imao je tripl-dabl protiv Sjedinjenih Američkih Država.
"Da, naravno da je bilo tako. To je bio moj izlazak na veliku scenu, svaka čast Južnom Sudanu i Luolu Dengu. To je nešto što mi je blisko srcu jer je to početak bio onoga što sam sada. Dalo mi je priliku da verujem u sebe, da se pokažem svetu. Velika stvar. Neverovatno iskustvo. Pokazao sam šta umem, šta mogu sa loptom. Lebron je oduvek bio moj idol, dok sam odrastao, pogotovo što sam iz Ohaja, gledao sam ga ceo život i da igram protiv njega... Bilo je neverovatno. Dobio sam priliku da se pokažem protiv najboljih na svetu, najboljih ikada. Bio sam baš nabrijan tada, moji saigrači znaju, zamalo sam zaplakao što ih nismo pobedili, bio sam besan. Oni su bili srećni, ja sam bio besan. Takav je moj mentalitet. Pokazalo je da možemo da igramo ravnopravno sa njima. Svi su mi ukazali poštovanje tada. Durant i Lebron su mi prvi prišli i bio je uzajamno poštovanje između nas. Da to čujem i da on zna da sam dete iz Ohaja, nestvarno", jasan je Karlik.