Kao da je neko pisao scenario

(Od izveštača MOZZART Sporta iz Bolonje)

Kažu da je sport najbolji rijaliti. Sve se dešava u realnom vremenu, a često svi zapleti koji su mogući prevazilaze bilo kakvu režiju. Sinoć je Partizan gostovao Virtusu. A scene su bile nerealne. Kamere su bile tu, publika u neverici. Ne zna se čija više. Partizan je u jednoj od najkošarkaškijih dvorana u Evropi napravio veliki korak koji mu, već sada, menja oblik sezone. Pomalo na filmski način.

Ko je mogao da pretpostavi da će onako izgledati... Da možda i najvažnije poene na utakmici postigne najmlađi Trifunović, sa dve vezane trojke u najtežem momentu. Da Rade Zagorac ukrade loptu i upiše one poene u momentu kada je imao neke malo lošije partije. Da Teodosić, a nećemo pričati o njegovim kvalitetima, promaši onaj šut. A, šta tek reći za napadačku partiju Voldena? Sve je to deo nekog pazla, ali se on crno-belima na kraju savršeno uklopio. Bez izgubljenih delova.

Sve je nekako bilo scenski savršeno, kao u filmu. Postavka cele priče sa velikim primesama istorije što je svemu davalo posebnu notu.

Prepuna dvorana dočekala je Predraga Danilovića kao Boga. U srcu kopa navijača Virtusa se vijori srpska zastava. Što staro, što mlado, svi odreda nose dres sa brojem pet. Sa vrha dvorane sa najvise pozicije visi čuvena petica. Na klupi Virtusa Aleksandar Đorđević, na terenu Teodosić i Marković, na tribinama ima i Partizanovih navijača, a na klupi crno-belih Italijan Trinkijeri. To je bila postavka. Scenario brutalan. Zar baš Teodosić da šutira onu trojku i - promaši!?

Na svakom koraku u Bolonji mogli ste da primetite dve stvari. Gostoljubivost, ali i ogromnu želju za revanšom. Mi imamo košarkašku kulturu, ali i ovaj italijanski grad je prava košarkaška oaza. Znaju tamo košarku, znaju da su dobili po nosu u Beogradu i želeli su mnogo jače da odgovore.

Krenuli su jako, upravo  je Teo počeo da forsira, a Marković se nadovezao i pravio neverovatne poteze. Posle pogođenih šuteva je znao i da proslavi. Njih dvojica jesu najbolji igrači, ali sinoć su bili ubedljvo najmotivisaniji. A i drugima je sevala vatra iz očiju.
„Uspeli smo da se izborimo sa atmosferom, rekao bih  i da smo navikli na to. Kada igramo kod kuće navikli smo na podršku, ali opet mislim da je bilo i oko 500 naših navijača i ovde. Da sumiram, bilo je dobro, zanimljivo, lepo za igrati“, rekao je Ognjen Jaramaz posle utakmice.

Đorđević pred ovaj meč nije želeo da daje izjave srpskim medijima, nisu to učinili ni srpski  igrači. Očigledno je fokus Virtusa išao toliko daleko. Na sajtu Evrokupa je izašla Đorđevićeva rečenica „prvi meč je dirnuo u ponos mnoge igrače“. I to se videlo.

Ali... Partizan je sve izdržao. Izdržao je publiku, atmosferu nalik Pioniru, izdržao je fantastičnog Markovića, kao i Tea, izdržao je rezultatske dubioze i ponovo je tim Andree Trinkijerija pokazao koliko je snažan u glavi. Kada deluje da ovaj tim pada, da nema izlaza, postoji taj neki dodatni napor koji ovaj tim  uloži. Juče je Volden bio taj koji je držao ekipu na okupu, u igri.

Možda je i najbolji pokazatelj za to činjenica da crno-beli nisu prestali da veruju ni kada je Virtus vodio, ni kada se čak Gordić povredio, a znamo koliko je bitan igrač. Verujte, osećao se veliki problem u tom momentu u dvorani Paladoca. I sve je to Partizan pregrmeo nekako.

O svemu govorio je i Novica Veličković.
"Prvo što bih imao da kažem jeste da je ovo posebna grupa momaka. Na poluvremenu smo pričali i rekli smo da za Beograd ne idemo sa porazom, da prvo poluvreme nije ono što smo mi i da to nije košarka koju mi igramo. Momci su odigrali stavrno muški, verovali smo do kraja", rekao je Veličković posle meča.

Kako su tekle pripreme za ovaj duel? Poput Virtusovih i igrači Partizana su se trudili da što više misle samo o  utakmici. Na licima im se videlo koliko im je bitno da pobede. Obično vole da zbijaju šale, ali ovoga puta ih je bilo manje nego obično.

Posvećenost do maksimuma.
„Pre utakmice sam rekao - ljudi, mi se borimo za prvo mesto i to smo zaslužili. Imamo još jednu utakmicu kod kuće, o tome ćemo kasnije da razmišljamo ", zaključio je Veličković.

Zanimljiva je bila i njegova  izjava  posle derbija, kada je krenuo rečenicu sa „Idemo u Bolonju, dobili smo prvi meč  sa 18  razlike“, a onda zastao na sekundu i u svom stilu sam sebe ispravio - „Ma kakvih 18  razlike, idemo tamo da pobedimo“.

Odbijanje lopte od obruča  posle trojke Teodosića značilo je više stvari. Prvo i osnovno, Partizan je overio prvo mesto u grupi i sebi otvorio prednost domaceg terena u četvrtfinalu, ali i šansu da ide do kraja ovog takmičenja. Crno-beli će se tamo ukrštati sa grupom u kojoj se nalaze Uniks, Monako, Ritas i Galatasaraj. Ko tu bude drugi, igraće sa crno-belima za plasman u polufinale.

Pogled u dalji tok Evrokupa „bacio“ je i Jaramaz...
„Mnogo, mnogo važna pobeda. Ukoliko uspemo da dobijemo Trento, mogli bismo da imamo prednost domaćeg  terena do  kraja takmičenja, što je za nas ogromna prednost. Pod velikim sam utiskom. Zaista smo imali veliku energiju, uložili smo veliki trud i onda kada nije išlo u napadu, uspeli smo nekako da izguramo. Na kraju uz malo sreće i dosta, dosta truda, uspeli smo da dobijemo meč  koji nam je mnogo doneo“.

Jedina loša stvar u vezi sa sinoćnjom pobedom je to što se Nemanja Gordić povredio, ali, kako nam je rekao kasnije posle utakmice, biće to dobro.

Da stavimo sve u kontekst Partizanove sezone: za sada im ide odlično.

Foto: MN Press